Tražnja za kreditima raste, ali sporije od tempa kojim padaju kamatne stope

Vlada Srbije, MMF i Fiskalni savet smatraju da je zaključno sa 2017. završen proces fiskalne konsolidacije i da bi u 2018. pažnju trebalo usmeriti na ubrzavanje privrednog rasta. S tim u vezi, logično se nameće pitanje da li i banke kroz veću kreditnu aktivnost mogu tome doprineti. Teško je od banaka očekivati da posle nekoliko vrlo teških godina naglo krenemo u kreditnu ekspanziju ako smo se tek sada, i tek donekle oporavili od vrlo visokog nivoa rizičnih kredita (NPL-ova), ističe Slavica Pavlović, predsednik Izvršnog odbora Eurobanke. Naravno, poručuje ona, za očekivati je da postepeno povećavamo toleranciju na rizik, ali tek posle određenog perioda stabilnosti. Mogu li Vlada Srbije i NBS učiniti nešto iz svoje nadležnosti da banke hrabrije krenu u kreditiranje pre svega privrede? Što se države tiče i njene uloge u pospešivanju kreditne aktivnosti, ovu situaciju trebalo bi sagledati iz dva ugla. Prvo, sa makro aspekta možda je budžet za 2018. mogao da bude ekspanzivniji, jer smo dostigli visok stepen fiskalne stabilnosti. To pre svega podrazumeva veće državne investicije, jer je očito da strane i domaće privatne investicije nisu dovoljne da obezbede visoke stope rasta BDP-a. Drugo, može se razmišljati o novim programima subvencionisanja kredita, naročito za mala i srednja preduzeća. Dva su razloga za to – prvi je što su banke još uzdržane po pitanju ovog segmenta zbog lošeg iskustva iz skorije istorije, a drugi je što su male i srednje firme nosioci razvoja u svim razvijenim ekonomijama, ali im je potrebna podrška. Tu podršku može im dati samo država uz pomoć banaka, jer ovde nemamo ni berzu kao izvor kapitala, ni alternativne izvore poput private equity i venture capitala. Za 2018. se najavljuje i drugačiji model rasta, više baziran na rastu domaće potrošnje, čemu bi trebalo da doprinese povećanje penzija i plata u javnom sektoru. Da li su to faktori koji mogu da povećaju i kreditnu aktivnost banaka? Kratkoročno da. Dugoročno, potreban nam je izbalansiran razvoj, gde su investicije i državna potrošnja stabilan i konzistentan izvor rasta. Naravno, jača lična potrošnja je više nego dobrodošla, ali ako ona preovladava na duži rok, može doći do povećanja tražnje za - još uvek konkurentnijom - uvoznom robom, pa posledično do većeg trgovinskog deficita i debalansa u platnom bilansu, što nosi sa sobom i druge makro posledice. Posle nekoliko godina stagnacije, u prvih 10 meseci 2017. ukupna suma odobrenih kredita je za 5,7 odsto veća nego u istom periodu 2016. Istovremeno sa rastom kreditne aktivnosti došlo je do pada kamatnih stopa. Da li je to definitivan znak da je kriza u Srbiji prošla? Makro pokazatelji jasno ukazuju da je kriza iza nas, što se potvrđuje i rastom kreditne aktivnosti. Međutim, za veću ekspanziju kredita potreban je jači i dugotrajni stabilan rast od četiri - pet odsto. To bi ohrabrilo i privredu za smelije poslovne poduhvate što bi dodatno „poguralo“ kredite. Ovogodišnji rast je mahom generisan iz sektora stanovništva i u narednom periodu bi zdravije bilo da to bude bolje balansirani rast na relaciji privreda - stanovništvo. I u Srbiji i na globalnom nivou kamate su na istorijskom minimumu. Kako to utiče na poslovanje banaka? Da li je i u kojoj meri pad kamatnih stopa povećao tražnju za kreditima? Uočljiv je rast tražnje za kreditima, ali on nije toliko izražen s obzirom na drastičan pad kamatnih stopa. S druge strane imamo i limitiran broj bankable klijenata usled nasleđene ekonomske konjunkture. Poslovanje banaka je (logično) otežano jer su marže prilično smanjene. Međutim, ako je privredni ambijent stabilan, NPL-ovi na niskom nivou i rast konstantan, to nam daje prostora da u jednom zdravom sistemu pokušamo da se takmičimo raznolikošću ponuda, tehnološkim i drugim inovacijama. Koliki bi bez rasta kreditne aktivnosti od 5,7 odsto bio rast BDP-a Srbije, koji će ove godine u najboljem slučaju biti 2,4 odsto? Pitanje je da li su krediti „pogurali“ rast BDP-a ili je bilo obrnuto. Svejedno, ova dva pokazatelja idu u korak jedan sa drugim i bitno je da i BDP i krediti rastu konstanto, bez „trzavica“ i dugoročnih kriznih perioda. Mogu li korisnici kredita zapasti u probleme ako ECB prestane da u sistem upumpava ogromne količine novca, što će uticati na rast euribora, a posledično i kamatnih stopa na kredite indeksirane u evrima? Mogu