Srbiji treba država a ne novi knjaz

Preveo je nekoliko kapitalnih književnih dela sa srpskog na portugalski i s portugalskog na srpski. Izabrao je da prevede samo ono za šta mu je, kako kaže, bilo žao što i sm nije napisao dela Saramaga, Ive Andrića, Dragoslava Mihailovića i Dušana Kovačevića. Danas je pisac Dejan Tiago Stanković još bliži velikim književnicima, nakon što je Nagrada Zadužbine Branka Ćopića za prozu pripala upravo njemu, za debitantski roman Estoril, objavljen prošle jeseni (izdavač Geopoetika).

Roman Estoril nosi ime mondenskog letovališta nadomak Lisabona koje je u doba Drugog svetskog rata privremeno udomilo ljude svih nacionalnosti u bekstvu iz Evrope za Ameriku. U centar zbivanja, pored brojnih istorijskih ličnosti, pisac stavlja misterioznog Duška Popova, čuvenog dvostrukog špijuna koji je inspirisao Fleminga za lik DŽemsa Bonda. I naravno, takva kombinacija proizvela je osoben postmodernistički roman, koji se čita poput dobrog starog kostimiranog filma.

Meni više liči na seriju, ispravlja nas Dejan Tiago Stanković dok sedimo u njegovom stanu u Beogradu Previše je tu materijala za jedan film. Ekranizaciju Estorila zamišljam u desetak epizoda, snimljenih u Lisabonu i okolini. Tako i pišem. Prvo snimim film u glavi, pa ga prepričam u knjizi. A tačno znam i ko bi šta glumio. I muziku čujem, recimo dok Popov šeta po gradu išla bi muzika iz Otpisanih Jedan mladi naš glumac pre neki dan kaže da je pročitao Estoril. Malo kasnije shvatim da on tu pred nama igra Popova. Sav šmeker (smeh). To da je Estoril pisan u filmskim slikama tako je očigledno, da me ne bi čudilo da bude ekranizovan. Mene bi tu najviše zanimalo koliko bi se film razlikovao od onog koji sam ja već video u glavi.

Razgovor za NIN upriličili smo uoči uručenja prestižnog priznanja SANU, inače prve njegove nagrade u životu jer, kako kaže, ni za pismeni sastav u osnovnoj školi nije bio nagrađen. Prvo, pa muško, veli kroz smeh.

Jedna intriga je nedavno osvanula na vašem blogu neko je prepoznao svoga oca na korici vaše knjige!

Za ovaj roman, osim dokumentarne građe i svedočanstava iz ratnog vremena u neutralnoj Portugaliji, dosta toga sam doznao i od Nikolića, porodice s kojom prijateljujem u Lisabonu. Kod njih, na tavanu kuće koja je pripadala junakinji Estorila Gordani Bajloni, i u kojoj se deo radnje romana i odigrava, pronašao sam kofer koji je Duško Popov ostavio kada je, kao obaveštajac, 1943. bežao za London. U njemu sam osim špijunske opreme našao i nekoliko filmova. Uspeli smo da razvijemo svega 36 fotografija. Po datumu proizvodnje znali smo da su nastale posle 1941, najverovatnije u okolini Estorila. Popova na njima nije bilo, jer on je bio špijun a oni se ne fotografišu. Identitet ostalih ljudi nije mi bio poznat, ali smo jednu od tih slika izabrali za naslovnu stranicu romana. Kad, nedavno, javlja mi se čovek i kaže da je na njoj prepoznao svog oca Milenka Popovića, koji je 1941-1942. službovao u našoj ambasadi u Lisabonu kao ataše za štampu i drugovao sa junacima Estorila, o čemu je docnije i napisao knjigu.

Kako je izgledao taj susret?

Očekivao sam da će sin biti dirnut, setan, ali ne. Izgledao je zadovoljno kao neko ko je ponovo sreo oca posle puno godina. O njemu je govorio s ponosom kakav je šmeker bio, kako je ispunjen život imao, kako je studirao u inostranstvu, bio diplomata, posle rata gumenim čamcem oplovio Balkan, sa sedamdeset i kusur se oženio mlađom ženom i odselio se u Italiju, tamo napisao par knjiga, umro sa 95 godina i posthumno se pojavio mlad i lep kao maneken na koricama knjige na koju je slučajno naleteo u knjižari i kao sporedni lik u romanu, neimenovani pripovedač jednog poglavlja.

