Znaci nastupajućih promena

Ako bi trebalo izabrati jedan pozorišni događaj koji je obeležio proteklu godinu to bi bez i najmanje sumnje bila predstava Olimp - u slavu kulta tragedije genijalnog Jana Fabra. Centralni događaj ovogodišnjeg Bitefa, ova dvadesetčetvoročasovna predstava imala je efekat emotivnog i estetskog zemljotresa kako za domaću publiku tako i za pozorišne profesionalce. Nakon mnogo (ali zaista mnogo) godina jedan događaj iz kulture zasenio je sve drugo i par dana je bio centralna tema u svim medijima. Čak je i pokušaj da se događaj tabloidizira kroz primitivno sablažnjavanje golotinjom ili da se od RTS- ovog direktnog televizijskog prenosa isfabrikuje (politički) skandal, iznenađujuće je brzo i bedno propao. Jednostavno, lepota nas je ujedinila. Da nam je Bitef priuštio samo Olimp, bilo bi više nego dovoljno, ali tu je bilo još par zanimljivih, snažnih predstava koje su na pravi način potvrdile novu energiju i narasle ambicije najvažnijeg pozorišnog festivala u nas. Posebno treba istaći predstavu Carstvo nebesko kojom se festival vraća i svojoj (ko)producentskoj ulozi. S druge strane Sterijino pozorje doživelo je jednu od najdubljih kriza proteklih godina. Sa relativno solidne selekcije sva pažnja je nažalost potpuno preusmerena na odluku žirija da se ne dodele nagrade Pozorja, što je u najmanju ruku dočekano sa nerazumevanjem, te je ta odluka momentalno dobila razmere za ovu instituciju nezapamćenog skandala. Namera žirija da od svoje odluke napravi „wake up call“, subverzivni čin koji je trebalo da prodrma učmalu pozorišnu sredinu potpuno je promašio metu te se ova odluka u brojnim medijskim komentarima i na uzavrelim društvenim mrežama pre posmatrala kao izraz arogancije žirija no kao poziv na promenu. Kako je ovo bila godina kada se Pozorje, bar u jednom svom delu vratilo „izvornom“ konceptu, „skandal“ je došao u vrlo nezgodnom trenutku po ovu instituciju. Zbog svega ovoga sledeće izdanje festivala će biti od velike važnosti za njegovu budućnost. Čekamo i nadamo se najboljem. Što se tiče domaćih scena stvari ostaju uglavnom nepromenjene. Beogradska pozorišta su više-manje ostala na pozicijama iz prethodnih godina mada se u pojedinim kućama primećuju znaci nastupajućih promena, bilo da je reč o izvesnom zamoru ili o nekakvom novom poletu. Narodno pozorište i dalje trenutno drži primat, mada manje ubedljivo no prethodnih godina. JDP kao i do sada nudi najzavidniji produkcijski nivo, BDP, kako izgleda, stidljivo izlazi iz krize, a u Atelju 212 se oseća neki novi polet. Preambiciozni repertoar sad već pravi primetne teškoće Pozorištu na Terazijama, dok „Boško Buha“ izgleda postaje ponovo mesto za dobro raspoloženje. Bitef teatar i dalje jedini časno brani plesni teatar, dok je generalno uzevši primetna veća produkcija „nezavisnih“ trupa i ad hoc projekata koji se izvode po alternativnim prostorima. Subotičko pozorište, baš kao i Ujvideki szinhaz zadržali su svoj status važnih pozorišnih kuća koje bez kompleksa pariraju beogradskim, ali su primetne ambicije i drugih pozorišta iz unutrašnjosti (Šabac, Užice). Povećan je za nijansu i broj gostovanja predstava iz okruženja, barem u prestonici, a i neke domaće predstave ostvarile su lep uspeh u susedstvu. Pohvalno je da se pojavilo nekoliko zanimljivih rediteljki, ali je opet potvrđen hroničan nedostatak domaćeg dramskog teksta. Lista koja sledi svakako je nepotpuna i subjektivna, samo je jedna od mogućih, te ima za cilj da vam skrene pažnju na ono po čemu ćemo (možda) pamtiti 2017. godinu TOP 5 1. Carstvo mraka, Narodno pozorište, Režija: Igor Vuk Torbica 2. Sumnjivo lice, Narodno pozorište, Režija: Andraš Urban 3. Rubište, Šabačko pozorište, Režija: Kokan Mladenović 4. Moja ti, Atelje 212, Režija: Aleksandra Milavić Dejvis 5. Tako je (ako tako mora biti), JDP, Režija: Jagoš Marković