Treba li da ćutimo za veliku platu

Ostavka Saše Jankovića bi svakako predstavljala dobru vest po režim i mogućnost da se na njegovo mesto dovede neko ko se baš i neće toliko truditi da kontroliše propuste vlasti, da se kojim slučajem nije dogodila u terminu kada je valjalo zatvoriti Skupštinu i ućutkati poslanike. Dok period „ne trebaju nam opozicioni poslanici“ ne prođe, ako ikada prođe, novi ombudsman neće biti izabran. Do tada će njegovu funkciju obavljati Miloš Janković, dosadašnji zamenik zaštitnika građana za zaštitu prava lica lišenih slobode i rukovodilac Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture. Kao neko ko je lično izvršio kontrolu MUP-a nakon Savamale sigurno nije neko kome se vlast baš obradovala, a samim tim ni pritisak na instituciju nije popustio. U predlogu rezolucije o napretku Srbije evropski parlamentarci su zatražili da se vlast suzdrži od napada na zaštitnika građana. Zar 10 godina nakon osnivanje institucije EU mora da je brani od vlasti? Na jednoj od sednica skupštinskog odbora pojedini poslanici koji pripadaju vladajućoj većini prigovorili su mi da nisu zadovoljni radom zaštitnika građana. Ukazao sam im da me njihov stav ohrabruje, jer je to isto govorila i prethodna vlast. Takve reakcije su razumljive, logično je da vlast nije oduševljena time što je neko kritikuje, naročito kada se za utvrđene propuste pružaju čvrsti argumenti. Ali, na neprimerene napade oštro su reagovale međunarodne organizacije od kojih zavisi put naših daljih evropskih integracija, a koje su do sada ukazivale na značajna postignuća Srbije na brojnim poljima. Očigledno je da je Srbiji napravljena nepotrebna šteta. Imajući u vidu da je neodrživo da se istovremeno promovišu dobijene pohvale i ignorišu pristigle kritike, organi vlasti moraju bez odlaganja da odnos prema zaštitniku građana uspostave i održe kako to propisuju Ustav i zakon. Da li mislite da su napadi bili usmereni na Sašu Jankovića ili na samu instituciju? Ne bih ulazio u to u kojoj meri je napad imao lični karakter, niti koji su razlozi za to, ali je očigledno da negativna medijska kampanja koja je sprovedena tokom poslednjih godinu dana preti da ostavi dalekosežne posledice po instituciju zaštitnika građana. Mislim da je Srbija danas na prekretnici, u smislu da li će biti omogućen opstanak kontrolnih institucija koje će sa pravom nositi oznaku nezavisnosti. A rad zaštitnika građana, kao i bilo kog drugog organa, podložan je kritici i vlast je imala mogućnost da pred Narodnom skupštinom pokrene raspravu da li on svoju funkciju obavlja stručno i savesno. Umesto toga, tokom prethodnih godinu dana bili smo svedoci medijske kampanje usmerene na osporavanje rezultata rada zaštitnika građana, u kojoj su intenzivno učestvovali najviši državni funkcioneri. Posebno zabrinjava što je u medijskoj hajci zaštitniku građana i njegovim saradnicima nakačena etiketa izdajnika i stranih plaćenika. Nije prijatno nositi taj teret, a sigurno sam daleko veći patriota od svih onih koji se u tom pogledu udaraju u grudi. S obzirom na to da nastavljate posao te „nepopularne kontrole“, kakve napade očekujete na vas? Do sada nije bilo direktnih napada na mene, niti javnog osporavanja. Međutim, doživeo sam nekoliko nekorektnosti, između ostalog što su pojedinci iz organa vlasti, po sopstvenom priznanju „sprovodeći naloge odozgo“, osujetili moje dalje angažovanje u jednom međunarodnom telu. Takođe, aktuelna je i opstrukcija da mi se izda putna isprava koja mi je neophodna za odlazak na jedan izuzetno važan skup. To je nekorektno, jer su takve isprave izdavane u brojnim, manje opravdanim slučajevima. Zabrinjavajuće bi bilo ako takvi postupci