Šta je rekao Popovu?

U svojim memoarima, on Duška Popova ne pominje u lepom svetlu, baš kao ni većina njegovih savremenika. Koliko god kozer bio i neodoljiv po domaćem ukusu, u nekom trenutku njegove karijere postaje nam jasno da je Popov bio opasan po sebe i po okolinu. LJudi koji se pouzdaju u šarm često budu takvi. Ponese ih.

U romanu, posebno mi se dopao tako otvoren i liberalan odnos likova prema svetu koji ih okružuje.

Pročitao sam mnogo o tom vremenu i tim ljudima u njemu. Dobar deo likova iz romana su stvarni ljudi. Sent-Egziperi, Crnjanski, Dučić, Popov ili pomenuti Popović. Oni su bili osetili da je to specijalan trenutak, istorijski, i dosta njih je vodilo dnevnike ili pisalo pisma. To kako oni vide svet, nisam izmislio. A moji se svetonazori uvek osete, hteo ne hteo.

Po opisima u romanu, to društvo u tako teškom vremenu bilo je mnogo dinamičnije i progresivnije nego što je danas. Da li je to bila neka idealna slika Evrope?

Da sam zaista pisao o stvarnosti Portugalije iz tog vremena iz ugla prosečnog Portugalca, utisak bi bio drugačiji. To je bilo jedno nepravedno društvo, izrazito klasno podeljeno. Salazar je bio konzervativan, čvrst diktator, mada ne i krvoločan. Državu je držao kao bakalnicu, a narod pokoran. Bilo je gladi, a stanovništvo dobrim delom bosonogo, krezubo i nepismeno. Za vreme rata veliki broj Portugalaca čak i nije bio svestan izbegličke krize. Nije se o tome pisalo, jer vlast to nije dozvoljavala. Diktator je odlučio da će to da reši bez gužve i da će izbeglice brzo da se ekspeduju. Strance, međutim, nisu dirali. Gledali su samo da to sve prođe što elegantije i što je bezbolnije moguće. A samo letovalište Estoril bilo je ostrvo različitosti. Prihvatilo je evropski krem u bežaniji. Ti ljudi, koji su iz straha za život bežali od Hitlera, bili su nešto najnaprednije što je Evropa imala. Tuda je prošlo nekoliko desetina hiljada takvih odabranih među prognanima. Otuda taj utisak o progresivnosti.

Utoliko Estoril liči na film Kazablanka

To nije slučajno. Kazablanka nije samo fikcija. Ona je zanimljiva jer je premijeru imala 1942. godine, a radnja je smeštena u izbegličku krizu 1940. i 1941. Dakle, to je istorijski film nastao praktično u momentu kada se ta istorija događala. Ima ona čuvena scena u filmu kada orkestar svira Marseljezu, a svi plaču. Na snimanju su statisti bili ratne izbeglice iz Evrope i scena ih je iskreno potresla pa su zaista i plakali. Zato je to tako antologijska scena, jer nije igrana i zato sam se na Kazablanku oslonio kao na autentičan izvor.

Kada ste postali svesni izbegličke krize kod nas?

Načuo sam da se nešto događa dole kod stanice pa sam s drugom, novinarom sišao u park i proveo nekoliko dana muvajući se. Sve je delovalo kao nekakav istorijski događaj. Uspeo sam onda da se upoznam s nekim izbeglicama i da porazgovaram, koliko smo uspevali da se sporazumemo. Saslušao sam gomilu jezivih priča i ostao vrlo zbunjen sličnošću situacije sa onom iz Lisabona 1940. opisanom u Estorilu. I počeo sam da pišem o tome.

I tada ste napisali pomalo patetično pismo Vučiću.

A kad će da bude patetično ako ne u tom tragičnom i potencijalno opasnom trenutku gde su mogle da budu donesene pogubno loše odluke. Susedi su počeli da povlače pogrešne poteze. Napisao sam pismo jer sam pomislio čekaj, pa ja znam kako se ovo rešava! Naveo sam primer Salazara koji je posle bio slavljen u svetu kao dobrotvor a da ništa drugo nije učinio nego obezbedio izbeglicama siguran prolaz. Drago mi je da se ovoga puta naša vlast pokazala pragmatičnom i ispravno postupila. A pragmatičnost je nešto što nam u osnovi fali.



Šta biste danas napisali Vučiću?

