Sumnja u sve nesumnjivo

Primam ovo izuzetno priznanje sa velikom zahvalnošću i velikim osećanjem odgovornosti, u ime svoje i u ime svog izdavača bez čije podrške i ohrabrenja ovaj roman ne bi ni bio napisan. Svestan sam da je sam izbor nepoznatog pisca i debitantskog romana jedan hrabar izbor, koji će svakako naići i na podršku i na osporavanja, a ja ću, sa svoje strane, nastojati da i svojim daljim radom dodatno opravdam čast koja je Luzitaniji ukazana. Poslednjih dana, naravno, mnoga su mi pitanja postavljena o sadržaju i značenjima Luzitanije, a jedno od neizbežnih pitanja bilo je i to o političkom značenju romana. Često se to pitanje odnosilo na povezanost dela sa aktuelnim političkim trenutkom i okolnostima, ali se svakako ticalo i šireg konteksta, odnosa politike i umetnosti, pa i same uloge umetnosti u društvu. Samim tim, odgovor na to pitanje uvek neminovno ukazuje na neophodnost političkog u umetnosti, te navodi na zaključak da umetnost i politika dele određene zajedničke osobine, te da je svako umetničko delo neodvojivo od nekog, bilo svesnog bilo nesvesnog, političkog iskaza. Umetnost se zasniva na postavljanju pitanja. Umetnost koja ne postavlja pitanja, koja ne preispituje dato stanje stvari, nije umetnost, već neki vid ukrasa i dekora, kič, koji oduvek ima svoj politički pandan. Naravno, reč je ne samo o pojedinačnom umetničkom delu i njegovim porukama, već i o kontekstu njegovog nastajanja i predstavljanja. Umetničko delo koje nudi određenu političku ideju ne može dopustiti sebi da bude pripitomljeno i prilagođeno kontekstu koji je suprotan toj političkoj ideji. Zato je umetnost oduvek, po svojoj prirodi, suprotstavljena vlasti. Jer vlast je ono što teži samopotvrđivanju, a to je upravo suprotno prirodi umetnosti. Jeste, postoje u istoriji i primeri umetnosti koja je išla ruku pod ruku sa vladajućim idejama, ali ne treba se zavaravati, bila su to neka druga vremena i neke druge ideje. Političnost umetnosti je zato neminovna činjenica, jer je politika, baš kao i umetnost, oblik mišljenja i jezika. Politička svest se iskazuje i sasvim izvan politike, svakodnevnim navikama, govorom, gestovima, ubeđenjima, moralnim stavom. Ona se iskazuje kroz odnos prema sebi i prema drugome. Ona je duboko ukorenjena u svaki segment našeg, ponekad ne sasvim razumljivog, odnosa prema sopstvenom društvu. Jer kao što postoji politička svest, postoji i političko nesvesno. Zato je politika, između ostalog, i svet ispunjen kompleksima, strahovima, nerazrešenim problemima u kojima se prožimaju i ogledaju neuroze pojedinca i neuroze društva. Postoje društva u kojima je političko nesvesno upravo polje najvećih investicija vlasti; vlasti koja računa na iracionalnost i strah, na letargiju i bezvoljnost, na osećanje da je vlast a ne politika to što je građaninu dato kao neminovnost; vlasti, koja na tim osnovama gradi sopstvene kule od peska, i kule na pesku. A politika je, baš kao i umetnost, prostor za iskazivanje sumnje. Sumnje prema svemu u šta je neophodno sumnjati, a neophodno je sumnjati u sve što se nameće kao nesumnjivo. Pa ipak, da bi to bilo moguće, da bi politika imala tu funkciju, možda upravo umetnost može da pomogne, da bude saveznik u tome, da se samoj reči politika vrati dostojanstvo. Da se politika odvoji od svog okoštalog, mrskog predznaka. Da se odvoji od prevaranata i lopova, od samosažaljivih lažova i manipulanata, od tajnih ugovora, i urbanističkog divljanja, od mitova, od lažnog patriotizma, od pogrešno zapisanih istorija, od lošeg pamćenja. Da se odvoji od partijskog monopola, od partijskih poltrona i kukavica, od cenzure i autocenzure, od primitivizma, prostakluka i kiča. Potrebno je politiku odvojiti od ljudi koji samoj reči politika oduzimaju smisao svojom osrednjošću i patetikom, od lažnih doktora nauka, od feudalnih vladara, od kriminala koji cveta tamo gde je politika sve to od čega je politiku potrebno odvojiti. Potrebno je suočiti se sa političkim nesvesnim. I možda je to jedna od važnijih uloga umetnosti. Potrebno je probuditi mnoge uspavane i potisnute slike, a samim tim probuditi u sebi i ono osećanje od kojeg i pojedinac i društvo najviše strepe; a reč je o jednom plemenitom osećanju, hrabrom osećanju, osećanju potiskivanom i sputavanom, osećanju koje otrežnjuje, koje ruši iluzije i budi nadu u nove početke: osećanju stida. Građanin koji oseti stid pogledaće oko sebe, i odmah razumeti da je, kao u životu, sopstvenu, zapuštenu kuću, najpre potrebno počistiti.