I suparnici i saradnici

Da je malo više uverena da će, zahvaljujući intenzivnoj kontroli nad medijskim i drugim resursima, zaista uspeti da dogura svog kandidata do pobede u prvom krugu predsedničkih izbora, naprednjačka vlast bi mogla, u poznatom ciničnom stilu, lepo da se zabavlja, tretirajući kao ključne oponente one razne „lažne“ predsedničke pretendente i avanturiste koji su, kao i obično, najavili učešće u izbornoj trci. Kad izbori i zvanično budu raspisani i pristupi se fingiranju fer uslova, nešto tako verovatno će se i desiti, naročito na elektronskim medijima. Pa će jednak broj minuta za predstavljanje dobiti takmičari čije ime pamti samo najbliža rodbina i kandidati iza kojih stoje utemeljene stranke i široka vanstranačka publika pride. U realnom životu, međutim, pokazalo se da situacija nije tako blistava za vlast kako njeni propagandisti pokušavaju da prikažu. Činjenica je da je posvađana, slabo uverljiva i na razne načine izblamirana opozicija uspela da iznedri dva upečatljiva kandidata - Sašu Jankovića i Vuka Jeremića. Nasuprot tome, kao gladna godina oteglo se iscrpljivanje vlasti u traženju načina da ničim ne ugrozi svoju ključnu, a izgleda i jedinu uzdanicu za sve situacije, premijera Aleksandra Vučića. Uprkos istraživanjima javnog mnjenja u kojima se detektuje ogroman prazan prostor između predstavnika vlasti s vrha i njenih oponenata sa dna rejting lista, izgleda da je u redovima režima svest da se sveukupni život u Srbiji neće moći večno držati pod kontrolom sazrela mnogo pre nego u krugovima opozicije i ostalih apatičnih nezadovoljnika. Jer, osim odavno započetog rata, kojim su i Jeremić i Janković provučeni čak i kroz blato navodne povezanosti sa nerešenim ubistvima, sudeći po nastupima raznih državnih funkcionera izgleda da postoji neka vrsta odluke da se svako obraćanje javnosti, šta god da bila tema, iskoristi za teške optužbe na račun bar jednog, ako ne i obojice opozicionih kandidata. Pa čovek prosto pomisli da naprednjačko-socijalistička ekipa više veruje u uspeh Jankovića i Jeremića nego sama obeshrabrena i godinama na razne načine maltretirana opozicija. Jasno da se, nažalost, u postojećim okolnostima uspehom ima smatrati sama činjenica da je nos pomolila bilo kakva alternativa vlasti, pa čak i ako su njene šanse male ili samo projektovane u (ne sasvim blisku) budućnost. Kao što je uspeh i zanimljivost koja iz te činjenice proističe – a to je da se, napokon, pojavio koliko-toliko u realnom političkom životu utemeljen odgovor na pitanje „ko, ako ne Vučić“ koje otvorenim kritičarima vlasti ponekad postave zapadni predstavnici, uglavnom vrlo zadovoljni premijerom koji „delivers“(isporučuje, donosi rezultate, da ne kažemo ispunjava zadatke). I teško da će novodobijeni odgovor biti sasvim besmislen čak i u slučaju da, nakon udarničkog rada na izbornom inžinjeringu i navođenja bugarskih i drugih vozova, u drugi krug predsedničkih izbora uđu kandidat vlasti i njen omiljeni opozicionar Vojislav Šešelj. Nije, naime, mali broj mišljenja da je neuspeh ostvarenja sna o jedinstvenom opozicionom kandidatu dovoljan za ubistvo svake opozicione nade, kojim se otvara put upravo za ishod u vidu „obračuna“ u krugu nekadašnje jedinstvene radikalske porodice. Odnosno da bi se „bitka za lidera opozicije“ mogla pretvoriti u njeno – samoubistvo. Ali ima i tumačenja prema kojima se kandidaturama Saše