Sijev radioaktivni prijatelj

Tekući neuspesi Vladimira Putina stavili su njegov strateški savez s kineskim predsednikom Si Đinpingom na test. I, dok je Putin sve očajniji, Si mora konačno da shvati razmeru opasnosti koju njihovo „prijateljstvo bez granica“ predstavlja ekonomskom zdravlju Kine, globalnoj stabilnosti i njegovim geopolitičkim ambicijama. Putin je možda blefirao kada je prošlog meseca pretio da će koristiti taktičko nuklearno naoružanje u Ukrajini. Možda i nije. Ali Si mora da pretpostavi da je najgori scenario moguć ako želi da ga drugi vide kao ozbiljnog lidera. Na kraju krajeva, ruska vojna doktrina dozvoljava nuklearni udar u cilju odbrane ruske teritorije od egzistencijalne pretnje. Rusija je nezakonito anektirala okupirane ukrajinske oblasti – Lugansk, Donjeck, Herson, Zaporožje – što obezbeđuje potku za takav napad. Dok Siju predviđaju da će treći put zaredom biti izabran za lidera Kine na 20. Nacionalnom kongresu Komunističke partije Kine, što je bez presedana, on sada mora da pažnju usmeri na sprečavanje trećeg svetskog rata. Ruski nuklearni napad na Ukrajinu, što bi bilo prvo korišćenje ovog naoružanja još otkako su SAD bacile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki u avgustu 1945. godine, potpalio bi katastrofalnu globalnu krizu koja bi osujetila Sijevo krunisanje. Kada su se Si i Putin u februaru sastali na Zimskim olimpijskim igrama u Pekingu kako bi potpisali sporazum o kinesko-ruskoj saradnji, plan napada na Ukrajinu delovao je prilično izvodljivo: Rusi će brzo oboriti ukrajinski režim, što će SAD i NATO oslabiti u očima posmatrača, a posrednički rat će pažnju Vašingtona skrenuti s rivalstva s Kinom. Ili je tako Si mislio. Onda je Ukrajina počela da se brani i ogoljuje mnoštvo slabosti u ruskoj vojsci. Ruske snage su se posle impresivne ukrajinske kontraofanzive povukle iz harkovske oblasti na severoistoku, a beleže velike gubitke i u hersonskoj oblasti na jugu. Si je gotovo sigurno obznanio svoje nezadovoljstvo ruskim neuspesima kada se s Putinom sastao na nedavnom Samitu Šangajske organizacije za saradnju u Samarkandu u Uzbekistanu. Putin je javno prepoznao „pitanja i bojazni“ koje Kina ima u vezi s ratom – retko priznanje tenzija između dve zemlje – dok Si lično uopšte nije ni pomenuo Ukrajinu. Sijevo ćutanje upadljivo se razlikovalo od nastupa indijskog premijera Narendre Modija, koji je u zapanjujućem zaokretu za 180 stepeni otvoreno ukorio Putina. Ipak, teško je poverovati da Si ne preispituje odluku da svoju političku sudbinu toliko veže za nekog od saveznika. Putinova „delimična mobilizacija“ od 300.000 ruskih muškaraca za rat u Ukrajini uzrokovala je proteste širom Rusije i oko 200.000 mladića je poterala u inostranstvo. Kvalitet Putinovih novih regruta, među kojima su i osuđenici, teško da će pomoći razvoju ratne situacije i teško da će umiriti Sija. Moral ruskih trupa dotakao je dno, a infuzija loše obučenih, nezadovoljnih regruta će možda ubrzati raspad Putinove vojske, pa i njegovog režima, onako kako je loše rukovođenje cara Nikolaja II tokom Prvog svetskog rata ubrzalo kolaps carskih armija i nastupanje Oktobarske revolucije 1917. godine. S direktnim pozivima ruskim vojnicima da se ili predaju ili da poginu, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski kao da nezavidno stanje ruske vojske razume bolje od Putina. Svrha posredničkog rata je slabljenje pravog protivnika, ali je Putinova nesposobnost Sija stavila pred drugačiji ishod. NATO još od kraja Hladnog rata nije bio snažniji, a nekada neutralne države poput Švedske i Finske aplicirale su za članstvo u Alijansi. Azijske zemlje poput Japana, Južne Koreje i sve više Indije jasno podržavaju američku politiku u Ukrajini. Umesto da Kini pomogne da se uspostavi kao protivteža američkoj globalnoj hegemoniji, Rusija je pokazala da je previše slaba i korumpirana da bi porazila čak i jednu osrednju državu. Putin sad izdaje direktna naređenja ruskim komandantima na terenu, pa vojno savezništvo Kine i Rusije Siju trenutno sigurno deluje gotovo bezvredno. Iako deluje da su šanse za korišćenje nuklearnog naoružanja u Ukrajini trenutno male, ne mogu se potpuno otpisati. Zato se kineski zvaničnici sigurno trude da procene kako bi SAD i NATO reagovali u slučaju realizacije pretnje. S obzirom na izjave američkog predsednika DŽoa Bajdena, koje možda jesu nedorečene, ali su i tvrdoglave, može se pretpostaviti da bi međunarodna ekonomska i vojna reakcija bila daleko ozbiljnija od sankcija koje su Rusiji već uvedene. Ali, ako Putin zaista odluči da koristi taktičko nuklearno naoružanje, kako bi branio ukrajinsku teritoriju koju je samovoljno anektirao, otvoriće Pandorinu kutiju užasa. Recimo, njegov rat uneo je značajnu količinu haosa u rad ukrajinskih nuklearnih elektrana, pa se, uz druge postojeće bojazni o njihovom funkcionisanju, više ne može pretpostaviti da je nuklearni otpad bio bezbedno sklonjen za vreme borbenih dejstava i bitaka za gradove. Ovo, pak, otvara užasavajuće mogućnosti da neki ludi partizan može da ih iskoristi za odmazdu pravljenjem „prljave bombe“. Putinove aneksije mogu da potkopaju i politiku „jedne Kine“ Pekinga prema Tajvanu, što bi najveći deo sveta prihvatio. Neke istočnoevropske zemlje već preispituju mudrost te politike. Dok je Si, koji je predano branio principe teritorijalnog integriteta, tiho prihvatao i sporne aneksije, pojedine države će verovatno u njima naći klinove oportunizama. Još otkako je Si pre deset godina izabran za predsednika Kine, slao je signale straha da će Kina možda proživeti političko-ekonomski raspad koji je doveo do implozije Sovjetskog Saveza. Putinova trenutna nezgodacija trebalo bi da posluži kao još jedna poučna priča. Slika režima toliko trulog da pada sam od sebe sigurno mori kineskog predsednika. Najmanje isto koliko i pretnja nuklearnim ratom. Čarl Tenok bivši član spoljnopolitičkog odbora EP i istraživač bezbednosnih studija pri GLOBSE © Project Syndicate, 2022.