Jedan jezik, četiri imena

Nemačke je proizvodnje, očigledno iz partije namenjene istočnom tržištu, pošto sadrži uputstva za upotrebu na šest jezika: hrvatskom, slovenačkom, srpskom, poljskom, češkom i slovačkom (tim redom). Sve to na hartiji štampanoj s obe strane, velikoj kao dve stranice NIN-a. Uputstva su dugačka, svako slovo je manje od milimetra, tako da ni lupa ne pomaže. Odneo sam uputstvo u kopirnicu i zamolio da mi uveličano iskopiraju srpski i hrvatski deo teksta. Tekstovi se međusobno razlikuju, ali očigledno samo zato što su ih radila dva prevodioca. Srpski deo naslovljen je „Digitalni medicinski toplomer“ a hrvatski „Medicinski digitalni toplomjer“. U srpskom tekstu piše „Nikad ne otvarajte toplomer osim prilikom zamene baterije“, a u hrvatskom „Ne otvarajte nikad toplomjer osim onda kada želite zamijeniti bateriju“. Sve su razlike tog tipa. Samo tri reči našao sam u hrvatskom tekstu koje možda ne bi bile razumljive srpskom čitaocu: srpsko „displej“, „čep“, „dugmasta baterija“ u hrvatskom glase „zaslon“, „brtva“ odnosno „gumb baterija“. Iz ovoga se vidi koliko je u pravu dr Zoran Radovanović, lekar sa izvanrednim poznavanjem lingvistike, koji je nedavno u „Politikinoj“ rubrici „Sačuvajmo srpski jezik“ opisao svoj sukob sa sarajevskim „Žurnalom za pedijatriju“. Bosanci su zahtevali da se u radu koji je doktor poslao za taj časopis sintagma „zemlje koje dele isti jezik“ preinači u „zemlje u kojima se govori međusobno razumljivim jezikom“. „Došlo je do mučnog preganjanja“, kaže doktor, „završenog odlukom autora da povuče svoj rad zbog uplitanja politike u nauku.“ Pozivajući se na nemačkog slavistu Bernharda Grešela, pisca knjige „Srpskohrvatski između lingvistike i politike“, i na osječku lingvistkinju Snježanu Kordić, anatemisanu u Hrvatskoj zbog svog antinacionalističkog stava, doktor naglašava da „svi mi koristimo isti policentrični standardni jezik, zasnovan na štokavštini“. Bilo bi dobro da proizvođači toplomera poslušaju ovaj savet, jer ako bi slušali političare, sledeće uputstvo sadržalo bi još dva jezika – bosanski i crnogorski, a slova bi se smanjila do nevidljivosti.