U službi jednog gospodara

Od kada smo dobili novog predsednika, baš nam se štošta izdešavalo kada je reč o ljudskim pravima. Legalizovane paravojne formacije poznatije kao obezbeđenje SNS-a malo su tukle novinare a malo građanima zabranjivale slobodu kretanja. Požar u Vinči je, po mišljenju stručnjaka, bio i te kako opasan po zdravlje ljudi, ali su nadležni organi zaboravili da nas precizno upute u problem. Održan je vanredni prajd ali bez prisustva poverenice za ravnopravnost koja je imala druge obaveze. Jedna od njih je nastupila na nacionalnom servisu i obavestila građane koliko je bila značajna druga Vučićeva inauguracija. U zatvorskoj bolnici je pod nerazjašnjenim okolnostima preminuo Milorad Nikolić koji se u zatočeništvu našao zbog SMS poruka u kojima baš i nije veličao lik i delo Aleksandra Vučića. A taj isti Vučić je izjavio da mu sole pamet o Savamali „oni koji su ubijali po Srbiji“. Tužilaštvo, naravno, nije podiglo optužnicu ni protiv svih tih brojnih ubica, niti protiv predsednika u slučaju da njegovi navodi nisu tačni. Za sada, ali verovatno samo za sada, Vlada nije poput rumunske donela hitnu uredbu kojom bi dekriminalizovala zloupotrebu vlasti, a na pitanje da li bi to i kod nas moglo da izazove masovne proteste Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija je rekao: „U Rumuniji su nezavisna tela i tužilaštvo reagovali odmah na sporne uredbe, a ko bi u Srbiji reagovao kad bi se nešto slično desilo“? Pravo pitanje – ko? Da li tužilaštvo koje se pod naprednjačkom vlašću povuklo i iz života i iz pravde, bar kada su u pitanju predmeti koji nerviraju tu istu naprednjačku vlast, ili nezavisna kontrolna tela broje svoje poslednje dane. Konačno ističe mandat svima (v. d. zaštitnika građana i v. d. poverenika za informacije od javnog značaja) koji su se usuđivali da konstatuju kako se zarad autokratije sistemski uništavaju sve demokratske institucije u zemlji, dok su ostali kontrolni organi amputirani sukcesivno u poslednjih nekoliko godina. Savet za borbu protiv korupcije je sveden na pet članova iako bi trebalo da ih ima 13, a Vlada već dve godine odbija da s njima kontaktira iako joj oni uredno podnose izveštaje. Što se Agencije za borbu protiv korupcije tiče, situacija je još gora (u Savetu bar sede ljudi sa imenom i integritetom, koji podižu glas i upozoravaju na blokadu u kojoj su se našli) jer nema direktora, a Odbor nema ni kvorum za donošenje odluka. Uz to zakon o Agenciji, koji je obećan još 2013, nije donet i neće biti donet (iako je napisan i spreman) dok se, kako nam najavljuju, ne izabere novi direktor jer će „možda imati primedbe na sadašnji sadržaj“. Zvuči li to logično? Da nije možda praksa da se zakoni donose po želji funkcionera, pa se recimo čeka da se u škole postave stranački direktori pre nego što se usvoji zakon o obrazovanju. To što je delegacija Evropske komisije, koja proverava napredak Srbije u poglavlju 23 - pravosuđe i ljudska prava, zatražila još u februaru od Srbije da odblokira rad nezavisnih tela koja se bore protiv korupcije, nije baš preterano potreslo vlast. Sada kada im korupcija više nije ljuti neprijatelj (u izvesnim slučajevima se pokazala i kao odličan saveznik koji pruža mnoge udobnosti i pogodnosti), odlučili su da ignorišu preporuke a da javnost zamlaćuju poluistinima plasiranim u podobnim medijima. Baš kao što je učinjeno i kada je u pitanju nedavno usvojena Rezolucija Evropskog parlamenta i kada je većina glasila prenela informaciju da je „EP usvojio Rezoluciju o Srbiji, kojom se pozdravlja napredak Srbije na putu evrointegracija i daje podrška za nove korake ka članstvu u EU“. I tačka. Gotovo nigde ni reči o tome da postoje problemi u pravosuđu, da je medijska situacija sve gora, da je neophodno rešiti slučaj Savamala i da se pozivaju