Nisam pisao Vučiću već državi. A da ponovo pišem premijeru, podsetio bih ga baš na to. Da je bitna stabilnost institucija. Treba da bude Država a ne država, Sud a ne sud, Prosveta a ne prosveta. Da razumem da je u vreme Miloša Velikog sam Knjaz rešavao pojedinačne slučajeve, ali da smo danas već dovoljno zrelo društvo da građani treba da se oslanjaju na državu i njen aparat a ne na vladara. Mi institucije imamo. Samo sad treba da zavrede ili povrate naše poverenje. Recimo, pre neki dan se vodila diskusiju oko gimnazije, gde je zaključak bio da treba da se poprave klozeti i da se okreči zgrada. To je problem koji se lako rešava. Dovedeš majstore. Veliki posao jeste da se napravi školski sistem u kome su profesori obučeni da nauče decu da kritički misle, da nauče da prihvate individualnost. Da ih nauče šta je red a šta nije, šta se radi a šta ne, šta je sramota a šta ponos. Moja deca tvrde da je u Portugaliji njihova generacija za korak naprednija od svojih roditelja. U Srbiji, kažu mi i klinci i njihovi roditelji a pokazuju i statistike, generacija moje dece je, međutim, konzervativnija i opterećenija predrasudama. To su posledice izolacije.

Koji su to primeri?

Recimo, moja deca su bila jednom na kursu ljudskih prava. Tu se našao aktivista koji je postavio grupi pitanje da li smeju da se tuku homoseksualci na ulici? Moj sin, koji je tada imao 12 godina, podigao je ruku i rekao: niko ne sme da se tuče po ulicama! To je priča o sistemskim rešenjima. Niko nikoga ne sme da tuče, i tek tada ne bismo morali da se bavimo pojedinačnim slučajevima.

Koliko su rijaliti kultura i novi mediji uslovili da nove generacije budu konzervativnije?

Svuda je to u modi, i već prolazi. Proći će i ovde. A i jasno je čemu služi. Za zamajavanje naroda. Samo je otišlo dalje nego što sam igde imao prilike da vidim. U javnom životu je rijaliti šou: hapšenja, afere, optuživanja, zle komšije koje nam rade o glavi, špijuni Svakog dana imamo neki besmisleni skandal koji nam skreće pažnju s našeg najvećeg problema, a to je da smo siromašni. Niko nam ne nudi plan za ekonomski oporavak, ali zato ima atrakcija kao u cirkusu. I svaka traje po tri dana, dok narodu ne popusti pažnja, pa onda nanovo izmišljaj novu ujdurmu da nam ne bude dosadno. Dakle, jasno mi je koja je motivacija onih koji to plasiraju. Ali nije mi jasna publika koja to guta. Zamisli, recimo, da u rukama imaš pornić, pa neko naiđe. Prirodno je da sakriješ, je li tako? A kad imaš tabloid gde je na naslovnoj strani osvanuo naslov Odsekao majci sisu kojom ga je dojila! nije te sramota da čitaš? Neka mi to neko objasni?

Otišli ste iz zemlje, kao i stotine hiljada drugih. Vi ste se i vratili, ali sama država nije ništa učinila da se ljudi koji su otišli vrate i doprinesu zemlji. Zašto je tako?

Nisam se ja vratio, makar ne još. Samo sam slobodniji, pa mogu češće da navratim i zahvaljujući tehnologiji uspevam da donekle učestvujem u duštvenom životu zemlje, doduše kao komentator. Jer meni je jezik domovina, ne mogu van njega. Stoga, ja sam i tehnički jedan od odlivenih mozgova ali i od onih retkih koji je ipak stalno na neki način tu. A što se migracija obrazovane radne snage tiče, one nisu novi fenomen. Niti nužno loše. Šta bi bilo da Tesla nije otišao u Ameriku? Računam da bi, u najbolju ruku, završio kao gimnazijski profesor! Nije na nama da se žalimo što ljudi idu svojim putem, to je sasvim normalno. Za zemlju bi bilo korisno da te ljude iskoristi kao most sa svetom. Ja bih malo više i slušao te ljude koji su otišli, pa čak i kad misle drugačije nego što se ovde misli. I da se dobro porazmisli kako to da svi oni koji su se navikli na bolje i bogatije razmišljaju na drugi način? Je l` ima tu nešto nelogično? Možda bi se promenom svesti i stavova promenila naša materijalna i duhovna stanja. Ja verujem da bi!

Bio bi to dug proces...

