Ko laže a ko mrzi

Predsednik Aleksandar Vučić prošle nedelje, (ne) odgovarajući na pitanje novinarke NIN-a, izjavio je da su građani „sada mogli da vide da NIN ima 4.000 prodatih primeraka“ zato što je za četiri-pet godina objavio „desetine hiljada stranica protiv mene, u kojima sem mržnje nema nikakve argumentacije“. Ne znam da li je predsednika neko slagao, ili je sam, namerno, izneo neistinite podatke. Nažalost, ne postoji mašina za merenje mržnje, koja bi mogla da potvrdi da nikoga ne mrzim, već samo insistiram da NIN piše o onome o čemu drugi ćute. Ali, mogao je Vučić, da je hteo, lako proveriti da je u martu i u aprilu prosečan prodati tiraž NIN-a veći od 9.700 primeraka (bez onlajn pretplate). Nije, dakle, omašio za 5-6, već za 142 odsto! Teško da je tako velika greška slučajna. Pre će biti da je to bila namera. Ako je i mislio da iznosi tačan podatak, što najmoćnijem političaru smeta kritika tako beznačajnog magazina? Biće da ga mnogo više brine to što je NIN ubedljivo najčitaniji politički magazin - svaki broj u 2016. je u proseku pročitalo 112.000 ljudi. Drugi na listi zaostaje 41 odsto, a naprednjačkom srcu blizak nedeljnik ne može da nas stigne i da poveća čitanost šest puta. A možda se samo Vučić ne snalazi baš najbolje sa brojevima. U martu je tvrdio da je Srbija 2016. bila „jedna od tri zemlje koje su najbrže napredovale“, a bili smo četvrti u regionu – iza Rumunije, Albanije i Bugarske. U Evropi su brže rasle i Poljska, Španija, Turska... I za 2017. je visoko postavio lestvicu – da budemo u prvih šest-sedam zemalja. MMF prognozira da ćemo imati isti rast kao Letonija i BiH i sporiji od Islanda, Rumunije, Albanije, Luksemburga, Irske, Poljske, Crne Gore, Slovačke i Makedonije. Sme li iko Vučiću da kaže da Srbija neće biti šesta ni ako NIN spadne na 4.000 prodatih primeraka?