Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   30.06.2022. 12:03
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Колумна Стојана Дрчелића, објављена у НИН-у, 17. марта 2011.
Покојници за поткусуривање

Јавност ће се додатно поларизовати, па ће све изгледати као јурњава с оне стране памети, као судар Топаловића и Билија Питона у Ковачевићевим Маратонцима… Као у сну, на траци, живи измешани са мртвима, испреплетених руку, држе нас у обручу заблуда, далеко од модерног света, далеко од идеје нормалности

Мала је ова Србија за таква два покојника. Они и мртви више деле, него што ови живи састављају. Њихов је потенцијал већи, а идеолошки програм јачи и укуснији од свега што се на политичкој трпези у Србији тренутно може пробати. На одржавању њихових харизми, на стварању митова и легенди, на подгревању теорија завере ради се упорно, марљиво, са мисионарском преданошћу. Отуд је разумљиво што се све гласније чују, с једне стране, они који прете да ћемо „Милошевића од блата правити“ и други који се питају „зашто у школским учионицама нема Ђинђићевих слика“.

Није важно да ли се колоне надахњују под липом у Пожаревцу или у Алеји великана у Београду, важно је да се ништа корисно не ради, да се оријенталним миром и стрпљењем претрајава у идеји да Србија остане полудржава и недовршено друштво и да све што може бити завршено остане допола урађено, ни риба ни девојка, нешто заувек између. Тако нам је од Солунског процеса Апису, до данас. Сада је већ сасвим извесно: политичка позадина убиства Зорана Ђинђића, ако је уопште постојала и ако сценарио за крвави епилог није направљен у иностранству, никада неће бити разјашњена. Неће, јер сем породице покојног премијера, нема ни странке, ни институције којој је потпуна истина потребна. Оваква каква је, извесно је, Србија истину нити заслужује, нити би је могла поднети.

Јер, ко и шта смета држави, читајте Демократској странци и Влади, да до краја спроведу истрагу о атентату. Да издејствују поништење суђења ако није ваљало. Да направе нови анкетни одбор ако је претходни нешто превидео. Да саслушају сваког доступног политичара, криминалца, јатака или симпатизера ако сумњају да је нешто прећутао... Да ли су се демократама, полицији и судовима на путу ка истини испречили Коштуница и ДСС са шест одсто подршке у бирачком телу? Смешно. Наравно да нису.
Све могу, али неће, јер једначина политичке некрофилије каже: ако нема завере, грађења мита о завери или дежурног кривца за атентат међу политичким противницима, о чему би причали почетком сваког марта? Којом би се Ђинђићевом оствареном визијом могли похвалити? Модерном, а не партијском државом, инвестицијама, а не задуженошћу до гуше, новим радним местима, а не новим народним кухињама, апаратом способних, а не подобних? Чиме?

Шта би садашњи председник државе и шеф ДС-а могао да каже? Или баш толико плени појавом, па верује да не мора ни да прича, да објашњава како преко ноћи његови златни дечаци постају власници телевизија, а златне девојчице стичу амбасадорска места... Да покаже да владу реконструише тако да баш ништа не промени, да рају и даље хараче „дулићи и увеоци.“ Да објасни да је у Србију од 2000. године по разним основама ушло више од 100 милијарди долара, а да се релација Београд - Лајковац (70 км) возом прелази за два сата, да нема ни пута, ни фабрике, ни њиве, ни нове пекаре...
Ако неким случајем не би било уверења о широј завери око стрељања премијера, где би сваког марта наступала група шлагер-политиканата која се, гле чуда, како време одмиче све јасније сећа сваког детаља о Ђинђићу, оних који како године пролазе са Ђинђићем прелазе на „ти“, а политичка посела почињу са „Ја и Зоран...“

Шта је удобније за Чедомира Јовановића него да још неку годину шета под сенком Ђинђића. Да га увек цитира кад му одговара и да га увек прећути кад је политички лукративно. Ко би се данас сетио да је Беба Поповић жив, да Ђинђић није мртав?
Утолико је упињање да се Коштуничин кажипрст навуче на ороз пушке из које је стрељан Ђинђић политички евергрин. Тачније, сваког марта иста песма, с тим што је сада галама већа. Разумљиво је, близу су избори. Његово величанство Коштуница, пословично мрзовољан, лењ и да се брани, али ваљда нажуљан као грашком са оних шест посто подршке, овог пута се огласио и пожалио на политички прогон. Мала је вајда што су се за „његову ствар“ заузели Ћосић, Бећковић и Чавошки. Не само зато што су му бирачи пресудили већ на дан Ђинђићеве сахране и што га треба штошта пропитати око побуне ЈСО-а, него и што ће њихова интервенција пламен оптуживања тек распламсати. Јавност ће се додатно поларизовати, па ће све изгледати као јурњава с оне стране памети, као судар Топаловића и Билија Питона у Ковачевићевим „Маратонцима“. Јуриш на све или ништа, у таму и велики прасак, таман толико да се у корист грађана Србије још дуго ништа корисно учинити не може. Милошевић, Ђинђић, Ћосић, Коштуница, Тадић, Николић, Шешељ, Чавошки... Као у сну, на траци, живи измешани са мртвима, испреплетених руку, држе нас у обручу заблуда, далеко од модерног света, далеко од идеје нормалности. Одговора на питање зашто живимо тако лоше, нема.
А кад се пробудимо из кошмарног сна, онда крећу митинзи српских напредњака. Храбро је организовати масовне протесте у земљи у којој људи везују себи конопац око врата због неплаћене струје. Баш храбро.






Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Дијана Хркаловић, бивша државна секретарка МУП, о наводима да је организовала завереничку групу

Верујте ми да умало заједно и мождани и срчани удар нисам добила због тих навода... Мени је срце препукло. Буквално. Ја толико дивљење и поштовање осећам према њему (Вучићу) да је мени то нанело толики неизрецив бол. Тај човек је мој идол, ја не знам како то досад није већ очигледно јасно. Мој идол! Ја сам поносна на њега. Поносна што нас он води као председник. Какав је то патриота, генијални лидер…

Прочитајте све мисли
bg