Donećemo i zlato

Pre 25 godina, 16. aprila 1992, jedan je svojom trojkom doneo Partizanu pobedu i titulu prvaka Evrope, drugi je bio MVP završnog turnira ondašnje Evrolige. Prvi je Aleksandar Saša Đorđević, od 2014. selektor košarkaške reprezentacije Srbije, drugi je Predrag Saša Danilović, odnedavno predsednik Košarkaškog saveza Srbije. U petak 15. septembra ove 2017, posle polufinalnog meča Srbija - Rusija na 40. prvenstvu Evrope u Istanbulu, pali su jedan drugom u zagrljaj i - isplakali se. „Jeste, isplakali smo se kao mala deca, posebno ja... Suze su krenule same od sebe. Sve se skupilo i odjednom pokuljalo iz mene preko tih suza. Imali smo toliko problema i pehova, a opet stigli do finala. Pred kraj meča, kada je bilo jasno da smo pobedili, tražio sam pogledom Danilovića, koji je sedeo na drugoj strani terena. On je najveći takmičar i najveći pobednik sa kojim sam igrao i srećan sam što ponovo sarađujemo“, kaže Saša Đorđević u intervjuu za NIN. Pred put, posle svih povreda i otkaza, rekli ste da se cilj ne menja, da Srbija u Istanbul ide po medalju. Otkud hrabrost za takvu izjavu? Ja nisam obećao medalju, rekao sam da idemo da se borimo za nju i borili smo se muški, pošteno, do poslednjeg atoma snage. Nisam ja lud, samo verujem u sebe i momke koje treniram. Pokušavam da im prenesem taj moj stav. Nisam baš siguran da se pobednik samo rađa, nego se i stvara. Bio sam takav i kao igrač, takav sam i kao trener. Nikome ne priznajem da je bolji od mene dok ne dokaže na terenu. Ako mu to uspe ja prvi pružam ruku. Ja uvek prvo mislim o mom timu pa tek onda o protivniku a volim kad rival prvo misli o nama jer je to dokaz da nas ceni i da nas se pribojava. Kako se kovalo ovo srebro? Napornim radom, na čemu najiskrenije čestitam igračima. Osim Jovića, koji je propustio dva-tri treninga, niko nije izostao ni sa jednog. Od skupa u Beogradu, preko priprema na Kopaoniku i pripremnih utakmica do takmičarskih mečeva u Istanbulu, igrači su bili maksimalni profesionalci i stvarno sam ponosan na njih. Kad smo se okupili rekao sam im da se vraćamo 18. septembra, dan posle finala. Oni ništa nisu rekli, ali jeste Dejan Tomašević, generalni sekretar KSS. Kad je dobio plan priprema sa aktivnostima za svaki dan, primetio je da smo povratak fiksirali za 18... U kompjuteru Mladena Mihajlovića, kondicionog trenera, koji je veoma zaslužan za dobru fizičku pripremljenost igrača, stoji zapisano da se vraćamo 18. Pa šta je trebalo da napišemo? Da se vraćamo posle takmičenja po grupama ili osmine finala? Moraš da veruješ u ono što radiš i da u to ubediš i one sa kojima radiš, ako ima onih koji ne veruju. Kada je objavljen prvi širi spisak da li ste, intimno, znali da neki igrači neće doći iz objektivnih ili subjektivnih razloga? Nisam. Računao sam na sve koji su bili na spisku, ili bar na 18 igrača koji su u reprezentaciji ili oko nje poslednje dve godine. Sve smo radili planski, čak i neke otkaze. Prošle godine smo se dogovorili da Kuzmić preskoči Olimpijske igre, ove godine smo sa Dangubićem procenili da je za njega bolje da ode u San Antonio i tamo trenira… Kad imaš grupu od 18 igrača lakše se obave izmene, planske ili prinudne, jer su oni koji ulaze deo sistema. OK, ali bez sedmorice iz Rija... Tako se složilo, svaki je slučaj za sebe. Jokiću sam rekao da ću ga čekati do sedam dana pre početka priprema. On je imao svoj plan. Bjelica je bio povređen, kao i prošle godine pred Rio. Mnogo nam nedostaje. Simonović se povredio na slobodan dan, čist maler. Slično je bilo i sa Nedovićem, sudario se na treningu sa Birčevićem i povredio rame. Raduljicu je mučilo koleno, Kalinića