LJudske jedinke između demokratije i autoritarizma

Godine pod pandemijom pokazale su nam koliko je i na koji način Bitef značajan, koliko je deo identiteta ovog grada, zemlje, koliko je, uz par drugih manifestacija, zapravo davao ritam i, najzad, koliko jeste važan za sve one ljubitelje pozorišta kojima je često jedini (pozorišni) prozor u svet. Kraće rečeno – nedostajao nam je, baš. I upravo stoga je i te kako uzbudljivo što se, sudeći bar po prvoj polovini festivala, vratio u punom sjaju. Razrađen koncept, niz svetski prestižnih imena koje prvi put vidimo na našim scenama, bogat prateći program, te nikad više gostiju iz inostranstva vratili su ponovo onu finu uzavrelost festivalskog života, koju čak ni loše vremenske prilike ne mogu da pokvare. Koncept festivala je izražen kroz njegov slogan – Mi, junaci rada svog. Rad kao socijalna i društvena kategorija, rad kao emancipacija ili eksploatacija u svetu koji se drastično promenio u samo nekoliko godina. Sve predstave na manje ili više direktan način tretiraju ovu temu, bilo da je reč o dokumentarnom materijalu i ličnom iskustvu ili više filozofskom ili fenomenološkom pristupu. Bitef je oduvek imao ili bar želeo da ima i tu angažovanu notu, da reaguje na stvarnost oko sebe. Kriza nastala agresijom Rusije na Ukrajinu menja svet u kome živimo, a posebno je izrazita u našem društvu koje se iznenada našlo u čudnom položaju gde se artificijalno izazvana, ali ništa manje strasna putinofilija bori sa zdravim razumom. Zato je značajno da je Bitef zvanično otvorio neko kao Marina Davidova, ruska kritičarka, rediteljka i kustoskinja, koja je istakla da je pored strašnih ukrajinskih žrtava, u ruskoj agresiji stradala i sama ruska kultura. I da svaki put kad pomislimo kako i koliko volimo Rusiju i rusku kulturu, treba da znamo i da je ta kultura jedna od žrtava ovog besmislenog rata. Jer baš kao u Staljinovo vreme, pozorišta i institucije se zatvaraju, ljudi koji drugačije misle se proglašavaju izdajnicima, beže iz zemlje, slobodna misao se guši i kažnjava. Ovogodišnji 56. Bitef započeo je danom Prologa, predstavom koja, po ideji selektora Ivana Medenice, uspostavlja vezu sa prošlim izdanjem festivala. To je ove godine predstava (Nije) kraj sveta nemačkog Šaubine teatra, po tekstu nagrađivane britanske autorke Kris Buš, te u režiji jedne od najcenjenijih rediteljki danas Kejti Mičel. Mada je glavna tema ili pre početna premisa - ekologija, predstava se razvija mnogo šire te zahvata i temu ovogodišnjeg Bitefa, to jest temu međusobnih odnosa u procesu rada, u ovom slučaju u kontekstu akademske zajednice. Koncept predstave čini u stvari jedna dramska situacija koja se ponavlja u bezbroj varijanti. Ana dolazi na intervju sa Utom, vodećim naučnikom u oblasti klimatskih promena zbog apliciranja na radno mesto vođe istraživačkog tima. Odvojena od njih, među biljkama i cvećem je Lena koja izgovara posmrtno slovo za svoju majku, dočim nam se povremeno čini da je reč o planeti ili da je reč o nama samima. Ta situacija se ponavlja i ponavlja sa sitnim izmenama – vrata se otvaraju na uvek isti način i glumice uvek zauzimaju isti početan položaj. Poigravanje s idejom multiverza (postojanjem beskonačno mnogo univerzuma) pruža nam priliku da kroz izuzetno kompleksan i višeslojan tekst preispitamo ideje o našem mestu u eko-sistemu u kom živimo, o našoj odgovornosti za njega ali i o hipokriziji s kojom pristupamo tom krucijalnom pitanju naše vrste. Predstava nije laka za gledanje, zahteva fokusiranog i pažljivog gledaoca, ali bogatstvo ideja s kojima barata, preciznost, jasnoća i sigurnost postupka su izuzetni. Bitef je otvoren na spektakularan način predstavom Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima u produkciji belgijske GRIP i Dance On kompanije, a u režiji flamanskog koreografa Jana Mantersa. Predstava je na prošlogodišnjem festivalu u Avinjonu dočekana burnim ovacijama, hvalospevnim kritikama i trenutno