zvaničnici Srbije da „ne optužuju i ne vrše politički neosnovane napade na ombudsmana“ i zajamče sredstvima i sistemskim okvirom rad svih nezavisnih tela i institucija Srbije. To posebno isticanje ombudsmana u odnosu na ostale kontrolne organe bilo je posledica napada na Sašu Jankovića, s obzirom na to da su amandmani pisani još dok je bio na toj funkciji. S druge strane, vlast je tvrdila da nemaju ništa protiv institucije već „politikanta“ koji je valjda svih 10 godina sa tog radnog mesta vodio predsedničku kampanju. Da li je baš tako? Recimo, ministar policije Nebojša Stefanović je odbio da postupi po preporukama zaštitnika građana u vezi sa Savamalom, izdavši neko nemušto obrazloženje o prioritetu tužilaštva i to što je Saša Janković bio sumnjiv tip, ili „lažni zaštitnik građana“ (iz istih razloga je i premijer prestao da se sastaje sa njim iako mu je to obaveza). Na pitanje da li se odnos promenio nakon ostavke Saše Jankovića i da li je policija konačno postupila po preporukama sada kada je tužilaštvo zbrinuto a kada je na čelu kancelarije zaštitnika drugi čovek, vršilac te dužnosti Miloš Janković odgovara: „Postojanje vladavine prava podrazumeva međusobno uvažavanje nezavisnosti institucija i njihovih mandata. Ustav nalaže da se niko ne sme postaviti iznad Ustava i zakona, tako da saradnja institucija ne treba da zavisi od ličnih afiniteta, već treba da se ostvaruje onako kako je to propisano. Prošlo je isuviše vremena od događaja u Savamali. Ogromna, a potpuno nepotrebna i dalekosežna šteta za Srbiju je već napravljena. Nužno je da nadležni što pre i konačno dostave potpune i razložne odgovore na nalaze zaštitnika građana. Bilo čiji interes da je u pitanju i ma ko da je kriv“. Dakle, ništa se nije promenilo. V. d. zaštitnika građana radi sve one nepopularne stvari koje baš iritiraju naprednjake (preispitao je ulogu katastra u slučaju Savamale, otvorio postupak o smrti Milorada Nikolića i napada na novinare tokom prve inauguracije, zatražio relevantne podatke o zagađenosti vazduha u Beogradu...), a vlast ga ignoriše. Na koji način bi to moglo da se odrazi na evrointegracije objašnjava Maja Bobić, generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji: „Ne samo u izveštaju Evropskog parlamenta već i u izveštajima o napretku koji EU priprema svake godine, uvek se ponavlja isti set preporuka. Posebno kada su u pitanju nezavisna tela, zbog nedostatka političke volje da im dodeli odgovornost koja je zakonom propisana. Ti problemi nisu novi i tu je uvek postojala opstrukcija, ali u ovom trenutku je situacija dodatno otežana činjenicom da se bira novi ombudsman i da uskoro ističe mandat i povereniku. NJihov rad je direktno u interesu građana i mi kao društvo moramo da insistiramo na ispunjavanju uloge nezavisnih tela, a ako stvarno imamo nameru da uđemo u EU to ćemo morati pre ili kasnije da ispunimo. Međutim, EU se ne meša u pojedinačne slučajeve i nemoguće je da ona insistira na nekom kandidatu, ali apel civilnog društva i činjenica da je 80 organizacija podržalo kandidaturu Miloša Jankovića ima određenu težinu. Bojim se da se kod nas to uspešno ignoriše, da će vlast dokle god može istrajavati da se na takva mesta postave politički podobni ljudi, daleko prilagodljiviji od ovih koje imamo sada. NJih bira skupštinska većina, a suština problema je što mi nemamo Skupštinu u funkciji prvog i najvažnijeg kontrolnog organa već instituciju koja je u potpunosti instrumentalizovana i stavljena u službu izvršne vlasti“. A da Skupština jeste i da će tek biti najveći problem i te kako smo imali priliku da se uverimo u prethodne tri godine kada nije raspravljano ne samo o izveštaju zaštitnika građana, već nijednog kontrolnog organa koji imamo, iako se radi o zakonskoj obavezi. Vladajući poslanici i