Dobre misli u zlo vreme

Nije li to razlog da se postavi pitanje iskrenosti evropske orijentacije ovdašnje: ni dvadeset godina nakon smrti Ivana Đurića (30. oktobar 1947- 23. novembar 1997) u javnom prostoru Srbije nije ozbiljno obnovljeno sećanje na čoveka koji je, u prelomnim devedesetim, kažnjen jer je pokušao da zemlju - u kojoj je bio duboko ukorenjen - poveže sa zapadnim svetom, u kome je bio prihvaćen i poštovan? U rastući katalog propuštenih šansi Srbije, Đurić se upisao decembra 1990, kada je, u uslovima snažne kontrole medija i vrišteće nacionalističke histerije, nastupio kao predsednički kandidat Ujedinjene demokratske inicijative (UJDI) i Saveza reformskih snaga u Srbiji. Promovišući ideju Srbije kao demokratske i slobodne zajednice svih njenih građana, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, izgrađene na temeljima moderne ekonomije, uspeo je, sa oko 280.000 glasova, da osvoji treće mesto - iza Slobodana Miloševića (skoro 3,3 miliona) i Vuka Draškovića (825.000). U Vojvodini je, čak, postigao bolji rezultat od Miloševića, što je ipak bilo nedovoljno za ozbiljan upliv u politiku u tom trenutku - ali dovoljno za satanizaciju, a možda i za nešto više: razloge zbog kojih je „ne ponevši ni četkicu za zube“, krajem 1991. otišao u Pariz, gde je dobio policijsku zaštitu, čuvao je za memoare koje nije stigao da napiše. Bogatu karijeru vizantologa (najprevođenija mu je knjiga Sumrak Vizantije iz 1984) i profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, nastavio je na univerzitetu u Parizu, gostujući i na univerzitetima u Nemačkoj, Čehoslovačkoj i Grčkoj. Ali nije odustao od stava da je „politika prirodan dug svakog od nas, rođenog u nesrećnoj zemlji autoritarizma, lišenoj ikakvih neposrednih demokratskih iskustava“. Pisao je, javno nastupao, a 1993. je, zajedno sa intelektualnim prijateljima iseljenim iz Jugoslavije, osnovao Pokret za demokratske slobode - „zasluživši“ čak i klevetu da je tražio bombardovanje Srbije. Uzalud je objašnjavao da nijedna od tužbi koje je podneo protiv TV Beograd i Politike nikada nije našla mesta u sudovima Miloševićeve Srbije i nudio na poklon godišnju platu profesora pariskog univerziteta onome ko bi klevete dokazao (intervju listu Demokratija, 23-24. avgust 1997). Nije dočekao ni dokaz ni izvinjenje za nepravdu koja mu je naneta: preminuo je tačno tri meseca kasnije, posle kratkotrajne borbe sa teškom bolešću. „I za vlast i za opoziciju, on je bio izdajnik. U isto vreme, francuski istoričar Žak Žilijar je u posveti svoje knjige napisao: „Ivanu Đuriću, srpskom patrioti“. Sam je podsećao da je, svojevremeno, proglašavan i za nacionalistu jer je slavio slavu, pisao ćirilicu i bio protivnik nadnacionalnog jugoslovenstva“, pisala je Latinka Perović u predgovoru zbirke Đurićevih radova i intervjua „Vlast, opozicija, alternativa“ (2009). Uz mnoštvo drugih, među stranicama te knjige nalazi se i ovaj njegov stav: „Demokratija ne sme biti anacionalna, zato i insistiram na rodoljublju i patriotizmu. Ne postoje demokrate nacionalisti. Postoje demokrate patrioti, suprotno njima su nacionalisti“. U poslednjoj godini života planirao je povratak u Srbiju, ali ne u Beograd, gde je rođen kao „kolenović i po očevoj i po majčinoj liniji“, u uglednoj porodici univerzitetskih profesora, već u Kragujevac, odakle je nameravao da nastavi političku borbu. „Kod političkih lidera koji stoluju u Beogradu (a zanimljivo, uglavnom nisu Beograđani) postoji jedna vrsta `prestoničkog slepila` u kome se ne vidi dalje od kruga beogradske dvojke“, govorio je, tvrdeći da od tog sindroma nije patio jer ga je otac na vreme „uputio kako prema Šumadiji tako i prema postojbini Đurića, ka Zaovinama u užičkom kraju“. Nije stigao da ostvari plan o selidbi. U Kragujevcu je 2013. jedna ulica nazvana po njemu, autentičnom srpskom gospodinu evropskih pogleda na svet, koji je, kao što reče Mile Isakov, „imao nesreću da bude mudar u vreme gluposti i ludila, da bude čist i lep u vreme prljavih, ružnih i zlih, da bude odvažan i dosledan u vreme kameleona koji ne podnose svedoke svog prerušavanja“.