Jankovića i Vuka Jeremića pred birače izlazi sa potpunijom ponudom, što može dovesti do većeg izbornog odziva nezadovoljnika. O tome govore rasprave na društvenim mrežama, naročito vođene u vreme dok je još bila živa nada u opoziciono jedinstvo, gde su se „građanisti“ zgražavali zbog Jeremićevog „srbovanja“, ali i višegodišnjeg odsustva iz Srbije i nezainteresovanosti za stanje u njoj, a njegove pristalice spočitavale Jankoviću da em on ne zna ništa o politici, em mi ne znamo za šta se on zalaže. Ta rasprava, međutim, obuhvata samo široko shvaćen centralni deo političke scene, čijim su ekstremnijim polovima i jedan i drugi potpuno neprihvatljivi. O tome, recimo, govori odnos desnice prema Jeremiću koji za tu scenu jeste bio donekle prihvatljiv u ulozi „ministra za Kosovo“ i predsednika Generalne skupštine UN sa tvrdim stavom prema kosovskoj nezavisnosti i organizovanjem proslave uz zvuke „Marša na Drinu“ usred sale Generalne skupštine. Ali mu se sve to lako zaboravi kad se pomene činjenica da se prethodno, kao ministar spoljnih poslova, složio sa izmeštanjem pregovora o Kosovu iz UN u nadležnost EU. Jankoviću se, s druge strane, u građanskim krugovima ozbiljno zamera činjenica da je radio u „julovskom ministarstvu“, kada je, od 1997. do 2000. bio stručni saradnik u Ministarstvu za omladinu i sport vlade Mirka Marjanovića. Ne samo zbog epizoda iz prošlosti, već i zbog činjenice da su obojica u kampanju krenuli bez jasnog programa za koji se zalažu, nije sasvim lako precizno definisati političke pozicije dvojice kandidata. U međuvremenu, baš u vreme kad je NIN išao u štampu, Jeremić je predstavljao svoj program, u kome se, pre svega, konstatuje tužno stanje u zemlji i uočava da, između ostalog, paradržavni propagandni aparat kreira iskrivljenu sliku o navodnoj ugroženosti od „unutrašnjeg neprijatelja“. Zato je prva od deset celina programa – narodno jedinstvo, u okviru koje kandidat Jeremić obećava i da će se zalagati za „pronalaženje održivih rešenja za sva otvorena pitanja, uključujući status Pokrajine, kroz dijalog s kosovskim Albancima, poštujući Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN“. U Jeremićevom programu nudi se ukupno 60 predloga za rešenje problema, a pažnja se poklanja i pitanjima bezbednosti (zalaže se za vojnu neutralnost), dostižnosti pravde, stvaranja novih radnih mesta... Jeremić govori o znanju kao preduslovu uspeha, reformi zdravstva, socijalnoj pravdi (uz zalaganje za ukidanje zakona kojim su smanjene penzije), kulturnom preporodu, jednakim šansama za sve (uz ukidanje postojećeg Zakona o radu) i „pametnoj spoljnoj politici“ pri čemu kao posebno značajne za Srbiju navodi Evropsku uniju, Rusiju, SAD i Kinu. S druge strane, od Jankovićevog okruženja saznali smo da će i on, kad izbori i zvanično budu raspisani, izaći sa sopstvenim programskim dokumentom. Objašnjeno nam je i da, dok je bio na poziciji ombudsmana, Janković nije imao vremena da se bavi pisanjem programa, niti je smatrao da bi to bilo umesno. Rečeno nam je da će dokument koji piše, biti kratak „jer je vlada ta koja vlada“, dok se od predsednika očekuje da bude garant jedinstva svih građana, bez obzira na njihova opredeljenja. I još – program će se strogo držati predsedničkih ovlašćenja sadržanih u Ustavu Srbije i „neće biti nikakvog kompromisa sa strankama i međunarodnim faktorima“. A ključni stavovi biće oni o kojima je