Sezona lova

Foto AP

Vest nije bogzna kakva, ali u nedostatku boljih iz Turske, i ovo je nešto. Proteklog vikenda u Istanbulu je održan masovno posećen miting vodeće opozicione Republikanske narodne partije (CHP), na kome je osuđen pokušaj vojnog udara, izražena podrška demokratskom ustrojstvu zemlje i (oprezno) upozoreno na opasnost od njenog zapadanja u diktaturu; a desetinama hiljada simpatizera ove sekularne, nacionalističke stranke, koja sebe vidi kao čuvara tekovina kemalističke Turske, priključio se i značajan broj pristalica vladajuće islamističke Partije pravde i razvoja (AKP). Sve je proteklo u najboljem redu i u duhu solidarnosti; štaviše, miting su direktno prenosile i režimske televizijske stanice (iz ovdašnje perspektive posmatrano, ovo već spada u domen fantastike, ali eto - moguće je).

Optimista bi, dakle, ako takvi još postoje, mogao da zaključi kako je demokratija u Turskoj još živa, i kako to u pitanje ne dovodi ni tromesečno vanredno stanje proglašeno prošle sedmice - što je, ako ćemo pravo, mera kojoj bi pribegle i mnoge druge zemlje suočene s pokušajem vojnog udara ili nekom drugom dramatičnom situacijom; otud ne čudi što su turski zvaničnici, kad su neki iz Evrope krenuli da ih prozivaju zbog toga, odmah uprli prst u Francusku, u kojoj takvo stanje traje još od prošlog novembra i terorističkih napada u Parizu. Kao što se u Ankari na primer Francuske pozivaju i povodom privremene suspenzije primene Konvencije o ljudskim pravima, s jasnom implikacijom: ako mogu oni, možemo i mi.

Jedna mitingaška lasta, ipak, ne čini demokratsko proleće, a ni Redžep Tajip Erdogan nije Francuz. Pogotovo ne u letnje usijanoj atmosferi stvorenoj posle propalog puča, koju naizgled svemoćni turski predsednik evidentno zloupotrebljava kako bi čitavu državu upodobio sopstvenoj viziji, u kojoj mesta za oponente i osporavatelje, osim donekle i simbolično u parlamentu - nema. Da je ikako drugačije, ne bi ove sedmice u zemlji koja je već godinama pri vrhu liste onih s najvećim brojem utamničenih novinara bio izdat nalog za hapšenje još njih četrdeset dvoje; ne bi se univerzitetskim profesorima zabranjivao odlazak u inostranstvo i po kratkom postupku poništavalo skoro 11.000 pasoša onih za koje je nekako procenjeno da bi mogli da pobegnu iz zemlje; i ne bi vlasti tako neselektivno hapsile, otpuštale ili suspendovale desetine hiljada ljudi kao da su eventualne simpatije za imama Fetulaha Gulena - koga su Erdogan i njegovi unapred označili kao inicijatora puča - isto što i aktivno učešće u pokušaju oružanog prevrata.

Jer, prihvatanje stanovišta turskih vlasti, koje su Gulenov pokret ranije ove godine i formalno proglasile terorističkom organizacijom, vodilo bi apsurdnom zaključku da je, s verovatnim izuzetkom Islamske države, zapravo reč o daleko najmasovnijoj terorističkoj grupi svih vremena, koja je pritom i bez premca po stepenu infiltracije u državne institucije - budući da se stalno insistira na tome kako su, dosad sprovedenim čistkama uprkos, vojska, policija, pravosuđe i druge državne službe i dalje prepune Gulenovih pristalica. Ali u Erdoganovoj Turskoj je sve moguće: ove sedmice je nacionalna avio-kompanija Turkiš erlajns saopštila da je i ona zbog navodne povezanosti s Gulenovim pokretom otpustila 211 zaposlenih. Ne zna se samo šta čekaju Fenerbahče, Galatasaraj i Bešiktaš; valjda i tamo ima nekog ko je sumnjiv?

Čemu ovaj masovni progon vodi? Između ostalog, tome da će, u skladu s vanrednim stanjem, zakonodavna vlast biti u velikoj meri neutralisana i preusmerena na izvršnu vlast; da će pravo na pravedno suđenje biti opstruirano; i da će biti uvedene još veće restrikcije za rad medija, nabraja u londonskom Gardijanu glavni urednik istanbulskog DŽumhurijeta DŽan Dundar, ocenjujući da je ono što se trenutno dešava najveći lov na veštice u istoriji (turske) republike.

