Model opasnog rasta

Današnja privreda Srbije raste relativno brzo. Pokazala se otpornom na kovid-19, baš kao i naša država na pogubnost „imperativa činjenja“. Privreda se solidno drži u novoj realnosti svetskog proksi rata. Javne finansije su nam uređenije nego ikada, prilično zdrave, monetarna politika pristojna koliko može biti posle vrlo širokih emisija centralnih banaka koje kreiraju 80 odsto svetskog novca, investicije dolaze, sada nešto opreznije. Sve u svemu deluje da smo, što bi rekla magična Meri Popins, superkalifradžilistični, uz uvažavanje činjenice iz kakve smo rupe krenuli. BDP raste, rastu plate, investicije stižu, rat nas donekle čini nervoznim. Međutim, hajde da ostavimo po strani rat i novu zavesu koja pada nešto istočnije nego ranije. Vrlo brzo ćemo imati ocenu koliko je pametna naša neutralnost gde pokušavamo da pomirimo konfliktne ciljeve i gde kao mali igramo između interesa velikih, nadajući se da nikome posebno nećemo ići na živce, jer im ovako mali i relativno nebitni sigurno ne smetamo u njihovim politikama. Rat će proći, vidaćemo ponešto rana, možda ćemo ispasti pametniji od drugih, a možda i mnogo gluplji. Međutim i nakon rata lebdeće pitanje da li smo opet rešili da gradimo ekonomsku kuću na klizištu ili su temelji čvrsti? Rast Srbije poslednjih nekoliko godina ima nekoliko osnovnih pokretača. Prvi su velike državne investicije u infrastrukturu. One povlače lavovski deo rasta BDP-a, verovatno istiskuju deo privatnih investicija i deluju blagotvorno na grane koje se naslanjaju na građevinski bum. Drugi motor rasta je pametno korišćenje resursa koji su do sada stajali neaktivni, najčešće blagodareći gluposti, alavosti ili lenjosti. Mnogo resursa je aktivirano, počevši od građevinskog zemljšta, ruda, poljoprivrednog zemljišta, radne snage. Treći motor rasta su strane direktne investicije koje su privučene subvencijama, niskom cenom radne snage, specijalnim uslovima koji su faktički poreski raj na zemlji. One su zaposlile dosta teško zapošljivih ljudi i u značajnoj meri učinile Srbiju otvorenom zemljom koja ima velik i izvoz i uvoz. Četvrti motor su samonikli preduzetnici koji su iskoristili dobre posledice sprovedenih reformi i izgradili poslove manje uprkos politici države, a nešto više koristeći poboljšano poslovno okruženje (stabilan novac, smanjenje parafiskalnih nameta, razumna predvidljivost, liberalizacija trgovine i radnog zakonodavstva, e-uprava, različiti podsticaji iz budžeta). Dakle, rast je tu, ali ono što brine je, ako pogledamo period koji je srednjoročan, da li će nam neki od izvora rasta presahnuti ili čak postati balast? Kada investirate u infrastrukturu, ta investicija dok traje izgradnja podiže rast i ne stvara troškove održavanja i servisiranja kredita, koji nam dolaze u godinama kada se infrastrukturni objekt završi. Da biste podsticali rast državnim investicijama morate svake godine da imate nove. Na našu sreću, Srbija je godinama faktički raubovala infrastrukturu, tako da smo i dalje u debelom zaostatku za evropskim zemljama i imamo šta smisleno da gradimo. Međutim, kod svake od investicija se postavlja pitanje ko će da je koristi i da plati korišćenje. Svaka investicija ima amortizaciju i neke troškove, kao što je otplata kredita. Tu stvari postaju već izazovne – da li će naši auto-putevi, ne sada, nego za deset godina, doći do obima saobraćaja koji omogućava njihovo održavanje i plaćanje kamate? Da li ćemo podići privredu dovoljno da se pojave korisnici kojih sada nema? Čak i kada na ovu čistu ekonomsku računicu dodamo indirektne efekte koji nam jesu jako bitni, upitna je isplatljivost. U te druge faktore se mogu ubrojati bolji uslovi za investicije, podsticaj da ljudi ostanu u Srbiji i da se vrate, rast cena zemljišta i nekretnina. Kako bilo, čak i da su indirektni i direktni efekti pozitivni, postavljaju se dva pitanja. Prvo, kako ćemo podići privredu koja će koristiti infrastrukturu, a koje danas nema? I drugo, nova infrastruktura se ne može u beskonačnost ubrzano graditi, korisnost od dodatne infrastrukture je opadajuća, a troškovi održavanja i servisiranja kredita postaju realni teret. Dakle u godinama koje slede investicije u infrastrukturu će sve sporije podizati BDP, dok u jednoj tački mogu postati teret ako nisu isplatljive. Ne sa čisto ekonomskog stanovišta, nego i kada se uključe svi efekti koji se ne mere troškovima i prihodima nastalim