donedavni ombudsman govorio u nekoliko javnih nastupa nakon podnošenja ostavke na funkciju zaštitnika građana i mogli bi se, ukratko, svesti na nameru da se kao predsednik ponaša kao – zaštitnik države „koja nam je oteta“, a sve kako bi se život običnog čoveka vratio u okvire jasnih pravila koja važe za sve. Ako se, na kraju, pokaže da u programskim dokumentima i nema krucijalnih razlika između dvojice takmaca, priča se ponovo vraća na njihov minuli rad i na osnovu njega izgrađene prepoznatljive javne profile. Na osnovu te slike – Jankovića kao čoveka koji insistira na pravnoj državi i Jeremića koji je koncentrisan na diplomatiju i velike nacionalne teme - vodi se, uostalom, gorepomenuta debata o njihovoj prihvatljivosti različitim delovima opozicionog biračkog tela. Ali ne samo opozicionog – istraživanja pokazuju da i među simpatizerima vladajućih stranaka, pre svega socijalista, ima onih koji bi bili spremni da, u drugom izbornom krugu, podrže nekog od njih dvojice. Tako, recimo, prema istraživanju Ninamedije objavljenom nedavno u NIN-u, čak 45,6 posto simpatizera SPS bi u drugom krugu radije podržalo Jeremića nego Tomislava Nikolića, dok bi u duelu Janković-Nikolić 36,7 posto glasača stranke Ivice Dačića podršku dalo bivšem ombudsmanu. U čemu se, dakle, razlikuju dve glavne opozicione uzdanice? „Janković je proizvod domaćeg porekla, a Jeremić proizvod strane politike“, ukratko kaže sociolog Milan Nikolić ni najmanje, međutim, ne aludirajući na teorije zavere prema kojima je, u provladinim tabloidima, Jeremić najčešće karakterisan kao „NATO čovek“, mada je bilo epizoda kada mu je pripisivano „rusko“ političko poreklo (sam Jeremić kaže da bi, da je „NATO kandidat“, danas već bio na čelu UN i ističe da se zalaže za vojnu neutralnost koju bi trebalo predvideti i Ustavom). Milan Nikolić, naime, podseća na dosadašnje karijere dvojice kandidata, odnosno na poslednje godine njihovih karijera, kada je Jeremić bio na poziciji predsednika GS UN i pretendent na mesto generalnog sekretara UN, a Janković zaštitnik građana Srbije. I Boban Stojanović, doktorand i saradnik na FPN, ističe različite sfere njihovog dosadašnjeg delovanja – Janković je, kaže, izgradio državnu instituciju, ali nema političko iskustvo, za razliku od Jeremića koji se politički brusio najpre na poziciji savetnika predsednika i ministra spoljnih poslova Srbije, a potom i na međunarodnoj poziciji. I za sve to vreme je, između ostalog, stekao zavidno iskustvo u vođenju kampanje, u čemu je Janković prilično deficitaran. Stojanović, međutim, dodaje, da veliko iskustvo možda i ne mora da bude prednost, s obzirom na to da ljudi polako ali sigurno počinju da traže nove igrače – što može biti važan Jankovićev adut. Nikolić kao glavni Jankovićev politički kapital vidi njegovu uspešnost u održavanju samostalnosti i kritičkog odnosa prema koaliciji na vlasti dok je obavljao posao ombudsmana. S druge strane, dodaje, Jeremićev osnovni politički kapital su njegova sposobnost da komunicira sa svetom, poznavanje modernih marketinških tehnika, govornička veština, umešno političko ponašanje i veština pravljenja kompromisa. Bitnu razliku među kandidatima obojica sagovornika NIN-a vide u – finansijama. Obojica kažu da je očigledno da Jeremić raspolaže znatno većom količinom novca. „Otvara čak i kancelarije po Srbiji, moguće da pravi partiju“, podseća Stojanović, dok Nikolić