predstavljaju odmazdu zbog mog dosadašnjeg rada, ali do daljeg, uveravaću sebe da je sve to samo rezultat spleta okolnosti. Od izvršne vlasti smo uglavnom slušali da institucija nije radila ništa sem što je „političarila“. Ako je tako, zašto su mnogi državni organi pristajali da budu „saučesnici“ u tom političarenju i postupali po preporukama? Institucija zaštitnika građana je stvarana godinama, njen rad je prožet intenzivnom saradnjom sa organima vlasti i rezultirao je hiljadama sprovedenih postupaka i upućenih preporuka, koje su prihvatane od strane organa. I, što je najvažnije, u preko 80 odsto slučajeva su sprovedene. Ako organi vlasti već deset godina postupaju u skladu sa hiljadama njegovih preporuka, potpuno je nelogično to što najviši državni funkcioneri osporavaju rad zaštitnika građana. Naglasio bih da je odnos državnih službenika i srednjeg nivoa vlasti prema zaštitniku građana u proteklih deset godina bio izuzetno dobar i koristim priliku da im zahvalim na razumevanju i ostvarenoj saradnji. MUP je često usvajao vaše preporuke, ali je postao prilično ratoboran posle izveštaja o Savamali. Šta se promenilo? Nekoliko dana nakon događaja u Savamali u noći 24. i 25. aprila, sproveo sam nadzor nad radom Policijske uprave za Grad Beograd. Obavio sam razgovore sa rukovodiocima i policijskim službenicima, pribavio relevantnu pisanu dokumentaciju, kao i snimke telefonskih razgovora dežurnih operatera sa građanima. Potom je sačinjen izveštaj i akt u kome je zaštitnik građana utvrdio značajne propuste u radu policije i uputio preporuke za otklanjanje utvrđenih nedostataka. Problem nastaje nakon upoznavanja javnosti sa našim nalazima. Od tada je izostala saradnja svih nadležnih organa povodom tog slučaja. Indikativno je da takva reakcija vlasti nije usledila u brojnim istovrsnim postupcima koje je sprovodio zaštitnik građana, što ukazuje na posebnu vezu vlasti sa ovim slučajem. Ta povezanost se ogleda i kroz medijsku hajku koja je pokrenuta protiv zaštitnika građana, a u kojoj su učestvovali najviši državni funkcioneri. U javnosti je mesecima slučaj minimiziran pričama o nekakve „tri barake“, uz manipulacije tipa zna se - ne zna se ko stoji iza svega. Danas, kada je prošlo deset meseci, dovedeni smo u situaciju da su noćno rušenje u Savamali i nečinjenje policije postali minorni u odnosu na novonastali problem, u smislu da je manje bitno šta se desilo u noći 24. i 25. aprila od toga šta se sve nije desilo od tog momenta do danas, a moralo je. Naime, Sektor unutrašnje kontrole MUP, koji je nadležan da kontroliše postupanje policijskih službenika, nije ostvario svoju ulogu. Zabrinjava i to da zaštitniku građana, a ni široj javnosti nisu poznati bilo kakvi pomaci učinjeni od strane tužilaštva. Neverovatno deluje podatak da je tužilaštvo navelo da policija nije ostvarila zakonom propisanu saradnju, uz tvrdnje da je tužilaštvo u toj situaciji nemoćno. Možda je stvarno nemoćno? To nije tačno. Shodno važećim propisima, postoje mehanizmi i Tužilaštvo je trebalo da ih koristi. Tužilaštvo je to koje sprovodi istragu, a svako ometanje istrage koje može biti i nečinjenjem od strane policijskih službenika koji ne postupaju po nalogu tužioca, nešto je što je trebalo sankcionisati krivično ili disciplinski u okviru policije, a po zahtevu tužilaštva. Izostanak reakcije nadležnih organa u slučaju Savamala i napadi na zaštitnika građana povodom toga što je utvrdio brojne nezakonitosti, imaju za posledicu reakciju međunarodnih organizacija. Ignorisanjem slučaja Savamala od strane nadležnih organa, Srbija je dovedena u nepovoljan položaj na međunarodnom planu i opterećena još jednom preprekom na putu njenih