Čim pritisnu jače, na izbore skače

Čudnim spletom okolnosti, politička bomba aktivirana je baš u trenutku kad je trebalo da primetimo zanimljivu vest – da je kosovski premijer Aljbin Kurti u razgovoru sa specijalnim izaslanikom EU za Zapadni Balkan Miroslavom Lajčakom u ponedeljak prihvatio francusko-nemački plan za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, kome se tvrdo protivio, omogućivši srpskoj strani da, napokon, uđe u ulogu „dobrih momaka“. Razmatranje uticaja te važne vesti na poziciju Srbije i ishod sastanka njenog predsednika sa Lajčakom, koji je usledio iste večeri, ostalo je, međutim, u senci pomenute iznenadne eksplozije, u vidu najave mogućeg raspisivanja novih parlamentarnih izbora. I to drugačijih nego što smo navikli, jer bi prevremenoj izbornoj trci, prema saznanjima provladinih medija, plasiranim u vreme sastanka Lajčaka sa Aleksandrom Vučićem, prethodio razlaz naprednjaka sa socijalistima. A očigledno uznemireni Vučić, koji bi, u tom trenutku, bio tek zagazio u drugu godinu petogodišnjeg predsedničkog mandata, nastupio bi kao – kandidat za premijera. Nije baš da nismo, naročito u poslednje vreme, navikli na pompezne vesti – kao što je, recimo, bila nedavna najava podnošenja Vučićeve ostavke, propraćena serijom stranačkih odjeka i reagovanja sa zajedničkim naslovom „ne ostavljaj nas, jedini naš i najbolji od svih“. Baš kao što smo se navikli i da ih već sutradan zaboravimo, nakon što, naprasno, nestanu iz podobnih medija i ustupe mesto nekim drugim temama od interesa za srpskog vladara i njegovo okruženje. Dramu upriličenu u ponedeljak odlikovao je, međutim, upadljivo jači intenzitet svih pripadajućih elemenata – od naslova u novinama i na portalima, preko izraza podrške pripadnika naprednjačkog sveta, do teško prepričljivih predsednikovih objava na Instagramu, trenutno omiljenoj platformi za obaveštavanje javnosti o stvarima od opšteg interesa. Socijalisti su, očekivano, s potpunom poniznošću reagovali na novu situaciju, o kojoj su prvo izvestile Večernje novosti, tvrdeći da je Vučić na sastanku „vrha SNS“ rekao da je „spreman da ide na izbore kao kandidat za premijera“ te da neće „popustiti pod ucenama – ni Zapada, ni SPS-a, ni lažnih desničara“. Gotovo istovremeno, saznali smo da je Ivica Dačić otkazao sve sastanke planirane za utorak, a Tanjug je preneo njegovu izjavu ljubavi i vernosti. „SPS ostaje čvrsto uz predsednika Srbije Aleksandra Vučića i podržava njegovu politiku u vezi sa KiM“, rekao je lider SPS-a i dodao da je to njihova zajednička politika već 11 godina. Već sutradan, ostavku je podneo poslanik SPS-a Zvonimir Stević, nakon što je javnosti prikazan snimak sa sednice o Kosovu, održane nekoliko dana ranije, na kome se vidi da je na mobilnom telefonu gledao porno snimak. Ostali predstavnici SPS-a isticali su svoju vernost Vučiću, mada nije bilo šanse da u toj disciplini priđu iole blizu naprednjacima raznih nivoa – od lokalnog do ministarskog - koji su se nadmetali u ostavljanju pisanih dokaza svoje apsolutne odanosti predsedniku. U utorak po podne, opet preko Tanjuga, stigla je i Dačićeva kratka izjava u kojoj je rekao da je razgovarao sa Vučićem i najavio nastavak razgovora u sredu. Do odlaska ovog NIN-a u štampu, u utorak po podne, nije bilo vesti o sadržini Vučićevog sastanka sa ministrima iz naprednjačkih redova, ali je stigla najava njegovog večernjeg gostovanja na TV Pink. S te strane nije bilo ni reči o sastanku sa Dačićem, ni bilo kog drugog jasnog nagoveštaja smirivanja bure. Naprotiv, radilo se na održavanju lansirane ideje: medijska priča o mogućim izborima dobila je potvrdu iz usta jednog broja istaknutih naprednjaka, kao što je predsednik Izvršnog odbora SNS Darko Glišić, koji je rekao da ne isključuje da će vrlo brzo biti održani izbori i poručio SPS-u da SNS „nije ovca koju više mogu da šišaju“ i ponašaju se kao do sada. Primetno je, ipak, bilo da sednica parlamenta u utorak nije pretvorena u totalni početak izborne kampanje, uz neophodno obrazlaganje razloga za još jedno glasanje i sve troškove koji takav scenario podrazumeva. Tajanstvenost koja je pratila odlazak SNS ministara kod Vučića, ali i celokupna atmosfera u kojoj je proticalo zasedanje (upadljiva utučenost i odsustvo energije kod pripadnika SNS i SPS, naročito u skupštinskim hodnicima) išli su u prilog zaključku koji obično prati Vučićeve