korišćenjem infrastrukture. I bez uključivanja u računicu istiskivanja privatnih investicija državnim investicijama, budući da će servisiranje kredita smanjiti mogućnost da država značajno smanji zahvatanja iz privrede. Drugo, iako smo kolosalno traćili resurse godinama, neuposlenih resursa će biti sve manje. Možemo iskoristiti imovinu države koja danas ničemu ne služi, možemo poboljšati korišćenje prirodnih resursa, možemo uposliti još malo neuposlene radne snage. Međutim i tu se vidi usporavanje. Ne postoji mnogo sličnih lokacija kao što je ona Beograda na vodi (pod pretpostavkom da imamo dodatnu platežno sposobnu tražnju za slične lokacije), nema mnogo novih mogućnosti za rudnike (čak i ako se ne igramo ciničnih igara preko leđa onih koji treba da poberu najviše dobrih i loših efekata razvoja rudarstva), nema mnogo novih lokacija za energetska postrojenja. Dakle, umesto aktiviranja neuposlenih resursa trebamo naći mehanizme kako da postojeće koristimo sve bolje. Da ne bude sve u znaku tamnih tonova, e-uprava i razvoj IT sektora pokazuju da imamo rešenja, ali da proces rasta produktivnosti treba da obuhvati sve sektore. Treće, kada smo rešili da ponudimo „ono što nigde nema“, cilj je bio da se zaposli jako teško zapošljiva radna snaga koja je bukvalno živela nedostajno standarda evropskih zemalja sa početka prošlog veka. Mogli smo privući strane investitore da žmure na slabosti vladavine prava i nefunkcionalne institucije, jer smo za njih kreirali balon u kome posluju povlašćeno i instant nam rešavaju velike probleme. Međutim, danas je radna snaga u Srbiji više nego duplo skuplja i deficitarna. Opadaju resursi koji nisu uposleni i koje tržište ne vrednuje kao skupe. Nastavak starog modela subvencija bi značio da svako radno mesto zahteva enormne iznose subvencija koji se teško mogu otplatiti, ali što je još bitnije, teško je garantovati da ima radne snage uopšte. Ako još uvek švrljamo na „evropskom putu“, kada se primaknemo cilju, moraćemo se ne samo odreći sadašnje neutralnosti, nego i subvencija, čak i da nađemo neku računicu. Ovaj izvor rasta je takođe klimav na srednji rok, kao i prva dva. Dakle, ostaje nam mnogo rada na četvrtom stubu, preduzetništvu, koji i danas nosi značajan deo rasta, ali je daleko od toga da bi sam mogao da dovede do 6-7 procenata rasta godišnje bez vrlo dubokih reformi. Međutim, četvrti stub reformi koji mora zameniti prethodna tri ne trči samo trku razvoja produktivnosti kroz inovacije i uzdizanja preduzetništva kao pokretača Srbije i garanta lepog života. On trči i trku sa računom koja će nam prva tri stuba ispostaviti kada njihov značaj bude jenjavao u kreiranju rasta, a troškovi budu pristizali godinama. Srbija mora već danas da radi na novom modelu rasta zasnovanom na otvorenosti, preduzetništvu i preduzetničkoj kulturi, niskim porezima, usvajanju praktičnih veština i znanja, efikasnoj državi, jasnom pozicioniranju, konsenzusu većine u društvu da budalaste politike sa krajnje desnice i levice, koje se sada nude kao strašila, nisu i neće biti opcija. Iznad svega da država jeste bitna kao kreator poslovnog okruženja, ali da rad za državu ne može biti izvor lakih privilegija, niske produktivnosti ili pokrića za neke druge poslove. Takođe, emisija prava je lepa stvar i svi vole nova prava, ali nas čeka jedna povećana opreznost nakon egzibicija poput onih sa bacanjem „novca iz helikoptera“. Ako ne razvijemo četvrti stub, Srbija će u srednjem roku biti zakovana na osrednjim stopama rasta. To nije tragedija kada vaš prosečan građanin ima platu od 2.500 evra. Ali jeste tragedija kada se to desi na nivou plata malo iznad 1.000 evra. Takva zemlja nema potencijal za sofisticirane investicije u znanje, imaće problema da finansira izuzetno kapitalno intenzivne projekte (na primer izgradnju nuklearne centrale gde je formiranje cene energije rukovođeno potrebama Srbije), a verovatno će joj i sve što nas danas čini srećnim, kada je reč o investicijama, postati manji ili veći teret - bilo kroz finansije, bilo kroz delimičnu raspalost. Ako nas čeka neka bitka kada završimo ovu trenutnu koja je posledica više ili manje tuđeg ludila, koja čak i nama koji nismo imali želje da budemo deo sadašnjeg sumraka ispostavlja račune, bitka za preduzetničku inovativnu Srbiju je nešto što nam stiže, taman da svet sutra postane harmoničan kao u vreme kada se govorilo o „kraju istorije“. Autor je ekonomista