integracija. Zahtevali ste od MUP-a da povodom Savamale uradi unutrašnju kontrolu, a MUP vas je ignorisao. Šta sad? Jedan od najvećih nedostataka važećeg Zakona o policiji predstavljaju odredbe koje se odnose na Sektor unutrašnje kontrole MUP. Osim što nisu jasno opredeljene njegova nadležnost i procedure, značajna slabost je to što je rad Sektora u potpunosti pod ingerencijom ministra policije. To znači da konačnu odluku o tome da li će se konkretan slučaj ispitati ili ne donosi ministar. Nesprovođenje kontrole postupanja policijskih službenika u slučaju Savamala ukazuje da takva volja nije postojala. Zaštitnik građana nije organ vlasti, on nema mogućnost prinudnog izvršenja svojih preporuka, tako da mu jedino preostaje da upozna javnost o upućenim preporukama, kao i njihovom sprovođenju ili nesprovođenju. Čemu možemo da se nadamo kada ova i ovakva vlast bude birala nove ljude koji će biti na čelu kontrolnih institucija, a koje su do sada opstajale samo zbog integriteta onih koji su ih vodili? Indikativno je da je u brojnim javnim osporavanjima našeg rada izražavano čuđenje zašto kritikujemo rad organa vlasti, kada smo dobro plaćeni. Verovatno da promoteri takvih stavova polaze od sebe, od toga kako bi se oni ponašali da su na našem mestu. Očigledno je da ne žele da prihvate da je kontrola rada organa vlasti posao zaštitnika građana i nisu svesni da su njihova zalaganja usmerena na nepoštovanje zakona. Imajući u vidu predstojeći izbor novog ombudsmana, a u dogledno vreme i njegovih zamenika, postavlja se pitanje da li se od njih očekuje da za platu, makar bila „velika“ kao i plata njihovih prethodnika, prećutkuju ono na šta bi morali da reaguju. Mislim da je to trend koji je već uspostavljen i koji će polako biti proširen na sva druge nosioce kontrolnih funkcija. Očigledno je nastojanje da veličina plata nosilaca kontrolnih funkcija bude obrnuto proporcionalna njihovoj spremnosti na kritiku. Otpor navedenom može predstavljati jedino znanje, upornost i dostojanstvo pojedinca, ali sve to, nažalost, gubi na značaju ako je stomak gladan. Da li je pokušaj da se uvede dečji ombudsman deo strategije u kojoj se „podobnima“ daje mogućnost da kontrolišu državne institucije? Ta ideja je besmislena. Kada govorimo o uvođenju posebnog dečjeg ombudsmana, pre svega treba imati u vidu dosadašnja izuzetna postignuća zaštitnika građana upravo u oblasti zaštite prava deteta. Uvođenje posebnog dečjeg ombudsmana opravdava se potrebom veće zaštite prava deteta. Iz toga proističe, kao apsurd, da se organi vlasti čija je dužnost da obezbede tu zaštitu zalažu za novi, navodno bolji mehanizam koji treba da ih kontroliše. Unapređenje prava se postižu boljim radom organa vlasti, a ne promenama onih koji treba da ih kontrolišu i svakako ne u skladu sa željama onih koji treba da budu kontrolisani. Osim toga, navedena ideja je u suprotnosti sa proklamovanim opredeljenjem za smanjenje broja agencija i tela. Imajući u vidu veličinu naše zemlje i njene administrativne aparature, potpuno je necelishodno uspostavljati novi organ. U tom pogledu, eventualna saglasnost onih koji su zaduženi da brinu o budžetu Srbije bila bi skandalozna. Daleko smislenije i opravdano bi bilo da se povećaju kadrovski kapaciteti zaštitnika građana i zakonom propiše povećana autonomija rada zamenika zaštitnika građana u oblasti prava deteta. Napred navedeni argumenti učvršćuju me u uverenju da motiv predlagača nije da se unapredi zaštita prava deteta, već da se ostvare interesi promotera takve ideje, kako bi narod rekao – da se udome određeni pojedinci. Već su krenula nagađanja ko će biti rukovodilac tog organa. Očigledno je da im je jedino to bitno.