Naravoučenije Bate Živojinovića

Kada je, uoči predsedničkih izbora 29. septembra 2002, tadašnji predsednik SPS Slobodan Milošević iz zatvora Haškog tribunala pozvao socijaliste da glasaju za lidera radikala Vojislava Šešelja umesto za svog kandidata - glumačku legendu Velimira Batu Živojinovića – obrazloženje je našao u potrebi za „opozicionim jedinstvom“. „Embrion jedinstvenog opozicionog bloka treba da budu one partije koje su sačinjavale Vladu narodnog jedinstva do 2000. godine i koje su za vreme rata u toj vladi i na sve druge načine branile zemlju“, ocenio je Milošević. Ivica Dačić je bio zgrožen, tvrdeći da je reč o „smrtnom udarcu za SPS“. Petnaest godina kasnije, Dačić je poslušao Miloševića: ne samo da je u vlasti sa istim ljudima sa kojima je njegov učitelj „branio Srbiju“ (doduše, drugačije stranački brendiranim) već je odlučio i da pozove kolege i simpatizere da podrže kandidata druge partije, Šešeljevog nekadašnjeg đaka Aleksandra Vučića. Ovoga puta, međutim, nije reč o pozivu na „opoziciono jedinstvo“, već na očuvanje vlasti koja je sebe proglasila za državu. Sve vreme u prvoj liniji Vučićeve predsedničke kampanje (čak je i lično odneo potpise građana neophodne za formalnu kandidaturu), Dačić sada poručuje da su predsednički izbori „referendum protiv prošlosti i destrukcije“ i da je izbor samo jedan – Aleksandar Vučić. „Poručujem socijalistima da ne glasamo ni za SNS ni za Vučića niti bilo koga lično, već za sve nas. To je kao da sam ja kandidat za predsednika i pozivam sve socijaliste – nema dileme, glas za Vučića je glas za SPS“, ponavlja Dačić marljivo na Vučićevim predizbornim mitinzima širom Srbije. I koliko god razlike u odnosu na čudnu situaciju iz 2002. bile bitne – osim što su tada imali svog kandidata, a danas ne, socijalisti su se pre 15 godina „dizali iz mrtvih“ i borili makar za opstanak, ako ne i za povratak na vlast, dok se danas trude da vlast zadrže – ipak bi jednu činjenicu valjalo imati u vidu. Uprkos „velikom bolu“ zbog zatvorske sudbine čoveka kome su verovali toliko slepo da nisu videli ni ratove u kojima „Srbija nije učestvovala“, ni opštu pljačku i temeljno razaranje društva i države, članovi i simpatizeri SPS 2002. nisu baš poslušali Miloševićev poziv. Bata Živojinović dobio je 119.052 odnosno 3,27 posto glasova, što nije daleko od rezultata koji je sam Dačić dosegao na predsedničkim izborima juna 2004, kada je dobio 125.952, odnosno 4,04 posto glasova. Teško je, naravno, oceniti koliko je bilo biračko telo SPS u tim godinama, pa korisni za zaključivanje o spremnosti članstva da posluša poziv lidera mogu biti i podaci sa parlamentarnih izbora – decembra 2000, na prvim izborima posle petooktobarskih promena, socijalisti su osvojili više od pola miliona glasova (515.845, odnosno 13.5 posto) da bi na sledećim, 28. decembra 2003, održanim posle ubistva premijera Zorana Đinđića, taj broj pao na 291.341, odnosno 7,6 posto glasova. Da birači nisu skloni da bespogovorno „postupaju po komandi“ govore i podaci iz istraživanja javnog mnjenja – tako je, recimo, većina učesnika u istraživanju agencije Ninamedija, rađenom za NIN od 12. do 20. januara na uzorku od 1.049 ispitanika, izjavila da poziv stranke da glasaju za određenog predsedničkog kandidata ne utiče na njihov izbor (61 posto). Zato će prve aprilske nedelje svako pojedinačno donositi odluku kako da glasa – a na nju bi, osim Dačićevog stava i lične procene vezane za položaj SPS u vladajućoj koaliciji, mogla uticati i, recimo, sva ona iskustva sa terena o odnosu lokalnih funkcionera SNS prema