Nostalgija ne nosi samo pozitivna osećanja

Foto Mitar Mitrović

Kada je bilo jasno da Jugoslavije više nema, a ostali su mnogi tragovi i dragocenosti zemlje koja je nastala 1918. godine, u Srbiji je 1996. godine odlukom Vlade nastao Muzej istorije Jugoslavije. Postao je to spajanjem Memorijalnog centra Josip Broz Tito i Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije.

Danas MIJ obeležava 20 godina postojanja i tridesetak zaposlenih u ovoj kući mogu biti zadovoljni zbog onoga što su do sada uradili. Naročito danas, pod rukovodstvom magistra Nede Knežević, koja je direktorka poslednje četiri godine i čije je raznorodno muzeološko i drugo važno iskustvo za ovaj posao donelo ovoj kući velike promene i uspehe. Ipak, kada je osnivan pre dve decenije, ovaj muzej je morao da prolazi kroz sve tadašnje negiranje svega što u naslovu ima Jugoslaviju. Bio je to trnovit put o kojem Neda Knežević za NIN danas kaže:

Od osnivanja, do pre neku godinu, morali smo kao muzej da opravdavamo svoje postojanje. Kustoski tim Muzeja je na to odgovarao tako što je nudio bogatu produkciju izložbi, kvalitet i atraktivnost. Tako se Muzej izborio za svoje mesto na kulturnoj mapi Srbije. To je veoma značajno ako se ima u vidu da smo stalno smeštani u ideološki kontekst iz kojeg ne možemo da pobegnemo, ali možemo da ga neutrališemo činjenicom da se profesionalno afirmišemo.

Pokazalo se to dobrim, uspešnim, jer ste čak i nekim bizarnim izložbama skrenuli pažnju najšire javnosti?

Sve izložbe koje smo radili u sopstvenoj produkciji bile su zasnovane na našem fondu. Najrazličitijim temama kojima smo se bavili hteli smo da upoznamo javnost sa raznolikošću i bogatstvom sadržaja koje imamo i na taj način privučemo široki krug zainteresovanih, ne samo one kojima je na srcu period i ličnost kojima se bavimo. Muzeji se, kao što kaže Mark Maure bave ozbiljnim stvarima na ozbiljan način. Provokativne izložbe, s obzirom na to da se bavimo neposrednom prošlošću, u pojedinim temama su podjednako i potrebne i neizbežne. Odgovorni smo prema poslu koji radimo, podjednako nam nije namera da od prirodnih prijatelja Muzeja stvaramo neprijatelje, i obrnuto. Smatram da smo u tome uspeli, o čemu najbolje svedoči podatak o povećanim posetama Muzeju, koji je tokom prošle godine obišlo 120.000 posetilaca.

Pred vama je obeležavanje jednog od najznačajnijih datuma, 1. decembar 1918. kada je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca?

Pripreme za obeležavanje traju od početka 2015. godine, a period obeležavanja će biti od 1. decembra 2017. do 1. decembra 2018. godine. U tom intervalu, kustoski tim se angažuje na tri--četiri velike aktivnosti. Najpre, tematska izložba o prvoj Jugoslaviji, odnosno o kraljevini Jugoslaviji, koja će biti otvorena u nekadašnjem Muzeju 25. maj. Gradimo stalnu postavku koja ima moto Zovemo na aktivnost! To znači da pozivamo na učešće i reakciju publiku i sve one koji su zainteresovani da vide šta je to što baštinimo, da vide reprezentativni uzorak fonda koji smo izložili u maju ove godine u okviru projekta Otvaramo depo, da čujemo kako drugi promišljaju o Jugoslaviji. Ideja je da 2018. godine u 100 predmeta ispričamo priču o državi koja je nastala pre 100 godina. To neće biti lako, jer najveća vrednost predmeta je u simboličkom značenju. Treća aktivnost je konferencija koja će biti nastavak rada diskusionog programa Razgovori o Jugoslaviji, kao i prateće publikacije.

Danas se gotovo svako bavljenje Jugoslavijom u svesti mnogih podvodi pod reč jugonostalgija. Koliko taj pojam ima udela u radu Muzeja?