leđa, pokušao je, ali nije mogao... A Teodosić? Odluka je bila moja! To sad prvi put javno kažem. Nisam hteo da se krijemo iza njega, a on nije bio dovoljno spreman. Moramo da vodimo računa o zdravlju igrača, trebaće nam još. Rekao sam mu da preskoči ovo takmičenje i preuzeo odgovornost. Složio se i bio zahvalan, razumeli smo se. Kako se dizala forma? Treningom, žestokim radom, planom, razgovorima... Posle dva-tri dana na Kopaoniku bio sam ljut. Neki igrači su došli spremni, neki prilično nespremni! Neki od tih nespremnih uspeli su da uhvate ritam, neki nisu sasvim. Video sam i dozu samozadovoljstva. Ne znam šta je uticalo na takvo raspoloženje, valjda uspešne sezone, rezultati, ugovori, ostvareno u reprezentaciji... Sve je to na neki način normalno, ali nije u skladu sa ambicijama i ciljevima koje smo zacrtali. Održao sam dva žestoka sastanka, jedan sa igračima, drugi sa mojim saradnicima. Svašta sam im rekao. Morao sam da reagujem, u sportu nema mesta samozadovoljstvu. Igrač uvek mora da bude gladan titula, željan trofeja. Na sreću, igrači su shvatili to na vreme. Neki od novih, poput Lučića ili povratnika Milosavljevića, uneli su novu energiju. Takođe i Milan Mačvan, koji je bio pravi kapiten. Šta je nedostajalo za zlato? Nekoliko stvari. Pre svega, još jedan dan odmora koji su imali Slovenci. Mnogi to neće razumeti, ali oporavak igrača je ključan na ovakvom turniru. A taj jedan dan znači puno. Drugo, da smo imali samo Stefana Markovića i Nikolu Kalinića verujem da bi bila druga priča. Pokušao sam da ubedim Markovića, vidim da mu je srce u reprezentaciji, svaki dan mi je slao poruke. Još nisam odustao od njega, pokušaću ponovo. A povrede? I to je uticalo, nismo imali Lazića, Jović je igrao povređen, pod injekcijom. To je još jedan primer odnosa prema reprezentaciji... Tako su se nekada prema reprezentaciji odnosili asovi. Moka Slavnić je pred neku utakmicu sam isekao gips sa noge i posle meča tražio da mu ga ponovo stave. Zoran Savić je u polufinalu Olimpijskih igara u Atlanti teško iskrenuo zglob, ipak je igrao do kraja, ali posle nije mogao da nam pomogne u finalu. Danilović je 1997. iskrenuo zglob, ali je stegao zube i odigrao završnicu. Ne znam da li se zna da sam ja polufinale i finale igrao sa napuknutim mišićem. Željko Obradović mi je doveo lekara iz Huventuda, koji je rekao da ne bi trebalo da igram. Kako da ne igram finale? Igrao sam i još bio MVP... Jović je hteo, herojski je primio „blokadu“ i dok ga je to držalo mogao je, čim je počeo da hramlje više nije bilo moguće da igra. I zbog toga mi je krivo, posle toliko problema nismo mogli ni to finale ne odigramo kompletni. Lazić bi bio idealan za ovakvu utakmicu. Moram da pitam i o sudijama... Neću da se vadim na suđenje, čestitao sam Igoru Kokoškovu i slovenačkom timu, ali ne možemo da budemo zadovoljni. Samo u polufinalnom meču sa Rusima izvukli smo 18 klipova sa kardinalnim greškama sudija, sve na našu štetu. Nismo protestovali zvanično, ali smo poslali snimak u FIBA. Kao odgovor smo dobili onakvo suđenje u finalu. Upravo to sam rekao momcima: niste dobili šansu da se na jednak način borite za medalju. Kad se lomio rezultat, nije sviran faul za nas nego „floping“ što povlači tehničku grešku. Umesto da damo dva poena, primili smo tri... A bilo je toga još. Doček u Beogradu? Oduševljen sam. Narod je prepoznao odnos igrača prema reprezentaciji, dočekani smo kao šampioni i nastojaćemo da se vratimo na balkon Gradske skupštine i sa zlatnom medaljom. Hvala svima koji su verovali u nas, ali najviše hvala ovim divnim momcima koji su me učinili najponosnijim trenerom na svetu.