SPS. I bez otvorenih medija, o slučajevima maltretmana upoznati su makar socijalisti u dotičnom mestu, a svi se glasovi zbrajaju... U konačni zbir računice koja prethodi odluci bar donekle će uticati i stav prema samom Dačiću. Nezadovoljstva je bilo, čak i javnog, ali, sudeći po medijskim tvrdnjama o navodnim budućim pozicijama za poznate partijske „bundžije“ (Branko Ružić, Novica Tončev, Milutin Mrkonjić) i još više po „utišanosti“ njihovih nastupa u poslednje vreme, nije isključeno da je nekog dogovora, ili makar nagoveštaja dogovora, bilo. Da li je to dovoljno i za „obične“ birače i kako će oni proceniti odluku vrha stranke o podršci na predsedničkim izborima? „Mnogi misle da je problematično što nemaju kandidata, ali ovo su specifični izbori, postoji jedan kandidat koji je izrazito nadmoćan, tako da Ivica Dačić može da objasni odluku“, kaže Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka. On vidi i „potencijalnu dobit“ od odluke o odustajanju Dačića od najavljene predsedničke kandidature kako bi podržao Vučića – jer, njegovim odlaskom sa mesta premijera socijalisti bi dobili više prostora, pa mogu biti uočljiviji. Spasojević kaže da je jedan od ključnih uslova za željenu pobedu Vučića u prvom krugu podrška SPS, stranke Rasima LJajića i Saveza vojvođanskih Mađara – pa će zato SPS „morati da izgleda da podržava u punom kapacitetu“, ali ostaje diskutabilno kako će reagovati birači. Uz podsećanje da je Dačić i dalje najpopularniji u SPS, sociolog Jovo Bakić ipak kaže da bi, kao u slučaju Miloševićeve podrške Šešelju, kada je dobar deo birača ipak glasao za Batu Živojinovića, i sada moglo doći do „neposlušnosti“, zbog koje bi se, recimo, mogao obradovati Vuk Jeremić. Nijedan od sagovornika NIN-a ne može da zamisli Dačića kao budućeg premijera: obojica očekuju nekog „poslušnog“ člana SNS ili osobu bez ikakve političke podrške, poput nekada Mirka Cvetkovića, odnosno „novog Lazara Krstića“. Kako bi to uticalo na Dačića? „To je za njega bolje nego da mu šefuje Rodoljub Radulović (bliski saradnik narko-bosa Darka Šarića, prim. nov.)“, kaže Bakić. Spasojević veruje da je za SPS podnošljiva varijanta u kojoj bi premijer bio neki političar nižeg profila, ako se poveća broj ministara iz SPS ili ako dobiju državne sekretare i ostale niže nivoe vlasti. I još: Dačić bi bio „uočljiviji, bezobrazniji, umeo bi to da iskoristi“. Šta ako bi sledeći korak bilo „uterivanje“ SPS na zajedničku listu sa SNS na izborima za Beograd sledeće godine, a možda i na parlamentarnim, kad smo ih već ovog proleća izbegli? Zajedničku listu „ne bi mogli da progutaju“, smatra Bakić, ali veruje da do tog ispita ne mora ni doći, jer cilj može biti da se ne odbiju birači. Ako pođemo od one polovine Vučićeve rečenice, u kojoj tvrdi da je vrlo moguće da izgubi izbore (pre nego što u nastavku doda da će „sve da ih pobedi“) kakav je zaključak, vezan za sudbinu SPS, moguće izvući? Slobodnije bi politički delovali, smatra Bakić, dok Spasojević ocenjuje da bi tada neminovni bili parlamentarni izbori i podseća da se do sada pokazalo da „Dačić dobro tumači političke procese i pravi koalicije koje se pokažu kao dugotrajne“. Drugim rečima – šta god da se u aprilu desi, SPS ostaje „dobra udavača“ koju bi, verovatno, prihvatile i mnoge sada opozicione stranke. Pa tako – u slučaju Vučićeve pobede - obradovaće se i on i Dačić, ali bi zbog eventualnog poraza aktuelni premijer očajavao sam. Istorijske pouke kažu da bi, zauzet novim računicama, Dačić tek „malo morgen“ mogao naći vremena da teši onoga za koga sada tvrdi da je „najbolji“.