Spas za posrnulo plemstvo

Navijači u Srbiji Ligu šampiona ponekad šaljivo zovu Ligom šampinjona, a to ime od petka više nije prikladno. Ono što ćemo imati nakon promena koje je UEFA najzad i zvanično potvrdila biće Liga tartufa, luksuznija nego ikada, a formalni šefovi evropskog fudbala jer stvarni sigurno nisu ponašaju se kao da su jeli ludare.

Nakon što se u sredu uveče ispostavilo da su prvi put u istoriji u nokaut fazu Lige šampiona dospeli isključivo klubovi iz šest najjačih evropskih liga, UEFA je u petak objavila da će očigledan problem rešiti tako što će u Ligi šampiona stvoriti još mesta za klubove iz najjačih evropskih liga. Od sezone 2018/2019, Španija, Engleska, Italija i Nemačka imaće po četiri garantovana mesta za svoje najjače timove. To znači da će četiri princeze evropskog fudbala imati šesnaest mesta na glavnom evropskom fudbalskom balu ili sedamnaest, pošto jedno pripada pobedniku Lige Evrope, koji uglavnom dolazi iz iste četiri države a da će se za ostalih šesnaest ili petnaest mesta boriti pedeset nižih plemićkih i plebejskih fudbalskih zemalja. Provalija između velikih i malih, bogatih i srednjeklasnih, siromašne da i ne pominjemo, grotesknija je nego ikada, a moglo je da bude i biće još gore.

Imali smo jedan cilj da održimo san živim. Da dopustimo svim zemljama pristup našim takmičenjima, rekao je letos privremeni generalni sekretar UEFA Teodor Teodoridis, iz čega je lako zaključiti da će čak i te mrvice za plebs ubuduće biti pod znakom pitanja. Visoko plemstvo evropskog klupskog fudbala već je tokom pregovora sa UEFA tražilo vajld karte za klubove sa istorijskim zaslugama, što je bio lepši način da kažu da u Ligi šampiona hoće Mančester junajted, Milan, Inter, Liverpul i slične posrnule plemiće koji prethodnih sezona igrama često ne uspevaju da zasluže pozivnicu za veliki bal. Kompromis je za sada nađen u tome što će se istorijske zasluge uračunavati u klupski koeficijent, komplikovanu brojku od koje umnogome zavisi koliko će teške protivnike klub imati u takmičenju i koliko će novca dobiti od učešća.
Klupski koeficijent uključiće dodatne poene za prethodne titule kako bi se odrazio dugoročan doprinos klubova brendu i uspehu takmičenja, stoji o zvaničnom saopštenju UEFA.

Upotreba reči brend ne bi trebalo da nam promakne. Karl-Hajnc Rumenige, nekada slavni fudbaler a danas izvršni direktor moćnog minhenskog Bajerna i predsednik Evropskog udruženja klubova (ECA), u svemu ovome ne nalazi nikakvu naročitu nepravdu.
Da, ovo je bio dugo potrebni korak u pravom smeru. Učiniće takmičenje atraktivnijim i jačim. Sa ovim reformama, u takmičenje će ući više kvaliteta i emocija, rekao je Rumenige za nemački sportski časopis Kiker.

O emocijama više reči docnije. Sada treba primetiti da i Rumenige govori isključivo o atraktivnosti, jačini i kvalitetu takmičenja. Kraće rečeno o brendu. Ni ne pretvara se, dakle, da je bitno da evropska Liga šampiona zaista bude nadmetanje evropskih prvaka ili najmoćnijih klubova pet ili šest zemalja. Zapravo, bitno je da bude ovo drugo, što je sasvim sigurno krajnja želja svih Rumenigea. Ovaj Rumenige za sada kaže da je 15 ili 16 mesta za 50 zemalja dovoljno.

UEFA ima i politički zadatak i sprovodi ga u delo nudeći klubovima iz manjih zemalja teorijsku šansu da se kvalifikuju za Ligu šampiona. Tako je bilo u prošlosti i ostaće tako u budućnosti.
Učešće većeg dela kontinenta u najjačem evropskom fudbalskom takmičenju sada je, dakle, politički zadatak a ne sportski aksiom. Srećom po Rumenigea, šanse za to da se klub sa Balkana ili iz Skandinavije kvalifikuje za Ligu šampiona zaista su samo teorijske. Zato je u oktobru izvršni direktor FK Kopenhagen Anders Horsholt potvrdio da veći klubovi Skandinavije, Škotske, Holandije i Belgije razmišljaju o sopstvenom takmičenju.

Moramo da obezbedimo međunarodnu budućnost svog kluba. Ukratko, nemamo alternativu, rekao je Horsholt. Jednu alternativu predlaže DŽon Nikolson, poznati engleski fudbalski kolumnista. Nikolson sugeriše da se iz mrtvih iskopa sistem evropskih takmičenja kakav je postojao do pre 25 godina i tvrdi da bi to bilo ne samo pravednije, već i atraktivnije.

Oba takmičenja treba od početka da imaju format nokauta u dve utakmice, bez dirigovanog žreba, jer rizik čini igranje kupa uzbudljivim. Jedna loša utakmica i ispao si. To je prava priroda takmičenja, a ne mogućnost da prođeš dalje sa tri loše utakmice, nerešenim rezultatom i nekolicinom pobeda. Igrajmo manje utakmica, ali neka sve budu ključne. Neki će veliki timovi rano ispadati, ali će svaka utakmica privući pažnju, zapisao je Nikolson u kolumni na veb-sajtu Fudbal365.

DŽon Nikolson se brine i za pravdu i za brend. Svestan je da utakmice Lige šampiona poput Bazel Ludogorec, koje ne odlučuju ni o čemu bitnom za planetu, jer se sigurno nijedan od ta dva tima neće plasirati u nokaut fazu LŠ, nisu privlačne svetskoj publici. Propušta, međutim, da uvidi da veliki klubovi za sada pristaju da se na njihovom balu odigra i takav nebitan ples, jer im upravo grupni sistem takmičenja i dirigovani žreb garantuju da će se nakon jesenjeg kombinovanog igranja sa plebejcima i patricijima na proleće siti izigrati sa sebi ravnima. A to je ono što fudbalski svet sada hoće, i UEFA je to dobro razumela, što se vidi iz još jedne odluke, neprimetne pod senkom odluke o dodatnim stolicama za princeze. UEFA je naime odlučila da se utakmice Lige šampiona ubuduće igraju u dva termina u 19 sati i u 21 sat, umesto da sve počinju u 20.45. UEFA se nada, kaže, da će ta promena dopustiti navijačima da na televiziji vide više utakmica. Ključna reč je televizija, i zbog televizije su velikani hteli da se utakmice Lige šampiona igraju vikendom, jer će tada moći još više da računaju na azijsko i američko televizijsko tržište. Globalizacija je promenila sam koncept navijanja i u svetu je sve više navijača Barselone iz Srbije ili navijača Reala iz Moldavije, koji voljeni klub nikada u životu neće gledati na stadionu, i kojima, bar za sada, nije dosadno to što će u februaru i martu na televiziji gledati dvoboj Bajerna i londonskog Arsenala već treći put u poslednje četiri godine. Savremeni evropski fudbal više nije pitanje strasti, već moći, a kako je fudbal slika društva u malom, to neodoljivo podseća na večno političko nadmetanje istih aktera, moćnih i nedodirljivih, koje nikako da nam dosadi, nadmetanje bez smisla i bez emocija.