njihova domaćica zadužena da im obezbedi ugodan dan u skupštinskoj sali nisu bili ni najmanje zainteresovani ne samo da čuju šta im spočitava „lažni zaštitnik građana“, već ni Agencija za borbu protiv korupcije (recimo u njenom izveštaju piše: „Izuzetno negativan trend neispunjavanja obaveza iz Akcionog plana za sprovođenje strategije protiv korupcije nastavljen je i u 2015. godini, sa čak 63 odsto nerealizovanih aktivnosti“ ili „Poverenik za informacije koji je baš naumio da ih podseti kako mu najveći deo radnog vremena odlazi na rešavanje pojedinačnih žalbi (3821) zbog nedobijanja informacija od organa vlasti“. Naravno, brižna domaćica izvršne vlasti i njoj odanih poslanika Maja Gojković to nije predstavila na taj način. Na pitanje zašto izveštaji nisu razmatrani u protekle dve godine rekla je da ga je prošle godine „podneo kandidat za predsednika države“ (u trenutku kada nismo imali ni izbore ni kandidate) a valjda su svi ostali kontrolni organi morali da padnu kao kolateralna šteta „drskosti“ jednog od njih. A što se trenutnih izveštaja tiče, dobacila nam je sledeće: „Neće biti razloga da ne postupimo po proceduri, da prvo nadležni odbori kažu svoje mišljenje, zatim da pristupimo i izboru novog zaštitnika građana, a onda da raspravimo o sadržajima svih izveštaja“, uz podsećanje da u ovom trenutku nemamo ombudsmana, nego nekoga ko obavlja tu dužnost. U ovom trenutku imamo v. d. ombudsmana koji je radio na izveštaju koji se već nalazi u Skupštini i bilo bi vrlo logično da ga predstavlja on. Takođe imamo v. d. ombudsmana koga je preko 80 organizacija civilnog društva predložilo za to radno mesto uz obrazloženje da je kao zamenik zaštitnika građana učestvovao u izgradnji institucije i onoga što je ona danas - kredibilna i nezavisna i kao takva prepoznata među građanima Srbije, ali u međunarodnim okvirima. Uostalom i zakon propisuje da na tom radnom mestu mora biti neko ko ima najmanje 10 godina iskustva na pravnim poslovima koji su od značaja za obavljanje poslova iz nadležnosti zaštitnika građana, koji poseduje visoke moralne i stručne kvalitete i ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana. I ko mora biti nezavisan. „Sigurno ćemo i mi naći takvog nekog“, otprilike je zvučalo ono što je izjavio predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Đorđe Komlenski, uz napomenu da će ga imenovati tek nakon dogovora u vladajućoj koaliciji. Zna se valjda gde se nezavisnost i integritet ustanovljavaju. Nezvanično, ti talenti su već otkriveni kod dva moguća kandidata: Nenada Vujića, direktora Pravosudne akademije i aktuelne poverenice za ravnopravnost Brankice Janković. Na pitanje šta možemo da očekujemo ako vlast sprovede čak i to, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević kaže: „Jedini simbol prave nezavisnosti bili su kancelarija zaštitnika građana i kancelarija poverenika za informacije od javnog značaja. Broj građana koji se njima obraćao i koji je od njih tražio pomoć je dokaz koliko su se ta dva organa emancipovala i postavila kao mesto gde se rešavaju svi oni problemi koji na drugi način ne mogu da budu rešeni. Ako je toliki broj organizacija civilnog društva potpisao predlog za Miloša Jankovića, onda zaista ne vidim da postoji prostor za drugi predlog. Izbor poslušnika bi potpuno obezvredio značaj te institucije i dokazao da se sve mora uklopiti u opštu vladavinu samo jedne stranke. To bi predstavljalo odstranjivanje odlučivanja građana i izgledalo bi kao izmicanje tepiha ispod svih. Imam utisak da oni postavljaju svoj crveni tepih i da na njih prebacuju svoje ljude koje su isto tako obojili“. Nažalost, prostor za drugi predlog i te kako postoji u situaciji kada Narodna skupština prestane da bude narodna i umesto kontrolnog organa izvršne vlasti postane njen sluga.