Desni marš

Evropska unija godinu završava nešto drugačije nego prethodne. U njoj su počeli pregovori oko bregzita, na izborima u Francuskoj pobedio je Emanuel Makron, a nemačka kancelarka Angela Merkel uspela je da dobije izbore; ali ne tako ubedljivo, njeni glasači, i ne samo njeni, otišli su između ostalog i AfD-u (Alternativa za Nemačku), antimigrantskoj partiji koja želi nešto labavije odnose sa Briselom i više prostora za finansijske slobode. Šta sve ova nova klima donosi, kakve promene prolaze Francuska i Nemačka i u kom pravcu bi mogla da se kreće EU, neka su od pitanja koja su se mogla čuti na javnoj debati u organizaciji Instituta za evropske studije i NIN-a „Predsednički i parlamentarni izbori u Francuskoj i Nemačkoj“, u okviru zajedničkog projekta „Godina izbora“. „Možemo reći da je pobedom Makrona pobedio pokušaj uspostavljanja jednog novog koncepta francuske unutrašnje politike. Umesto dosadašnje oštre podele na levicu i desnicu, on dolazi sa tezom da je ta podela završena, da je neproduktivna, da je treba prevazići i da treba da se okupe snage i levice i desnice kako bi se sprovele reforme a zemlja se uključila u nove globalističke pokrete u svetu, za kojima kasni“, kaže dr Slobodan Zečević iz Instituta za evropske studije. „Takođe, ako bi se ta podela prevazišla, on bi imao slabu opoziciju i bio bi čovek koji dominira francuskom političkom scenom.” Kada je u pitanju liberalizacija francuskog društva, Zečević nabraja niz mera koje Makron namerava da sprovede ili već jeste, kao što su: promena zakona o radu, fleksibilno radno vreme, lakše otpuštanje, zamrzavanje plata i penzija u javnom sektoru, veća prava za policiju u borbi protiv terorizma… „On namerava da vrati Francusku na evropsku scenu, da je učini aktivnijom i to tako što bi je približio Nemačkoj. U novim okolnostima Pariz i Berlin trebalo bi da učine ono što je bilo predviđeno da u budbućnosti bude cela Unija – čvrsta zajednica koja može da parira konkurentima. Osnova za to bi bio novi – Jelisejski ugovor, kao što su to svojevremeno učinili De Gol i Adenauer“, objašnjava Zečević. Zatim bi usledile reforme EU - izbor polovine poslanika u parlamentu na neposrednim izborima u celoj EU kao jednoj jedinici, potom, zajedničke jedinice za hitne intervencije, tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala i terorizma... Sve bi bilo potpuno usaglašeno u poreskom i tržišnom smislu do 2024. godine. Makron je po mnogo čemu iznenađenje, počev od toga da je uopšte uspeo da uđe u Jelisejsku palatu, iako je to malo ko očekivao i što bi do pre koju godinu bilo nemoguće. „Zaista se dogodio potres, nikada niko nije postao na takav način predsednik Pete republike. A sa druge strane, taj isti potres mogao bi da se predstavi kao logičan ishod određenih procesa koji traju već deceniju ili dve”, kaže dr Miloš Jovanović, docent Pravnog fakulteta u Beogradu, i objašnjava da su do sada na čelo zemlje dolazili samo ljudi sa velikim iskustvom, jer njen institucionalni model daje prevlast predsedniku. On naglašava da je podela na desnicu i levicu bila više deklarativna jer je unutar samih partija bilo podela. „Obrt koji se desio u francuskim glavama nije podela na levicu i desnicu nego na sistemske i antisistemske stranke. Tako je objedinjena desnica kapitala i levica društvenih vrednosti koja se bavi pravima manjina, migrantima, gej populacijom... Oni su prirodni saveznici i čine sistem. To je personalizovano kroz brak Nikole Sarkozija (predstavnik desnice) i Karle Bruni (predstavnik levice). Makron predstavlja krajnji ishod tih procesa, on je otelotvorenje dominantne ideologije u svakom smislu”, smatra Jovanović. Nešto slično događa se i u Nemačkoj, koja je takođe doživela potrese. Na parlamentarnim izborima 24. septembra, koji