Istinski premijer reformator

U svom poznatom delu O kratkoći života, Plinije piše: nije to da je život kratak, već ga velikim delom straćimo. Setio sam se ove njegove misli uoči dvadesetogodišnjice ubistva predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića. Mnogo tekstova će biti objavljeno o tom mučkom ubistvu, ali malo o onome što ga je zapravo određivalo, o njegovom životu. A taj život uvek je sledio Plinijevu opomenu, koliko god je život kratak uvek treba nešto učiniti sa njim, nešto vredno i korisno. Za Zorana Đinđića ulazak u politiku bio je prilika da se posveti realizaciji svojih ideja o tome kako bi društvo u Srbiji trebalo da izgleda, iako je za to trebalo imati čvrstu viziju jer je Srbija bila u ratu koji je u najvećoj meri sama izazvala i svaka kritika, kao njegova, shvatala se kao opasan čin veleizdaje. On je devedesetih postao gotovo arhetipski model državnog neprijatelja, posebno od kada je postao predsednik Demokratske stranke. A bio je vrlo talentovan filozof i napisao dosta radova pre ulaska u politiku. Tri od pet tomova izabranih dela Zorana Đinđića u izdanju Narodne biblioteke Srbije i Fonda „Dr Zoran Đinđić“ posvećeni su njegovim filozofskim radovima. Zapamćen kao političar, možda je nepravda da su ovi radovi danas slabo čitani. Bez obzira na svoj prethodni filozofski opus, Đinđić se vrlo ozbiljno posvetio politici kada je u nju ušao. Radio je na proširenju i afirmaciji stranke koju je vodio, iako je u tome imao ozbiljne otpore ne samo unutar svoje stranke već i drugih opozicionih političkih stranaka u Srbiji. Bio je svestan da je potrebna snažna opoziciona stranka ako se želi poraz režima Slobodana Miloševića. Tada se vrlo jasno videla jedna njegova dragocena osobina o kojoj se retko piše, njegova samostalnost u radu. NJegovo poznavanje političke istorije Srbije pomoglo mu je da shvati, kao retko koja ličnost u društvenom životu Srbije, da ono kroz šta prolazi Srbija za vreme Slobodana Miloševića nije neka anomalija u njenom razvoju, već deo načina kako srpska politička elita vidi rešenje srpskog nacionalnog programa. I da je taj program mnogo stariji od njegovih savremenika, i stoga dominantan kao politička ideja. NJegova samostalnost u radu, vrednoća i svest o tome šta su mu politički prioriteti, učinili su ga objektivno možda najusamljenijom ličnošću u politici našeg vremena. To će se pokazati kasnije kada kao predsednik Vlade pokuša da ostvari svoje političke ideje. Kada je izabran za predsednika Vlade Srbije januara 2001. godine, zatekao je doslovno uništenu zemlju. Da bi uopšte mogao da realizuje svoj reformski program, morao je da rešava pitanja propale ekonomije, odnosa sa susedima, saradnje sa haškim sudom i konačno neprekidnog harmonizovanja rada stranaka koje su činile DOS. Sve je to oduzimalo veoma mnogo vremena i energije. Na sve to javnost je bila nestrpljiva, iako je njen materijalni položaj brzo počeo da se popravlja ona je imala ogromna očekivanja da će sve to ići mnogo brže. Nije želela da čuje da će sve to ići mnogo teže i sporije, ona nije ni bila spremna da se suoči sa realnim stanjem društva i ekonomije u Srbiji posle ekonomskih sankcija i ratova koje je vodila. Posebno jer je većinu medija kontrolisala grupa ljudi koji su se plašili za svoju nelegalno stečenu imovinu i odgovornosti za zločine koje su ili direktno učinili ili ih direktno podržavali. Mislim da se nikada u istoriji Srbije jedna vlada nije suočila sa tako snažnom kampanjom protiv njenog rada, u kojoj su nažalost učestvovali i mnogi mediji i pojedinci, raniji protivnici Miloševićeve politike. Nikada nije napravljena ozbiljnija studija ovog otpora izvan