li se banke u Srbiji zaštititi od novog rasta rizičnih kredita po tom osnovu? ECB će od januara smanjiti mesečne podsticaje na 30 milijardi evra, ali nema nagoveštaja da će euribor drastično porasti, barem ne u nekom srednjem roku – tako da to ne vidim kao potencijalni uzrok rasta NPL-ova. Prosečan rok naplate naših kredita, izuzev stambenih, nije dugačak da bismo preterano brinuli zbog euribora. Neka nova lokalna, domaća kriza pre bi mogla da bude razlog za rast problematičnih kredita. U svakom slučaju, treba uvek biti na oprezu i pratiti kretanja euribora i drugih pokazatelja, što mi konstantno i činimo, uz pomoć naših kolega ekonomista iz Atine. U Srbiji je u toku konsolidacija bankarskog sektora, a jedna od specifičnosti je da sada „strane“ banke preuzimaju domaći biznismeni. Da li je ovo novi trend ili izuzetak? Konsolidacija sektora se izgleda ubrzava što je i normalna dinamika s obzirom na veliki broj banaka. Ne bih uopšte pravila razliku između domaćeg i stranog kapitala i ne bi me čudilo da se ovaj „trend“ za koju godinu ponovo preokrene. Možda je stranog kapitala više, ali je domaći mobilniji i bolje poznaje lokalne poslovne prilike, pa može uspostaviti bolju sinergiju između svojih postojećih biznisa i banaka koje kupuje. Šta je bilo presudno za odluku da Eurobanka nastavi biznis u Srbiji i proda banku u Rumuniji, koja ima tri puta veći privredni rast, verovatno veći i prinos banaka na kapital i upola manju stopu nezaposlenosti? Naša grupa, kao i ostale grčke banke, bila je prinuđena da smanji internacionalno prisustvo i tu obavezu je nametnula Evropska komisija. Svaka grupa bila je obavezna da za određeni iznos smanji izloženost van matične zemlje tako da se banka u Rumuniji nametnula kao logično rešenje. Da nije bilo takvog dogovora, nema sumnje da bi i ona ostala u okviru Eurobank grupacije. Kolika je opasnost da stvari uskoro mogu krenuti u suprotnom smeru? Trenutno ne vidim da će se stvari menjati na gore, pitanje je samo kojim tempom ćemo moći napredovati, i mi kao banka, i Srbija kao država. Da ne mislimo tako, verovatno bi naša grupa razmišljala o prodaji banke u Srbiji, a ne u Rumuniji. Da li je odluka da Eurobanka ovde nastavi biznis dobra vest i za Srbiju? Znači li to da akcionari očekuju brži privredni rast, makroekonomsku stabilnost, rast kredita, veći stepen njihove naplate i veći prinos na kapital? Strateška odluka vlasnika je da nastavi poslovanje u Srbiji. S obzirom na to da su u pitanju sofisticirani finansijski investitori sa dugogodišnjim iskustvom, nemamo razloga da sumnjamo u njihovu dobru procenu. Ostanak na ovako konkurentnom tržištu značajnog broja investitora je istovremeno i dobra vest za Srbiju. Trenutno kod nas kao domaće posluju banke čiji su vlasnici iz EU, Kine, Rusije, UAE i Turske. Nije li ovo premalo tržište za tako veliki broj igrača? Pa može se reći da jeste, ali ne treba zanemariti da neke od ovih banaka dolaze kako bi „pratile“ investicije iz tih zemalja u Srbiju – dakle zbog sinergetskih efekata, a ne samo zbog profita. Konsolidaciju bankarskog sektora već duže vreme očekujemo, sada se donekle i ubrzala, ali taj proces može krenuti i drugim smerom. Nije nemoguće da za koju godinu vidimo ovde i neke nove, jake banke koje kreću od grinfild investicije. Pogotovo ako privredni rast Srbije krene ubrzanim tempom. Kako na imidž Eurobanke utiče opšte uverenje građana da se radi o grčkoj banci, iako država Grčka ima samo dva odsto akcija? Kako ste ubedili klijente da je banka dobra i dok je Grčka bila na ivici bankrota? I u jeku krize, između 2009. i 2012, dok je Grčka bila u dubokoj depresiji, jer je za te četiri godine njen BDP kumulativno pao za skoro 24 odsto, Eurobanka u Srbiji je poslovala profitabilno - ukupna dobit pre oporezivanja u tom periodu bila je veća od 10 milijardi dinara. Uz to, nakon čišćenja bilansa od problematičnih kredita, od 2015, već tri godine zaredom naša neto dobit je veća od dve milijarde dinara i to govori koliko je banka stabilna i jaka. Tim pre što je po visini bilansne aktive već godinama na šestom ili sedmom mestu u bankarskom sektoru Srbije. Naš klijenti se, očito, nisu kolebali ni dok je Grčka bila u recesiji, pa tek sada nema razloga za bilo kakvu bojazan – najpre zato što je udeo grčke države u kapitalu Eurobanke zanemarljivo mali, a i zbog procene MMF-a da je 2017. Grčka završila sa rastom BDP-a od 1,8 odsto, najvećim još od 2007.