Istraga smrti u borskoj policijskoj stanici: Sumnjivo ćutanje tužilaštva o nalazu veštaka

Istragu okolnosti pod kojima je preminuo D. D., brat osobe koja se sumnjiči da je učestvovala u ubistvu dvogodišnje devojčice iz Bora vodiće Više tužilaštvo u Nišu. Ovu odluku donelo je niško Apelaciono tužilaštvo, nakon što je Više tužilaštvo u Zaječaru zatražilo da se predmet izmesti iz njihove nadležnosti.

Predmet se uopšte i našao pred zaječarskim tužilaštvom nakon što je u medijima objavljen zaključak Instituta za sudsku medicinu u kom se tvrdi da je D.D. preminuo nasilnom smrću. Do tog trenutka, jedini zvanični podatak o ovom događaju dalo je Ministarstvo unutrašnjih poslova, navodeći da je osumnjičenom pozlilo u policijskom pritvoru, te da je umro prirodnom smrću. Od procesnih radnji, tužilaštvo u Zaječaru je potvrdilo samo to da je primilo izveštaj Instituta za sudsku medicinu, ali glavni tužilac Miodrag Canović nije želeo da se izjasni da li se u obdukcionom nalazu o smrti D.D. navodi da li je on preminuo nasilnom smrću. Ipak, sama činjenica da predmet nije automatski odbačen već je traženo izuzeće tužilaštva, implicira da tvrdnje o nasilnoj smrti nisu neosnovane.

Obrazlažući odluku da usliši predlog iz Zaječara, u niškoj Apelaciji su naveli da je on u skladu sa obvezujućim uputstvom Republičkog javnog tužioca. Po uputstvu iz 2017. godine, tužilaštva su dužna poštuju „Metodologiju za sprovođenje istrage u slučajevima zlostavljanja policije“ po kojoj istragu navodnog zlostavljanja ne treba da vodi tužilac koji je postupao u predmetu u kojem se žrtva zlostavljanja pojavljivala kao okrivljeni ili svedok. Ono što je u celoj priči moglo da bude sporno, je što su iz Zaječara naveli da su svi njihovi tužioci bili uključeni u postupak istraživanja ubistva devojčice iz Bora. To bi možda moglo da bude neobično da u Višem tužilaštvu u Zaječaru ne rade ukupno tri tužioca.

Lidija Komlen Nikolić iz Udruženja tužilaca Srbije ističe da u malim tužilaštvima nije neuobičajeno da svi nosioci tužilačke funkcije u nekom kapacitetu učestvuju u jednom predmetu.

„To posebno važi za predmete poput ovog iz Bora, gde je bilo potrebno papirološki pokriti veliki broj procesnih radnji. U skladu sa metodologijom, nijedan od tužilaca koji je u tome učestvovao nije mogao da istražuje ovaj drugi predmet, tako da je ispravno što je predmet prosleđen drugom tužilaštvu“, navodi Komlen Nikolić.

Ćutanje tužilaštva za ovake optužbe ne doprinosi da se u javnosti razjasne navodi o policijskoj torturi. Štaviše, samo ih cementira. Tužiteljka Jasmina Paunović objašnjava da je Viši javni tužilac u Zaječaru Miodrag Canović trebalo javnosti da saopšti rezultate obdukcije, jer je to informacija od opšteg javnog interesa i ne predstavlja nikakvu tajnu.

„Što se tiče uzroka smrti nekog lica, tu nema mnogo opcija. Lice može da premine prirodnom smrću kao što su razne bolesti, nasilnom smrću, a to je ili da je neko licu oduzeo život ili da je lice samo sebi oduzelo život i zadesnom smrću (na primer saobraćajne nesreće). Dakle tužilac bi izjavom o rezultatima obdukcije samo obavestio javnost da li je lice preminulo prirodno ili nasilno“, rekla je tužiteljka Paunović za Danas.

Slavica Radovanović, narodna poslanica i pukovnica policije u penziji navodi da ukoliko se pokaže da je D. D. zaista umro nasilnom smrću, odgovornost treba da snose i policijski službenici koji su mu naneli povrede, ali i njihovi direktni nadređeni.

„Zakon o policiji jasno definiše koje sredstvo prinude se kada upotrebljava, a prebijanje čoveka prilikom ispitivanja svakako nije jedno od dozvoljenih sredstava. Ukoliko se ustanovi da je on preminuo usred policijske torture, treba da odgovaraju i policajci, nezavisno da li su oni iz Policijske uprave Bor ili Uprave kriminalističke policije, ali i starešine koje su im potpisale naloge“, ističe Radovanović.

Moralnu odgovornost, dodaje sagovornica NIN-a, treba da snosi i ministar unutrašnjih poslova u tehničkom mandatu Bratislav Gašić.

„Pritom, on ne treba da snosi moralnu odgovornost isključivo zbog saopštenja u kojem se tvrdi da je pritvoreno lice umrlo prirodnim putem. Podsetiću da je Gašić stajao pored načelnika PU Beograd Veselina Milića kada je ovaj pokazivao spisak dece koje su navodno bile mete u školi ’Vladislav Ribnikar’, ali i da je iznosio detalje iz istrage ubistva devojčice u Boru", navodi Radovanović.

Koliko je raspostranjena zloupotreba policijskih ovlašćenja?