Jugonostalgija je deo kulture sećanja i društvenog pamćenja, tako da se prema njoj odnosimo kao i prema drugim fenomenima, istraživački. S obzirom na to da sama reč nostalgija znači bol za prošlim vremenima, ona nužno ne mora da u sebi ima samo pozitivna osećanja. U svim bivšim republikama je prisutna velika nostalgija. Sve ono do čega je tzv. običnom čoveku stalo bilo je bolje u Jugoslaviji. Ne smemo zaboraviti da je život u Evropi i celom svetu u to vreme bio sigurniji i lepši. Za razliku od danas, živelo se u vreme napretka, optimizma i vere u budućnost. Sigurna sam da i ljudi u drugim zemljama i te kako osećaju nostalgiju za prošlim vremenima.

Postoji deo zbirke vašeg muzeja koji je ostao van pogleda zainteresovanih. Zašto?

Naši objekti nisu u stanju da pruže sigurne uslove za neke eksponate, jer su zidani šezdesetih godina prošlog veka, a zatim godinama nije ulagano u njihovo održavanje i renoviranje. Prošle godine smo sanirali objekat Stari muzej u kome je bila izložba Ruska avangarda u Beogradu.

Imate li saradnju sa muzejima sa prostora bivše Jugoslavije koji su baštinili istoriju zemlje?

Imamo kad je to potrebno i na više izložbi smo ostvarili saradnju sa kolegama iz regiona. Trenutno su nam eksponati u Povijesnom muzeju Hrvatske, Narodnom muzeju na Cetinju i izložba u Historijskom muzeju BiH. Nažalost, obim i intenzitet saradnje zavise i od političkih okolnosti u kojima se nalazimo, bez obzira na to što postoji profesionalno dobar odnos između institucija u pojedinim državama i našeg muzeja. Postoji inicijativa da se umreže nekadašnji muzeji revolucije koji su postojali u svim republikama bivše Jugoslavije.

Digitalizovali ste 120.000 predmeta, dokumenata foto-arhive, pre svega predsedničke arhive. Postoji li interesovanje za tu bogatu dokumentaciju i van granica?

Veliko je interesovanje, i to naročito posle digitalizacije o kojoj govorite. Vizuelni arhiv Jugoslavije koji je razvijen u saradnji sa dr Natašom Mišković sa Univerziteta u Bazelu, jedan je od primera tog interesovanja. Projekat traje dve godine u periodu jul 2015 - jul 2017, a glavni cilj je istraživanje i prezentovanje vizuelnog nasleđa Jugoslavije. Poseta Muzeju profesora Pola Betsa sa Oksforda koji je deo tima istraživačkog projekta Socialism Goes Global zajedno sa istoričarkom Radinom Vučetić, i uvid u foto-arhiv, doprineli su ideji da se napravi izložba Tito u Africi. Premijera je planirana iduće godine u Beogradu, a potom i u Oksfordu, pa u Americi. Postoji veliko interesovanje u Varšavi da se tamo održi izložba Velika iluzija koja je ovde imala veliki uspeh. Nedavno su nam bili gosti iz Muzeja moderne umetnosti u NJujorku, koji pripremaju izložbu o jugoslovenskoj arhitekturi od 1941. do 1981. Bili su očarani fotografijama iz foto-arhiva MIJ.

Sve vaše parcele koje pripadaju MIJ su u vlasništvu Republike Srbije, osim jedne čiji je vlasnik Grad Beograd. To vam stvara teškoće?

Problemi su sistemski. Imamo nesređene imovinsko-pravne odnose, kao što imamo dotrajalu infrastrukturu i objekte, što utiče i na ugrožavanje fonda Muzeja. U kompleksu nemamo dovoljno toaleta za posetioce što je nezamislivo za ovakvu instituciju. Sa Arhitektonskim fakultetom u Beogradu uradili smo projekat rekonstrukcije i dogradnje Ulazne kapije, u čijem sastavu će se naći nova suvenirnica, kafe, toaleti i mesto za prijem posetilaca u kompleks MIJ. Obezbedili smo i sredstva od Ministarstva turizma, i evo već godinu i po dana rešavamo imovinsko-pravne odnose, kao i pribavljanje neophodnih dozvola i saglasnosti. Naravno, ne sporim veliku pomoć i razumevanje koje je poslednjih godina pokazivalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, kao i pojedinci iz Grada Beograda i Opštine Savski venac. Posebno želim da istaknem pomoć Fakulteta za medije i komunikacije koji nam pro bono radi celokupnu reklamnu kampanju povodom obeležavanja 20 godina postojanja Muzeja istorije Jugoslavije.