najave budućih poteza – može da bude, ali ne mora da znači. Odnosno, da konačne odluke o eventualnom raspisivanju prevremenih parlamentarnih izbora nema i da će odluka zavisiti od brojnih faktora, među kojima je jedan od važnijih raspoloženje javnosti, koje se neprekidno proverava. Ono što se upadljivo razlikovalo od dosadašnjih dramatičnih poruka koje nam servira vlast jeste ogromna količina sprdnje kojom je dobar deo javnosti ispratio ceo slučaj, verovatno zahvaljujući Vučićevom obraćanju preko Instagrama od ponedeljka po podne. Onom, u kome se, u dosta neobičnom (mnogi su tvrdili alkoholisanom) raspoloženju, obračunavao sa Radom Trajković, predsednicom Evropskog pokreta Srba sa KiM i savetnicom u vladi Kosova, ali i sa koalicionim partnerima. Zato valja zabeležiti predsednikovo „istorijsko“ obraćanje, ma koliko nedostajao vizuelni uvid u način saopštavanja poruke: „Narode srpski, građani Srbije, zapadni agent Rada Trajković kaže da tražim aboliciju za svoju porodicu, a ne spas za srpski narod na Kosovu. Laže. Laže kao i svi oni u Skupštini koji su govorili sve one besmislice. Brani me taman kao i moji koalicioni partneri. Zato, narode, samo da imate u vidu, moja porodica je ovde. Ostaće u Srbiji, kao i ja. Nikoga se ne plašimo, jer ništa ukrali nismo. Krivi smo jer smo branili Srbiju, branimo Srbiju i branićemo Srbiju. Međusobno priznanje – sanjajte. Živela Srbija.“ A šta kažu racionalni argumenti o verovatnoći da zaista budu raspisani još jedni vanredni parlamentarni izbori - u septembru, kako je tvrdio Blic, odnosno, najranije u oktobru, što je verzija Večernjih novosti? Da li će mandat aktuelne vlade trajati i kraće od unapred najavljene dve godine, ili je cela priča zaista lansirana samo u cilju bacanja prašine u oči, kako se ne bi primetile vesti o novim koracima u pravcu dogovora sa Prištinom? Postoji ceo spisak razloga koji ukazuju da izbora na jesen neće biti, a među prvima je o njima javno govorio politikolog Vujo Ilić. Prema njegovim rečima, najava mogućih izbora ima dve funkcije – ka spolja („pritiskajte me, pa ćete možda morati da imate posla s nekim drugim“) i ka unutra, kao oblik disciplinovanja svoje partije, ali i koalicionih partnera. Ilić je ocenio i da bi „bilo teško proceniti na koji bi se način javno mnjenje opredeljivalo zbog ove velike dinamike“ te da, i ako bude izbora, do njih će doći „u nekom kasnijem periodu, kad se proces dijaloga privede kraju“. Bivši šef misije SRJ u SAD Nebojša Vujović, s druge strane, ocenio je da „velika petorka“ Vučiću neće dozvoliti da organizuje vanredne parlamentarne i predsedničke izbore ove godine, jer bi to oduzelo mnogo vremena na sprovođenju dogovora oko Kosova. Vujović je rekao da je podsekretar vlade SAD Derek Šole definisao korake koje Vučić mora da ispuni: „Šole je ušao u igru oko Kosova i to je sada za Vučića slon u sobi.“ A tu su i tehnički problemi: na proleće 2024. bi trebalo da se održe lokalni izbori, a naprednjacima je, za uspeh na njima, potrebna i koalicija sa SPS, i istovremeni izbori na višem nivou u istom terminu, kako bi se pogurao rezultat i „ispeglale“ slabosti lokalnih odbora. Eventualno pomeranje lokalnih izbora za jesenji termin zahtevalo bi da svi predsednici opština istovremeno podnesu ostavke, što ostavlja loš utisak. Pomenimo i činjenicu da je septembar „najskuplji“ mesec pa bi građani na biralištima mogli izraziti bes zbog siromaštva u kom se koprcaju. A ne bi bilo lako ni povući novoobogaćene naprednjake sa raznih plaža i upregnuti ih u izborne svrhe. Sve to, ipak, nije dovoljno za zaključak da izlaz iz tesnaca u koji se doveo Vučić neće potražiti u kupovini vremena, o čemu je, uostalom, već govorio. I nije to jedini argument u prilog izborima. U jednoj tviter-raspravi o mogućim ishodima, Bojan Klačar iz CeSID-a naveo je – ne tvrdeći da su izbori izvesni – spisak razloga za njihovo održavanje na jesen: pre svega, to bi bilo bolje nego nakon potpisivanja sporazuma, potom, male su šanse da bi ih Vučić izgubio, što bi mu obezbedilo „sigurnu“ vlast do 2027. A otvorio bi se, zaključio je Klačar, i prostor za promene/dopune u vladajućoj koaliciji. Samo jedno deluje sigurno: dok budemo čekali konačni ishod odmeravanja argumenata za izbore i protiv njih, neće nam biti dosadno. Nova bomba-ometač pažnje mogla bi pasti u svakom trenutku. I ne biti jedina. Naprotiv. Vera Didanović