Malo pre tvrdnji da je četrdesetogodinji D. D.umro nasilnom smrću u policijskoj stanici, u javnost je izašla i priča devetnaestogodišnjeg Andreja Obradovića koji je tek nakon pet dana štrajka glađu saslušan u tužilaštvu po krivičnoj prijavi koja je podneta zbog sumnji da su ga dva policijska službenika fizički i seksualno zlostavljali prilikom hapšenja i saslušanja. Iako međusobno nepovezani, dva slučaja otvaraju isto pitanje – koliko je u zemlji raspostranjena zloupotreba policijskih ovlašćenja?

NIN / Anika Bečki

Izveštaji Evropskog komiteta za sprečavanje torture i nehumanog postupanja (CPT) primećuju da u Srbiji ne postoji sistemska tortura, ali da i te kako postoje izolovani incidenti.

„Ako se preporuke CPT-a ne shvate ozbiljno, i ukoliko država ne pokaže stvaru nameru da ispravi nedostatke koji se evidentiraju u izveštajima, bojim se da incidenti poput onog u Boru više neće biti tako izolovani“, kaže za NIN Sanja Radivojević iz Beogradskog centra za ljudska prava.

Da je u Srbiji prisutna policijska tortura, već godinama može da se pročita u izveštajima Evropskog komiteta za prevenciju torture i nehumanog postupanja (CPT). U izveštaju koji su objavili nakon ad hok posete u martu prošle godine ističe se da je značajan deo osoba koje su intervjuisali izjavio da je policija prema njima postupala korektno.

„Međutim, delegacija je nastavila da dobija brojne navode o teškom fizičkom zlostavljanju, uključujući slučajeve koji se svode na mučenje osumnjičenih za krivična dela od strane policijskih službenika, pretežno na području Beograda, a koje se sastoji posebno od udaraca pesnicom, šamara, udaraca nogama i pendrecima, bilo u trenutku hapšenja (nakon imobilizacije), tokom prevoza u policijskom vozilu, ili u policijskoj stanici tokom prvog razgovora, u cilju izvlačenja priznanja ili informacija. Takvi navodi uključivali su stavljanje plastične kese preko glave ili stavljanje tkanine u usta pritvorenoj osobi, kako bi se izazvao osećaj gušenja, udaranje osumnjičenog pesnicom po glavi nakon što je osumnjičeni nateran da stavi motociklističku kacigu kako bi bio dezorijentisan i, u jednom slučaju, davanje elektro-šokova iz ručnog uređaja“, stoji u izveštaju CPT-a.

U izveštaju se konstatuje da se postupanje policije prema licima lišenim slobode, posebno u Beogradu, nije poboljšalo od poseta 2017. i 2021. godine.

„Nažalost, srpske vlasti nisu sastavile strategiju za iskorenjivanje zlostavljanja od strane policije, uključujući većinu elemenata koje je Komitet preporučio u svom izveštaju o poseti 2021. godine, a Komitet smatra da su napori koje su srpske vlasti uložile u borbu protiv ove pojave do sada bili delimični, fragmentarni i bez uverenja. Konkretno, bez čvrste poruke nulte tolerancije sa najvišeg političkog nivoa o neprihvatljivosti zlostavljanja od strane policije, svaki pokušaj da se postigne pozitivan rezultat biće daleko teži“, navode iz CPT-a.

"U policiji postoji izvesna kultura tolerancije na prekomernu uporebu sredstava prinude"

PROFIMEDIA / KONSTANTIN SHISHKIN / Panthermedia / Profimedia

Sanja Radivojević iz Beogradskog centra za ljudska prava potvrđuje da usvajanje preporuka Komiteta ne ide dovoljno efikasno.

„Jedna od preporuka bila je da se u prostorijama u kojima se vrše saslušanja, postavi audio i video nadzor. Taj nadzor jeste postavljen u nekim stanicama, ali retko u prostorijama u kojima se lica zapravo i saslušavaju. Vlasti stalno obećavaju da će to biti postavljeno i korišćeno, ali mi od klijenata i advokata još nismo dobili informaciju da se to primenjuje“, ističe Radivojević.

Dodatan problem, napominje ona je što se i u slučajevima kada do povreda dođe, često ne postupa u skladu sa propisima.

„Vrlo često se dešava da kada policija pozove Hitnu pomoć, zbog toga što se pritvoreno lice ne oseća dobro, da Hitna pomoć ne reaguje adekvatno. Oni više sarađuju sa policijskim službenicima, nego sa zatečenim licem, a dešava se da uopšte adekvatno ne prepozaju povrede, pa ih opisuju kao ’povrede zadobio u tuči’, ’povredila ga nepoznata lica’ ili ’pao sa stolice’. Da ne govorim da ne fotografišu povrede ili zovu tužioca, što su dužni u svakoj situaciji kada postoje indicije da je povrede naneo policijski službenik“, kaže Radivojević.

Nedavno objavljeni izveštaj američkog Stejt deparmenta konstatovao je da je u Srbiji, za devet meseci prošle godine Sektor unutrašnje kontrole MUP-a podneo samo jednu krivičnu prijavu protiv policijskog službenika za krivično delo zlostavljanje i mučenje.

Slavica Radovanović, naglašava da u policiji postoji izvesna kultura tolerancije na prekomernu uporebu sredstava prinude i da se najčešće preko ovakvih incidenata prećutno prelazi.

„Iz iskustva znam da se reaguje uglavnom samo u onim slučajevima u kojima oštećeni podnose krivične prijave. Nažalost, teško da će i Sektor unutrašnje kontrole tu nešto da promeni, kada se uzme u obzir da je ovaj sektor policije direktno podređen ministru policije“, zaključuje Radovanović.