Živeo mi, moj Kume!

Pre nekih petnaestak godina, u ugodnom popodnevnom kafenisanju, drugarica kojoj ću prećutati ime jer je jako draga, mrtva ’ladna, na usta na koja ’leba jede, izjavi kako nikad u životu nije gledala Kuma. Osim ako vas roditelji nisu rano napustili, pa vas je podigla tetka koja sticajem uvek nepredvidljivih životnih okolnosti, živi i radi u kineskoj svemirskoj stanici na srednjem Saturnovom prstenu, pretpostavljam da je 98 odsto vas koji ste pročitali prethodnu rečenicu sa razumevanjem, u šoku, kao ja tada. Zamolio sam je da ponovi najmanje deset puta to što je izgovorila, ne verujući svojim ušima šta čuju, a potom sam, u nadi da će mi kiseonik jednom ipak prodreti do mozga, sedam puta zaredom ponovio: „Čekaj, molim te…nisi gledala KUMA?“ Vi glumci, nemojte se pitati koji je primarni, koji sekundarni, koji tercijalni takt smisaonice, igramo šok kao takav. Razgovor se vodio u NJujorku, u mom tesnom stanu na Trećoj aveniji i 48. ulici, momentalno sam je isterao napolje oskudno odevenu na hladan i vetrovit kišni dan, i naterao da šipči na štiklama do Pete avenije, između 50. i 51. ulice, prekoputa Rokfeler centra, do ispred same katedrale Svetog Patrika. One katedrale, tako je dragi čitaoče, u kojoj je Kopola snimio scenu krštenja. Koni i Karlo su želeli da baš njen mlađi brat bude kum njihovom prvom detetu. Zapravo, Koni je želela da umilostivi svog malog brata, koji je preuzevši tatino mesto, postao Don, Kum, The Godfather, glava familije, gospodar života i smrti, suroviji no iko pre. Dok se mlađahni Majkl, kršteno Rici, ratni heroj i mladić za primer, koji se gnušao svoje mafijaške porodice, triput zaredom odricao satane, u montažnim sekvencama su, po njegovom naređenju, u lokvama krvi nestajali Mo Grin, Bruno Tatalja, don Barzini, i glavešine pet familija. Karla, kome je krstio ćerku, Majkl će udaviti kao pacova žicom u autu (Karl je, ironično, prodavac automobila) jer je učestvovao u ubistvu starijeg brata svoje žene, Sonija. Ostaviće sestru bez čoveka i sestričinu bez oca. Uvod u razradu najboljeg Šekspirovog dela koje Vilijam nije napisao, jeste naravno antički. I završiće se ubistvom brata naposletku, te sopstvene kćeri. Sestričinu je, kasnije i ćerku, igrala tek rođena Sofija Kopola, novopečeni otac, scenarista i reditelj, krstio je svoje prvorođenče snimajući scenu krštenja. Najikonoklastičniji kućni video ikad snimljen. Kad smo kod krštenja, Kum i ja smo generacija. Nikad mi neće dosaditi da ponovim da sam ugledao svetlost dana iste godine kad i film nad filmovima. Moja drugarica, prilično nezainteresovana za moje manijakalno predavanje nasred Pete avenije u špicu, bila je koncentrisana samo na to da u očima prolaznika izgleda što dostojanstvenije u kratkoj suknji na tankim štiklama. Da bi joj bilo lakše, a i da ne bih baš izgledao kao zaposednuti ludak, kako uglavnom izgledam kad pričam o nečemu što je ostavilo snažan utisak, odmah sam joj priznao da roman Marija Puza po kome je film nastao, nisam čitao. Ako je ovo blam, evo većeg: nemam ni nameru. Iz istih razloga iz kojih ne želim da slušam muziku sa telefona. Istovremeno sam pizdeo od njene ravnodušnosti prema činjenici da stojimo u epicentru gangsterske hronike, gde su za bosa Arnolda Rotstina, raznosili eksere dečaci koji su se zvali Čarli Laki Lučano, Mejer Lanski i Ben Bagzi Sigel. Ova tri klinca, jedan Italijan i dva Jevrejina, kasnije će, kad Rotstin umre i ubiju Salvatorea Marancana, preuzeti i voditi mafijaški sindikat koji je činilo pet italijanskih mafijaških porodica: Bonano, Kolombo, Gambino, Đenoveze i Lukeze. (U filmu: Korleone, Barzini, Tatalja, Strači, Kuneo). Taj krvavi holding prerastao je u firmu za koju će u drugom delu, Hajman Rot, lik napravljen po još uvek živom Mejeru Lanskom (ukrajinsko jevrejsko prezime Suhovljanski, niko nije mogao da izgovori) ushićeno izjaviti: We’re bigger than US STEEL. I bili su. Dodatna dimenzija ove briljantne scene, u filmu u kome je svaka pasažna sekvenca briljantna, jeste ta što je igraju profesor Li Strazberg i njegov student glume, Al Paćino, koji je i doveo profesora u film. Usput, ne postoji pasažna scena u filmu svih filmova. Hajmana Rota i Moa Grina (Mo je Bagzi Sigel, osnivač Las Vegasa, koji će preuzeti pomenuti sindikat kome je šefovao, prethodno šefa ispunivši sa kilo i po sačme, od pubične kosti do temena) Majkl će naravno ubiti, jer: „Ako je nešto u životu izvesno, ako nas je istorija nečemu naučila, to je da možeš ubiti bilo koga.“ Ta saga koja je imala dugu doseljeničku uvertiru i trajala jedan i po vek, bila je neiscrpna inspiracija svim američkim filmskim stvaraocima, od nastanka Holivuda, od Hataveja i Raula Volša, do Kopole i Skorsezea, i izrodila remek-dela od Belog usijanja do Dobrih momaka, od Anđela garavih lica do Bilo jednom u Americi, ali u svim vremenima i aritmetičkim sredinama, nepomerljivo čvrsto je stajao Kum. Prava na knjigu su otkupili Paramaunt i 33-godišnji Frensis Ford Kopola, Italoamerikanac, koji je očajnički želeo da režira. Kopola je završio režiju na UCLA, sa DŽimom Morisonom koji je iz poznatih razloga batalio faks, i za kratko vreme napravio karijeru vrsnog scenariste. Kruna tog dela karijere bio je scenario za Patona sa fantastičnim DŽordžom Si Skotom, koji mu je doneo prvog Oskara u džep. (istini za volju u ve-ce, jer upravo tamo 82-godišnji Frensis drži svojih pet Oskara, šest Zlatnih globusa, dve Zlatne palme, Kristalnu prizmu, Zlatni beočug, Sretenjsko odlikovanje i ostale nagrade). Paramaunt nije bio oduševljen idejom da scenarista koji je režirao četiri mala filma, radi ovako nešto, pogotovo što su progresivnih sedamdesetih, iako dobar triler nikad nije ispao iz mode, mafijaški filmovi bili izlizan kliše kome se iole obrazovan gledalac podsmevao. Reditelja su držali pod kontrolom, jer mogu i vole. Budžet je na kraju ipak dostigao 7,2 miliona, to mu dođe današnjih 47 miliona dolara (preračuno moj kum pošto se bavi i finansijama i još mi poslao tabelu da se ja kao ne majem time, ’oću nemam pametnija posla). Puzo je više puta izjavio da je stvarajući don Vita Korleonea, mislio na Branda, koji je u tom trenutku bio persona non grata u Holivudu: na poslednjem velikom projektu, Pobuna na brodu Baunti, reditelja je oterao u duševnu bolnicu, snimanje produžio nekoliko meseci pišući alternativne krajeve scenarija koji mu se nije dopadao, te praveći decu domorotkinjama. Nakon te noćne more studio je bio nepopustljiv: dok se oni pitaju - Brando neće snimati ništa. U igri su bili Lorens Olivije, DŽon Gilgud, razni drugi velikani, jer stav studija je takođe bio da don Vita mora igrati veliko glumačko ime. Osim ako nije Marlon Brando. Serovi su srećom bili zauzeti, Kopola je izveo sada već legendarni trik otišavši kod Marlona jedno jutro da snimi buđenje zveri, koja se za taj ivent maskirala sa dve papirne maramice sabijene u donju vilicu ne bi li što više podsećao na buldoga. Momenat koji će izroditi besmrtni lik čijoj imitaciji nije odoleo niko, ni DŽon Beluši ni Bata Živojinović, ni autor ovih redova koji ima da mu zahvali upis na FDU. Marlon je bos, u bademantilu, vezavši kosu u rep, zapalio tompus, mezetio sir i vino, dok su ga Kopola i Gordon Vilis ćutke snimali. Šefovi Paramaunta su odlepili: „Izgleda fantastično! To je on! To je don Vito! Ali ko je ovaj čovek?