Naš osnovni problem je siromaštvo, a da bismo postali društvo bogatih moramo da se pridružimo bogatijima od sebe. Prethodno oni moraju da nas prime u klub. Imamo sreće, Evropska unija je najplemenitiji projekat u istoriji. Ne samo da sprečava rat i siromaštvo, već prima nerazvijenije članice u svoje okrilje tretirajući ih kao sebi ravne a ne kao kolonije. To i nama nude, a ima mnogo zemalja koje i nemaju takvu priliku. Jedino što moramo jeste da prihvatimo njihov sistem vrednosti, koji se razlikuje od našeg tradicinalnog i to po tome što je ispravan. Dakle, spremni su da te posmatraju kao sebi jednakog sve dok deliš njihove civilizacijske vrednosti. A mi ih uglavnom načelno i delimo. Jednakost, solidarnost, sloboda, sve je to deo i našeg bića.

A koje su to vrednosti sporne?

Recimo od idealnog Evropljanina se očekuje da mu ništa ne smeta kad mu je prvi komšija crnac ili musliman, gej ili transseksualac, ili kad mu se sin ili ćerka uda za takvog, ako je dobar čovek. Tom idealnom Evropljaninu recimo ne sme da bude svejedno kad sused zlostavlja decu i bije ženu ili šenluči iz pištolja. Da se samo malo približimo tom idealu, razlikovali bismo se samo po tome što smo siromašniji i što smo bolji u grupnim sportovima.

Da li je novac jedino što nedostaje ovoj zemlji da se ponovo uspostave kriterijumi?

Portugalci kažu: U kući u kojoj nema hleba, svi se svađaju a niko nije u pravu. Tako je i kod nas. DŽaba nama sve, kad nema para. Ima ljudi koji smatraju da su istorijske teritorije i nacionalni mitovi bitniji od blagostanja u sadašnjosti ili srećnije budućnosti.

U čemu je ovde problem da se prihvate različitosti?

U strahu. Ovde je uvek prisutan strah od nepoznatog. Što više različitih ljudi sretneš, to više shvataš da su ljudi svuda u svetu u svojoj velikoj većini dobronamerni, pošteni, čestiti. I da većina nikome ne želi zlo. I tek kad se dobro uveriš da to od čega se plašiš u stvari nije tako strašno, možeš da promeniš stav. Agresivno odupiranje nečemu što je drukčije znak je istog straha.

Vrlo često komentarišete društvene prilike putem društvenih mreža i tu se najčešće čuju neki od najboljih komentara naše društvene zbilje od ljudi koji vas prate. Da li to ostaje samo u jednom uskom krugu ljudi?

Da bi nova ideja ušla u jedno društvo, kakva god bila, ona počinje od manjine koja se prva po toj temi osvesti i povuče društvo. Uvek je postojala manjina koja je u pravu i koja bi da menja, i većina koja ništa ne bi dirala. Tako evoluira društvena svest po pravilu nabolje. Ali ta manjina prvo treba da se međusobno usaglasi šta valja činiti.

Da, ali čini mi se da se ovde upravo ta manjina sve više i češće drži dalje od politike, da se zatvara na virtuelnom svetu, jer ne želi da bude uprljana?

Nije svako za aktivno bavljenje politikom. Neki bi samo da učestvuju u društvenoj debati. A ona se neprestalno vodi na društvenim medijima. Tako su se stvorili neformalni kružoci istomišljenika. Razvijaju se ideje. Krugovi se šire. Komunicira se. LJudi se upoznaju na jednom drugom nivou.

Da li onda možemo da formulišemo naše društvo kao društvo obrnute svesti, koje non-stop ide unazad?

Pitanje je da li ide unatrag, tapka u mestu ili napreduje, ali presporo. Kakogod, nije dobro. Da bi u ovoj zemlji pristojno živeo, čoveku nije dosta samo pošteno da radi i zaradi, već mora da ima neke posebne sposobnosti, kao supermen. S tim naporom koji ljudi u Srbiji ulažu da bi preživeli, na drugim mestima se živi sasvim dobro. Izgleda kao da se ovde ore neplodna njiva. A možda negde suštinski grešimo? Da primenimo neke proverene metode, ali da ih mi ne prilagođavamo mnogo, pa da vidimo šta će se dogoditi? Možda naša njiva i nije toliko neplodna, nego je mi obrađujemo pogrešno, nekom zastarelom tehnologijom. Jer ne znamo za bolje.