s ogromnim uspehom putuje po svetu. Dug naziv predstave je zapravo citat Đi Ksipinga, predsednika Kine iz govora o demonstracijama u Hongkongu. Ona je u direktnom odnosu s temom predstave, temom individualizma, demokratičnosti i poštovanja različitosti u svetu koji postaje sve više i više neprijateljski i autoritaran. Sedamnaest plesača, raznih generacija (od 18 do 72 godine), različitih telesnih atributa i fizičke spremnosti plešu na muziku poljskog kompozitora Goreckog, ali i na protestne pesme i stihove savremenih umetnika. Svaki plesač najpre uspostavlja svoju individualnost, da bi zatim u daljem procesu postao deo složenijeg organizma, ne gubeći usput ništa od svoje posebnosti. To se jasno vidi recimo u sceni sinhronizovanog hoda, usklađenog i preciznog, gde se povremeno neko od plesača izdvoji, krene napred ili zaostane, ali brzo nađe svoje mesto ne remeteći ustrojstvo čiji je deo. Na kraju, nakon scene presvlačenja, svako ima svoj kostim, svoju individualnost, svoj način igre, ali to ne smeta da budu deo opšteg sklada. Pametno, duhovito i originalno promišljanje kako položaja plesača, umetnika tako i položaja ljudske jedinke u savremenom društvenom kontekstu koje oscilira između demokratije i autoritarizma. Sigurno jedna od predstava po kojoj će se ovaj Bitef pamtiti. Francuska predstava Gardien Party autora Muhameda El Hatiba i Valeri Mrežan poneće epitet najšarmantnije predstave Bitefa. Na sceni se nalaze čuvari svetski poznatih muzeja iz Sant Petersburga, Marselja, Pariza, NJujorka, Stokholma , koji u svojim intimnim ispovestima iznose iskustva tog specifičnog posla. Kako je to biti „nevidljiv“, kako se posetioci odnose prema njima, kakav je njihov odnos prema delima koja čuvaju. Jednostavnost koncepta i razoružavajuća duhovitost prikrivaju u stvari jednu oštroumnu, preciznu i važnu refleksiju na više različitih tema. Uslovi rada ljudi koji se nalaze na dnu poslovne hijerarhije, suštinski nehumani i besmisleni zahtevi poslodavaca, nedostatak perspektive napretka, sve to predstavi daje jednu duboko melanholičnu notu. Pored toga, predstava istovremeno secira i naš odnos prema umetnosti, te kako je taj odnos, doživljaj koji imamo u odnosu na umetnička dela i umetnike ozbiljno ugrožen konzumerizmom i komercijalizacijom. Predstava koja može da bude showcase kako se kroz krajnje jednostavnu formu, u sat vremena mogu promišljati važne i raznolike teme. Umetnička trupa iz Meksika Lagartihas tiradas al sol bavi se pozorištem, videom, radio-emisijama, izdavaštvom, procesima učenja. NJihovi projekti od nastanka trupe 2003. godine nastaju iz tri izvora – ličnih iskustava, istorije Meksika i sadašnjeg trenutka. Predstava Tihuana autora i glavnog (jedinog) glumca Lazaro Gabina Rodrigeza izraz je njegovog životnog i umetničkog kreda koji podrazumeva da živi svoju umetnost, to jest da iskustveno traži materijal za nju. Tako je i u ovom slučaju Lazaro postao Santjago Ramirez, preuzeo je, to jest formirao drugi identitet, preselio se u pograničnu oblast Meksika i započeo socijalni eksperiment da živi 175 dana kao radnik na dnu hijerarhijske lestvice, od minimalne zagarantovane zarade. Predstava bez zadrške razgolićuje sistem koji se zasniva na beskrupuloznoj eksploataciji ljudskih resursa, na bezdušnoj logici neoliberalnog kapitalizma koji na čoveka gleda samo kao na izvor moguće zarade. Ono što ovu predstavu čini izuzetnom jeste najpre njen duboki humanizam, lišen bilo kakve sentimentalnosti. Umetnik se na kraju najviše „lomi“ zbog činjenice da i on na neki način eksploatiše te iste ljude, tražeći u njima i njihovim životima materijal za predstavu. Iako izrazito jednostavna u konceptu, ukorenjena u specifičan meksički habitus, predstava nosi u sebi neku iznenađujuću epiku, neku duboku rezigniranost stanjem ljudske civilizacije, koja je jednostavno rečeno univerzalna. Ako je suditi po prvoj polovini festivala, Bitef se vratio na velika vrata. Boban Jevtić