“ Na pomen imena Brando, izletali su ragastovi iz zidova i pucale kancelarijske stolice, jer film se tada, kao i novac, uvek ozbiljno doživljavao. Zver kao takva, jedinstvena i nezamenljiva, bila je ukroćena ugovorom, ponižena najminimalnijim honorarom u ekipi, ali je pametno dogovorila procenat od zarade koja će premašiti najluđe snove: studio je tako sačuvao obraz i dobio najbolje parče svinjetine, a najbolji igrač partiju koja će penzionisati njegov dres, visoko iznad oblaka. Reditelj je u svoj paket ugovora spakovao i najnoviji custom made top model mercedesa ako film zaradi sto miliona. Kako tek toliku zaradu niko normalan nije očekivao (ona je naposletku premašila uložen kapital 40 puta) i producent Albert S. Rudi je obećanje olako dao. Rudi tvrdi da je tog jutra, kada su ga obavestili telefonom da je film zaradio stoti milion, trenutak nakon što je spustio slušalicu, zazvrndao faks: bila je to faktura iz Mercedes-Bencove kancelarije: račun za najnoviji mercedes, naručen od gospodina Kopole. Ratovalo se oko scenarija, oko budžeta i podele, oko svake sitnice. Desetak godina ranije, Kopola je u nekom koproducijskom paketu poslat u Beograd, da bude asistent na filmu Operacija Ticijan reditelju Radošu Novakoviću. Dobri Radoš ga je otpustio par meseci kasnije, jer „Amerikanac previše priča“. Iz Beograda je poneo prijateljstvo sa Radetom Markovićem (koji je kasnije i okrenuo svog prijatelja Amerikanca i poslao sina, svršenog praškog studenta režije u Zoetrope, da gleda kako Frensis montira Apokalipsu ležeći na podu s projekcijom na plafonu, jer mu je taj položaj savetovao doktor posle drugog srčanog udara) i mladim Jovanom Janićijevićim zvanim Burduš, koga je video kao mladog Majkla. Burduš, taj predivni čovek koga sam imao sreće da upoznam, otišao je na šest meseci u Kaliforniju, da pod budnim nadzorom studija uči jezik i sprema se za ulogu. Kod kuće je ostavio ženu i tek rođeno dete, nostalgija ga je ubijala, uspeo je da izmoli Paramaunt da provede par nedelja s familijom. Čelnici mu to dozvoljavaju i Jovan Janićijević, divan čovek, otac i glumac, sede za volan nekog keca, uleti u saobraćajku iz koje druga strana nije izvukla živu glavu i umesto u Holivud ode u zatvor. Ovu priču mi je od A do Š potvrdio Bekim, dosolivši da je i sam išao na audiciju za Sonija, sa Robertom Šoom, Bartom Rejnoldsom, Robertom Denirom, koji se tu i nametnuo za mladog don Vita u drugom delu. Opet ja - drugom delu. Iako je to prvi film u istoriji koji se zove kao i prvi, samo što piše drugi, ne postoje delovi Kuma. To je sve jedan film. Čak i onaj najlošiji treći, znam ko će sad da me zove da me riba za ovu izjavu. Do toga je došlo tako što je, potpuno suprotno prvom delu, Paramaunt očajnički želeo da snima nastavak posle velikog uspeha, a Kopola nije hteo ni da čuje. Da bi ga umilostivili, dali su mu sve: gradio je Menheten s početka veka, Elis Ajland, Lejk Taho, dobio je, iz čistog bahaćenja kako je priznao, i da se film zove Kum II. I to je izluđivalo producente: „To je totalna glupost! Smejaće nam se, tako se nikad nijedan film nije zvao!