Snaga Putinovog motiva

Gomilanje ruskih trupa na granici s Ukrajinom podstaklo je strahovanja od izbijanja novog rata. Ali daleko od toga da je ovaj konflikt nov, kao što novi nisu ni ruski ciljevi. Ukrajina, stolećima pod indirektnom kontrolom ili direktnom represijom Moskve, želi da je NATO zaštiti od budućih ruskih upada poput onog iz 2014. Ali ruski predsednik Vladimir Putin zahteva od NATO da se obaveže da u članstvo više neće primati istočnoevropske države koje dele granicu s Rusijom, koja se već graniči s pet članica Alijanse. NATO, predvođen Sjedinjenim Državama, odbacuje Putinov zahtev, pozivajući se na princip da sve zemlje imaju pravo da samostalno odlučuju o vlastitoj sudbini. Ali očuvanje ukrajinske nezavisnosti nije tako jednostavno pitanje kakvim se čini. Postoji asimetrija između cene koju je Rusija spremna da plati da bi kontrolisala Ukrajinu i cene koju su članice NATO spremne da plate da bi je zaštitile od ruskog sizerenstva. Rusija ima tek nekolicinu saveznika, dok NATO okuplja 30 zemalja, od kojih mnoge spadaju u najbogatije na svetu i imaju moderne armije. Bez obzira na to, u proteklih 200 godina Rusiji je polazilo za rukom da - skoro u svim slučajevima pribegavajući sili i agresiji - male susedne države koristi kao tampon zonu koja će je razdvajati od zapadnoevropskih zemalja kao potencijalne pretnje. Putinovo viđenje savremenog geopolitičkog pejzaža se najvećim delom ne razlikuje od opisanog. NJega brine to što je, nakon sloma Sovjetskog Saveza, ta tampon zona između Rusije i Zapada svedena na Belorusiju. Zadržavanje Ukrajine u ruskoj sferi uticaja je stoga od vitalnog značaja za njegovu strategiju, čiji su glavni ciljevi da se osigura nacionalna bezbednost Rusije i uveća njen geopolitički prestiž. S velikom sigurnošću se može reći da većina članica NATO, uključujući tu i SAD, nemaju tako jaku motivaciju kakvu ima Putin. Osim toga, istorija je pokazala koliko je teško osigurati nezavisnost država koje granicu dele s velikim i ratobornim susedom. Tokom Hladnog rata SAD su vodile skupi rat kako bi sačuvale nezavisnost Južne Koreje. Potom su ušle u još skuplji rat da bi sačuvale nezavisnost Južnog Vijetnama - i doživele poraz. Zbirno posmatrano, ta dva rata u Aziji potrajala su 20 godina i Ameriku koštala oko 1.200 milijardi dolara, uz vojne gubitke od preko 90.000 ljudi. SAD su u skorije vreme iznova naučile neke od lekcija nekadašnjih ratova. Prošle godine povukle su se iz Avganistana nakon 20 godina neuspešnih pokušaja da se tamo uspostavi stabilan politički poredak ili funkcionalna nacionalna ekonomija. Još zapadni vojni i administrativni personal nije ni stigao da napusti zemlju, a kontrolu nad njom su već preuzeli talibani. I mada je avganistanski slučaj veoma različit od ukrajinskog, činjenica je da u američkoj javnosti ima malo apetita za još jednu vojnu kampanju u inostranstvu. Sve ovo je dobro poznato Putinu, autoritarnom lideru koji ne mora da brine o raspoloženju javnog mnjenja na način na koji to moraju njegovi zapadni pandani. Dok bi političari iz SAD i savezničkih zemalja imali muke da svoje biračke baze uvere kako je rat za odbranu Ukrajine vredan žrtve, Putin može da profitira na okolnosti da je nacionalizam u Rusiji poslednjih godina u konstantnom rastu. Nakon što je Rusija 2014. anektirala Krim, Putinov pozitivni rejting otišao je u nebo. Istina, taj rejting je u međuvremenu značajno opao, i reklo bi se da ruska javnost zazire od mogućnosti rata u Ukrajini. Ali na osnovu istorijskog iskustva - epizoda poput Velike gladi iz sovjetske ere - Putin zna da je ruskom stanovništvu moguće natovariti na leđa težak teret zarad ostvarivanja važnih političkih ciljeva. Osim toga, i NATO je svojim postupanjem ojačao Putinovu rešenost da sledi agresivnu strategiju. Kad su posle raspada Sovjetskog Saveza ruski BDP i izdvajanja za odbranu bili na istorijski najnižem nivou, NATO nije doneo odluku o sopstvenom raspuštanju, iako je svojevremeno osnovan s eksplicitnom svrhom obuzdavanja sovjetskih ambicija. Umesto toga, Alijansa je krenula u proces proširenja, primajući u svoj sastav bivše sovjetske satelite u centralnoj i istočnoj Evropi, pa čak i tri bivše sovjetske republike. Ruski BDP i izdvajanja za odbranu do 2008. su se oporavili, a Francuska i Nemačka su počele da izražavaju rezerve prema pozivu za pridruživanje koji je NATO u to vreme uputio Ukrajini i Gruziji. To je izazvalo nesuglasice ovih zemalja s administracijom predsednika DŽordža V. Buša, pa je na kraju dogovoreno da će Ukrajini biti ponuđena samo uopštena perspektiva mogućeg članstva u NATO (pozicija poznata kao tzv. bukureštanski kompromis). Nekoliko meseci nakon toga, Rusija je upala u Gruziju, čemu se Zapad nije preterano usprotivio. Štaviše, ta Putinova strateška pobeda koincidirala je s ekonomskim bumom u Rusiji; sve to doprinelo je učvršćivanju njegove političke moći. Iz Putinove perspektive posmatrano, NATO će pre ili kasnije u svoje redove verovatno primiti i Ukrajinu ukoliko bude uveren u to da Rusija nije spremna da se bori da to spreči. Ali ako Rusija na kredibilan način stavi do znanja da će se boriti za kontrolu nad Ukrajinom, onda su moguća dva razvoja događaja: Zapad će ili gledati da se pregovorima dođe do mira, ili će uslediti rat koji NATO nije voljan da vodi. U oba slučaja, kredibilna pretnja ratom maksimalizuje Putinove izglede da Ukrajinu zadrži u ruskoj interesnoj sferi. SAD kao, istorijski posmatrano, najveći zagovornik ekspanzije NATO moraju trezveno da procene aktuelnu situaciju. Rusija je rešena da se bori, i ukoliko i SAD na kredibilan način ne demonstriraju sopstvenu spremnost da se bore, Ukrajina neće biti u stanju da izmakne ruskom uticaju i bude istinski nezavisna. U najgorem scenariju, SAD i Zapad, neodlučni i s manjkom entuzijazma, biće uvučeni u rat od koga će na kraju odustati, dok će Ukrajinci biti ti koji će snositi njegove ljudske i ekonomske posledice. Dok neki na Zapadu pokazuju znake da prihvataju surovu realnost trenutnog stanja, drugi insistiraju kako bi svaka spremnost da se sa Putinom postigne sporazum bila ravna politici popuštanja nacističkoj Nemačkoj kakvu je u Minhenu 1938. demonstrirao britanski premijer Nevil Čemberlen. Ovo poređenje nije ispravno. Sprečavanje rata najbolji je način da SAD i njihovi saveznici sačuvaju dobrobit Ukrajine, kad već ne i ideal njene pune nezavisnosti od ruskog uticaja. Nensi Ćijan profesor američkog Nortvestern univerziteta © Project Syndicate, 2021.