su nazvani „najvažnijim izborima za budućnost Evrope“ SPD (Socijaldemokratska partija) je doživela potpuni poraz, a Angela Merkel iz njih izlazi sa okrnjenim autoritetom. Obe najjače stranke su izgubile milione glasova jer nisu ispunile očekivanja. Jedini dobitnik je Alternativa za Nemačku (AfD). Kao i u Francuskoj, promene su donele neke nove tendencije, uz dodatna zaoštravanja. „U vreme Angele Merkel obe velike stranke su izgubile svoj identitet i razlike između SPD i CDU (Hrišćansko-demokratska unija kancelarke Merkel) sada se moraju tražiti lupom. Pod Merkelovom ovi procesi su samo pooštreni i od CDU su stvorili partiju bez ideološkog profila“, kaže dr Dušan Dostanić iz Istituta za političke studije. Uspehom Alternative za Nemačku, CDU je kažnjena za svoje konstantno pomeranje ka levici i marginalizovanje konzervativnog krila. Tako je rast konzervativizma, u stvari, iznenadio nemačke političare koji su verovali da je postao politički prevaziđen. „Kažnjena je i SPD jer su iz fokusa izgubili svoje tradicionalne glasače i izabrali teme multikulturalizma ili feminizam koji je do sada bio tema Zelenih“, iznosi Dostanić, ujedno podvlačeći snažan raskorak između izveštavanja medija i raspoloženja građana, što je posebno došlo do izražaja u negativnom i neobjektivnom odnosu pre svega prema AfD. „Ako Nemačkoj preti ekstremizam, onda je to pre svega levi ekstremizam“, smatra Dostanić. „Rezultat AfD predstavlja kraj jedne i početak druge ere u političkoj Nemačkoj“, kaže dr Jovo Bakić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. „AfD je radikalno desničarski, jer sadrži tri jezgrene vrednosti: ksenofobija, nacionalizam i autoritarnost. Zalažu se za tradicionalno autoritarno pater familijas ustrojenu porodicu, ali sa težnjom distanciranja od ekstremne desnice, što je patentirao još Žan-Mari le Pen kada je shvatio da neće dobiti puno glasova ako ostane veran fašizmu. Ublažio je ideologiju, ostavši rasista, antisemita i islamofob. NJegova ćerka potom izbacuje antisemitizam jer je neprihvatljiv, a islamofobiju stavlja u prvi plan.“ Bakić, takođe, uočava ksenofobiju, istorijski revizionizam i socijalno šovinističku politiku i kao primer ističe Jerga Mojtena, vođu desnog krila (omladina AfD ga najviše ceni), koji je za spomenik žrtvama Holokausta kaže da je spomenik srama te da su se „Merkelova i useljenici zaverili protiv nemačke nacije”. Nesumnjivo da će izborni rezultati uticati i na EU, samo je pitanje kako. „Strah od promene verske i nacionalne strukture Evrope ključni je momenat za jačanje partija kao što je Nacionalni front u Francuskoj“, smatra Zečević. „Tu je i socijalni momenat, jer stranci uzimaju poslove, a evropska radnička klasa to ne može da izdrži, jer i sama veoma teško živi“, zaključuje on. Bakić u EU uočava ozbiljan strukturni problem. „I u samoj AfD ima različitih mišljenja o EU; stariji su za izlazak iz evrozone ali za ostanak u EU; mlađi se zalažu za demokratski raspad EU. Ne vidim kako će ova kriza da se reši bez neke veće tragedije. U tom smislu čini mi se da će EU ići u negativnom pravcu.“ Po pitanju nazovidemokratije u okviru radikalne desnice, za Bakića je ključ u tome ko čini taj narod, odnosno da li je to narod koji je rasno i etnički jasno definisan. „Ako je tako, a imate 10 odsto drugih, onda ste ih isključili, što je veoma opasna stvar. Meni se čini da će krize kapitalizma, koje se učestalo ponavljaju, voditi u novo traženje žrtvenog jarca i da ćemo mi da budemo svedoci različitih tragedija“, kaže Jovo Bakić. Duh vremena je takav da ide u korist radikalnim desničarima, reći će Bakić, jer i u debatama na političkoj sceni dominiraju radikalno desničarske teme. U tom smislu radikalna desnica je već pobedila, nezavisno od toga što nije na vlasti.