“ „Eto, za sve postoji prvi put“, rekao je Frensis Ford Kopola citirajući moju majku, i u tom nazovi drugom delu, kroz usta svog alter ega, Majkla Korleonea, izustio rečenicu: Nothing is impossible, pola decenije pre pojave lajf koučeva. Kum je jedan od retkih filmova koje gledam baš uvek, kad god ga i odakle god ga zakačim, što pretpostavljam rade svi ljudi na svetu, osim one moja drugarice koja se još uvek mrzne ispred katedrale Svetog Patrika na početku ove priče. Jedared sam ga tako, u puritanskoj Americi, zakačio na nekom od hiljadu kanala, rano po podne. Odmah sam prestao da peglam veš. Majkl je već ubio Turčina i Meklaskog, zapalio u Italiju, isprosio Apoloniju. Stvarno niste normalni ako ste pomislili da peglam veš. Dolazi prva bračna noć, Apolonija skida haljinu, prc, PG13 i njene bradavice postaju blurovane. Taj kadar iz kista Gordona Vilisa izgleda kao Ticijanovo platno, čin blurovanja tog kadra identičan je činu u kom ste kantom mazuta zasuli kakvo Ticijanovo ili Rafaelovo platno, usred Metropolitena, Prada ili Luvra. Politička korektnost će dakle uništiti svet, a ne marketing kao što sam naivno mislio. Eto, ispunio sam kvotu karaktera. Bilo mi je odmah jasno, kad su me zvali, da je pisanje bilo kakve apoteoze Kumu čisto jedenje govana, i radim to zato što su me gosn Ćulibrk i gđa Stanković zamolili. Ko sam ja ili ko je bilo ko, da bilo šta piše o Kumu? Ipak, svako, ima svoj doživljaj filma nad filmovima. Pored činjenice da je to jedini megapopularan film, čija je dubina ekvivalentna njegovoj popularnosti, nema se šta mnogo dodati. Možda još fantastičnija činjenica, da uprkos planetarnoj popularnosti, uprkos tome što svako od Aljaske do Patagonije i od Kardifa do Hokaida, zna bar jednu repliku iz Kuma, osim moje drugarice, taj film nikada nije postao opšte mesto. Možemo o detaljima, kao kad šetamo Metropolitenom, Pradom, ili Luvrom i sudaramo se sa slikama koje oduzimaju dah. Imam ja i drugaricu Danijelu, s kojom imam večiti Godfather Competition. Zvoni mobilni, ona uvek zove kad je nešto važno. “Ej Danijela, je l’ hitno?“ „Jako. Našla sam grešku u montaži.“ „Čega, bre?“ „Kuma.“ „Kenjaš.“ „Majke mi, znaš gde? Kad dave Karla u kolima. Prvo se čuje lomljava stakla, pa tek onda pukne staklo.“ Aj’ baš da vidimo. Jedan od najboljih srpskih montažera, Marko Glušac, kaže: „Ne postoji savršeno montiran film. Osim možda Kum.“ Gledanjem smo ustanovili da je to greška, kao što sam ja peglao veš. Ako vas interesuje sudbina moje drugarice s početka teksta, njeni jajnici su preživeli to ničim izazvano predavanje, par godina kasnije se udala i rodila zdravu bebu i još uvek nije pogledala Kuma. Zamolio sam je da to nikad ne uradi. Zbog ravnoteže među zvezdama. Sebično sam prećutao da to radim samo da bih mogao negde u kafani da kažem: „Ja znam jednu osobu koja nikad nije gledala Kuma.“ Takva rečenica momentalno zaledi svaki razgovor i svi su prinuđeni da vas slušaju. Ali svačeg ima u Božijoj bašti. Posle toga sreo sam još šest njih koji nisu gledali film nad filmovima. Eto utehe: šta god mislili ili radili, u šta god verovali - niste sami na ovom svetu. Kad pomislite da ste u nečemu usamljeni, da vas niko ne razume, setite se da negde, kao nekada sedam svetskih čuda, postoji sedam osoba koje nisu gledale Kuma. Imena i adrese su poznati autoru, redakciji, lokalnoj policijskoj stanici, i ja ih uredno okrenem jednom godišnje da budem siguran da slučajno nisu u međuvremenu pogledali film. Ko zna šta bi se dogodilo, ali sam ubeđen da bi se nešto poremetilo u univerzumu. Možda bi recimo Putin, koji kao i ja, kao i vi, sigurno gleda Kuma, kad god i odakle god ga zakači na TV-u, reši da recimo pregazi Ukrajinu i počne treći svetski. Daleko bilo. Ah da: znam da sam počeo ovo apropo nečega, ne samo zato što me je bekovski par NIN-a, Ćulibrk-Stanković, zamolio. Ove godine nam je pedeset, generacijo moja. Živeo mi, moj Kume! Lepo starimo, zadovoljan sam. Ti svakako, malo bolje, ako uopšte i stariš, đubre žabarsko. A mene, ako se sete da me digitalno remasterizuju za pedeseti rođendan, sete.