Original falsifikati

Lako je sa ozbiljnim firmama: pun je internet uputstava kako, recimo, na osnovu položaja monograma i broja štepova na ručki razlikovati pravu od lažne Luj Viton torbe, tog omiljenog statusnog simbola finansijske elite. Ali, kako odvojiti pravu od lažne opozicije u Srbiji? Prema jednom od kriterijuma koji su trenutno u modi, prava opozicija je ona koja ne pristaje ni na kakav razgovor sa Aleksandrom Vučićem, pa samim tim ni sa Dejvidom Mekalisterom, izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju, poznatog po velikom stepenu slepila za autokratsko ponašanje aktuelnog „garanta stabilnosti u regionu“. Tačnije, ona koja tvrdi da nije spremna ni za kakav razgovor s Vučićem, dok neodlazak na sastanak s Mekalisterom pravda neuverljivim objašnjenjem, pa ko razume, shvatiće. Pa bi onda, po tom kriterijumu, kao „originali“ mogli da prođu Saša Janković i Vuk Jeremić, sa spiska pozvanih kod specijalnog izvestioca, ali i nezvani antievropejci poput Boška Obradovića, Vojislava Šešelja i drugih. U utorak, kada je ovaj NIN odlazio u štampu, Boris Tadić, još jedan dobitnik Mekalisterove pozivnice, nije bio otkrio šta planira za četvrtak, za kada je sazvan sastanak visokog gosta iz EU i domaće opozicije, ali je zato bilo višestruko potvrđeno da će u kancelariju Unije u Beogradu doći Dragan Šutanovac, Čedomir Jovanović i Nenad Čanak, a postojala je i vest o prisustvu Saše Radulovića. Popularan je i drugi kriterijum za odvajanje opozicionog žita od kukolja: ne može se verovati pripadnicima „stare“, već samo „nove“ opozicije, neopterećene bagažom zahvaljujući kome je na vlast došla koalicija nekadašnjih ključnih saradnika Vojislava Šešelja i najboljeg imitatora Slobodana Miloševića. Na osnovu takvog kriterijuma je, recimo, Radulovićev pokret Dosta je bilo pozivao na saradnju Jeremića (koji tek radi na formiranju partije) i Pokret slobodnih građana Saše Jankovića – mada nije sasvim jasno kako se „novim“ može smatrati ministar spoljnih poslova iz vremena vladavine danas posebno omraženih „žutih“, ili, pak bivši ministar vlade naprednjaka i socijalista. Možda bi, ipak, trebalo razmisliti o drugačijim metodama distinkcije – recimo, definisati poteze koji bi omogućili kontrolu vlasti sve dublje ogrezlu u autokratiji, pa videti ko se – i da li se iko – u tu ulogu uklapa? Zar ne bi, na primer, odgovorna opozicija u ovakvoj zemlji odavno radila na formiranju „bele knjige“ naprednjačke vladavine, u kojoj bi precizno bila navedena sva čuda i pokore koje su nas zadesile poslednjih godina – od orgijanja po medijskoj sceni, preko (neustavnog?) smanjenja penzija, do slučaja „helikopter“ i akcije „kompletnih idiota“ u Savamali? Jeste to ogroman posao, ali bi mogao biti od koristi ne samo u sagledavanju stvarnog stanja u zemlji, već možda i u nekom budućem dovođenju zemlje u red – na vreme skupljen sumnjiv materijal vezan za poslovanje oko Beograda na vodi, Er Srbije, ali i firmi u vlasništvu familije, kumova i prijatelja vrha aktuelne vlasti mogao bi ubrzati istragu nadležnih institucija, kako bi se izbeglo čuveno „zastarevanje“ kojim su čašćeni mnogi kriminalci. Ili, zar ne bi prava opozicija dan nakon predsedničkih izbora počela temeljne pripreme za prve sledeće, u konkretnom slučaju, beogradske izbore. I to u svim aspektima – od borbe za što pristojnije izborne uslove i uspostavljanja kanala komunikacije s građanima, preko popisa ključnih problema i ideja za njihovo prevazilaženje, do odabira ljudi koji bi te ideje najuspešnije zastupali. Pa bismo, recimo, sada bili u prilici da na (još uvek) slobodnom Tviteru, umesto međusobnih prepucavanja, čitamo o nekim rešenjima za saobraćaj u Beogradu koja bi, možda, više odgovarala običnim smrtnicima od planiranog izmeštanja autobuske stanice na Novi Beograd i započinjanja linije metroa usred livade? Zaokupljene borbom za primat na opozicionoj sceni, umesto osmišljenim radom na kontroli vlasti, brojne lidere možda bi valjalo podsetiti da je glupo potcenjivati kupce, koje je iskustvo naučilo da se lažnjaci, koliko god privlačno delovali, obično raspadnu pri prvoj upotrebi.