primećuje da su izvori njegovog finansiranja nepoznati. Upravo je, s druge strane, nedostatak novca za ozbiljnu kampanju Jankovićev najveći problem, veruje Stojanović. Izvesnu prednost za Jankovića on vidi u infrastrukturi koju mu mogu obezbediti partije, pokreti i civilni sektor koji ga podržava, dok Jeremić još uvek (tako je bar bilo u vreme pripreme NIN-a) čeka eventualnu podršku političkih partija, a time i njihove infrastrukture. A ideološke razlike, bez obzira na stavke u programima koje, pokazuje iskustvo, umeju da ostanu samo spisak želja za čije ostvarenje se nisu stekli uslovi? Nikolić za obojicu kaže da su „nedovršeni kandidati“, ali to, dodaje, važi i za druge, osim Šešelja koji je „najjasniji, ali na negativan način“, jer „čini štetu i zabavlja se“. Za ovog sagovornika je nepoznanica koju bi Jeremić politiku vodio. „Čas je proruski, čas prozapadno orijentisan, tu su i Kinezi u pozadini, a pominju se čak i neki Arapi“ , kaže Nikolić. Nema sumnje da bi Janković vodio Srbiju ka EU, kaže ovaj sagovornik, pa posle kraćeg razmišljanja dodaje: „Pretpostavljam i Jeremić, mada ostaje nedovoljno jasna ta igra na dve stolice, koju i Vučić vodi... ali može i tako.“ Ocenjujući ideološku orijentaciju dvojice kandidata, Stojanović za Jankovića kaže da je „građanski orijentisan“ , ali, istovremeno, dodaje da ne vidi razloga da konzervativac ne glasa za njega. S druge strane, Jeremića opisuje kao „desno, nacionalno orijentisanog“ i to na osnovu „ranijih takvih momenata“, mada se „danas ne vidi da koketira sa nacionalizmom“. I opet dodatak: „Ne vidim zašto birač građanske orijentacije ne bi mogao da glasa za njega.“ Stojanović veruje da će se tema Kosova vratiti u kampanji i da će i Janković i Jeremić „ostati na mejnstrim poziciji“, odnosno nijedan neće govoriti o nezavisnosti, ali ni o povratku Kosova ratnim sredstvima. „Obojica se zalažu za vladavinu prava i političke institucije, saglasni su da je sistem autoritaran, i da nema slobode medija“, konstatuje ovaj sagovornik i prognozira da se, uprkos tome, u borbi za birače neće međusobno suprotstavljati, već će taktički reagovati, pripremajući se za drugi izborni krug u kome će biti spremni da se međusobno podrže. Cinici bi mogli reći da se ozbiljna osnova za njihov dogovor nalazi u Jankovićevoj izjavi da Jeremić, koji je dugo bio van zemlje, danas govori ono na šta je on sam, kao zaštitnik građana, godinama ukazivao. Kao što bi se osnova za razvoj uspešne saradnje mogla pronaći u jednoj zaboravljenoj epizodi iz prošlosti kada je, decembra 2010, da bi se solidarisao sa zvaničnom Kinom, tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić odlučio da Srbija bude jedna od 19 zemalja sveta koje bojkotuju ceremoniju dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjabou. U Oslo je, ipak, otputovao zaštitnik građana Janković. Iz njegovog kabineta je saopšteno da je odluku doneo sam, nakon razgovora sa Jeremićem iz koga je zaključio da ministar nema nameru da prihvati apel dela javnosti i promeni odluku o nepredstavljanju Srbije na ceremoniji. Ipak: „Pošto put više nije bilo moguće organizovati redovnim saobraćajem, Jankoviću je u poslednjem momentu ponuđen avion Vlade Srbije, kao i logistička pomoć ambasade u Norveškoj. Takođe, zamoljen je da na skupu prenese lične izraze poštovanja predsednika Vlade, što je sve sa zadovoljstvom prihvatio”, pisalo je u saopštenju.