puke statistike. Međutim,Đinđića i njegovu vladu čekao je mnogo ozbiljniji problem. Đinđić je bio izraziti reformator, bio je svestan da politika kontinuiteta u odnosu na Miloševića vodi Srbiju u novu istorijsku stranputicu, da se javnosti mora ukazivati vrlo direktno da istorijski mitovi tipa „pobednica u ratu, gubitnica u miru“ obnavljaju iluziju da je ona uvek bila na ispravnoj strani istorije. Takvi mitovi imali su pored ostalog posledicu da su gušili kritičko mišljenje, neku vrstu iluzije da će do promena u društvu doći bez kritičkog promišljanja deset godina Miloševićeve vlasti. Već od početka, unutar pobedničke koalicije DOS, bilo je zastupnika teorije o političkom kontinuitetu, ispravljanju „grešaka Miloševićeve politike“, a ne potpunom odbacivanju politike agresivnog nacionalizma koji je neprekidno obnavljao „pitanje svih pitanja“, ujedinjenja srpskog naroda u novu državnu celinu. Najistaknutiji nosilac te politike bio je Vojislav Koštunica, koji je odbio od samog početka da smeni načelnika Generalštaba i šefa službe državne bezbednosti, obojica su danas osuđeni na višedecenijske kazne zatvora. Oko Koštunice okupio se ceo bivši Miloševićev državni aparat, koji je u toj ideji ispravno video svoga zaštitnika. Sukob je postao kristalno jasan kada se u danu kada je Slobodan Milošević isporučen haškom sudu, Koštunica pojavio na televiziji i praktično optužio Vladu Srbije da je izvršila državni udar. Od tog trenutka Đinđić je ostao bez stvarne političke podrške i unutar DOS-a i, po mom mišljenju, to je bio stvarni uvod u atentat u kome će izgubiti život nepune dve godine kasnije. NJegova iskrena želja da istinski menja Srbiju nije nažalost naišla na razumevanje većinske Srbije. On nije odustajao od svog cilja uprkos pretnjama i upozorenjima. Mislio je da se retko pruža šansa kao što se njemu pružila, da uz podršku Evrope i SAD može da bude istinski premijer reformator. I danas mi se vraćaju njegove reči: „Mnogi su pokušali da stvore modernu Srbiju, ali nisu uspeli. Želeo bih da to ovoj generaciji političara uspe.“ Srbija je počela da biva istinski pluralističko društvo, mediji su bili slobodni, kriminalci iz prethodnih ratova nisu bili više na vlasti, počela je redovna isplata penzija, vraćanje stare devizne štednje, zemlja je počela da se uljuđuje i ponovo vraća među demokratske zemlje sveta. Koliko je uprkos svemu tome Đinđić bio politički usamljen, može se dobro videti na primeru njegove Demokratske stranke. On je, pored ostalog, ostavio kao svoje nasleđe vrlo dobro i moderno organizovanu stranku. NJegovi naslednici koji su vodili stranku ubrzo su sklopili pakt o „istorijskom pomirenju“ sa potpuno nereformisanom bivšom Miloševićevom strankom. Time su stranku potpuno politički preoblikovali, postala je i ona, bez skoro ikakvog otpora, stranka kontinuiteta. To je naravno bio koren gubitka njene relevantnosti na političkoj sceni. Srbiji nije trebala još jedna stranka koja ponavlja opšta mesta nacionalističke interpretacije srpske istorije, bilo ih je dovoljno. Zoran Đinđić je sprečen u svom hrabrom pokušaju da promeni Srbiju. Dve godine njegove vlasti bile su nedovoljne. Surovo su ga ubili bivši pripadnici oružane formacije DB Srbije. Zapravo, ubila ga je bivša država. Danas u toj smrti on je nepobediv, ništa loše mu se ne može više dogoditi. Stradao je kao istinski reformator Srbije, kojih je Srbija imala malo. Tomas Karlajl je jednom napisao: „Nijedan veliki čovek ne živi uzalud.“ Zoran Đinđić je ostao primer za sve one koji žele da istinski menjaju Srbiju, da je ta promena moguća. On je danas nada te Srbije. Autor je bio potpredsednik Vlade u kabinetu Zorana Đinđića