Dundar zna o čemu govori. Ovog maja osuđen je na pet godina robije zbog navodnog odavanja državne tajne, a prethodno je odslužio tri meseca zbog podjednako dubiozne optužbe za umešanost u terorističku aktivnost. Daljeg robijanja u tom ranijem slučaju spasao ga je ustavni sud, presudivši da njegovo delovanje nije izlazilo iz okvira uobičajenog novinarskog angažmana; odgovor na žalbu po potonjoj presudi još čeka. Čemu onda da se nadaju novinari - i svi ostali, pre svega oni na jedan ili drugi način umešani u pokušaj puča - kojima tek treba da se sudi, u situaciji kad Erdogan ponavlja kako je ponovno uvođenje smrtne kazne nešto što narod želi (odvratne li demagogije!) i kako vlast tu želju ne može da ignoriše?

I Dundar postavlja neka podjednako važna pitanja. Lepo je što smo izbegli vojni udar, ali ko će nas zaštititi od policijske države? Lepo je što su nas sačuvali od zlobe obrazovanih, šta god to značilo, ali kako ćemo se odbraniti od neznanja? Lepo je što smo vojsku vratili u kasarne, ali kako da se spasemo politike koja se kreira u džamijama?, piše on, unapred znajući da njegove reči padaju na tvrde uši. Kako sad stvari stoje, ništa - ni konstruktivno ponašanje svih parlamentarnih stranaka koje su jednodušno osudile pokušaj puča, ni apeli da se istraga protiv umešanih u organizaciju vojnog udara ne koristi za obračun s političkim protivnicima, ni mogućnost spoljnopolitičkih reperkusija s kojima bi Turska mogla da se suoči ukoliko nastavi da sve dublje tone u autoritarnost - ne može da obuzda osvetnički poriv Erdogana, njegovih izvršilaca i (kao što primer sa smrtnom kaznom pokazuje) pristalica.

Na šta bi onda, jednom kad taj poriv bude namiren, Turska mogla da zaliči? Možda na neku islamsku - a još i radikalizovanu i znatno nestabilniju - verziju Rusije pod Vladimirom Putinom. Nije, uzgred, nužno biti podložan uticaju zapadnjačke antiruske paranoje da bi se sa sumnjičavošću gledalo na odskora učestale uzajamne izlive naklonosti i poštovanja na relaciji Ankara-Moskva: sve to posle onolike omraze stvorene podržavanjem suprotnih strana u građanskom ratu u Siriji, a naročito posle prošlogodišnjeg obaranja ruskog borbenog aviona zbog minimalnog narušavanja turskog vazdušnog prostora i ruskih sankcija kojima je na to odgovoreno. Tako je sad odjednom ispalo da, kako je ovih dana saopšteno, ne samo da je turski pilot onomad sam doneo odluku da obori ruski avion, nego su on i njegov kolega u tekućoj čistki preventivno i uhapšeni jer su možda povezani s Gulenom; čime se Rusima poručuje kako je Erdogan takoreći dvostruko nedužan u celoj toj priči...

Jeste da je pred najavljeni susret s Putinom narednog meseca trebalo još malo ispeglati doskora teško narušene a onda naglo poboljšane odnose, ali u novootkrivenom entuzijazmu turskih zvaničnika za sve rusko (samo je Putin zaslužio javne pohvale Ankare za bezuslovnu podršku koju je pružio Erdoganu nakon pokušaja puča) ima nečeg duboko neiskrenog, posebno kad se čovek seti bezobrazluka kojim je jesenas zvanična Turska uzvratila na opravdani bes Kremlja.



Ali dobro: kao i svaka druga država, Turska ima suvereno pravo da bira prijatelje, da od njih nepotrebno pravi neprijatelje, pa da se s njima iznova zbližava. Još ukoliko, kao što manje-više uvek i biva, za to zbližavanje postoji uzajamni interes, pa i lični afinitet lidera (tokom godina, Putin i Erdogan su izgradili odnos zasnovan na dubokom međusobnom razumevanju) kao što je i ovde slučaj, tim pre. Malo je, doduše - kad se posmatra sa Zapada - nezgodno što je reč o i dalje krucijalno važnom članu NATO i, formalno barem, pretendentu na članstvo u Evropskoj uniji, koji se pak ponaša kao da ga ni jedno ni drugo ni na šta ne obavezuje, pa bi i s Rusima mogao da sklapa dilove koji tom istom Zapadu nikako neće biti po volji. Ali sva je prilika da u Ankari upravo i računaju s tim da EU i Amerika moraju da im tolerišu više nego drugima, jednostavno jer, iz poznatih geostrateških i inih razloga, nemaju drugog izbora. Ni pre, a pogotovu danas.

Sve ovo u konačnom zbiru znači da Erdogan može nesmetano da nastavi da vršlja, dok oni kojima se to što radi ne dopada mogu samo nemoćno da posmatraju i - u slučaju da su i sami Turci - strahuju. Shodno tome trebalo bi onda nazvati i ovo na šta Turska trenutno liči. Na srpskom za to postoji dobar izraz: strahovlada.