Naši evropejci

Iako Srbija, odnosno Jugoslavija nije bila direktno obuhvaćena idejom evropskog objedinjavanja nakon II svetskog rata, koja je uglavnom bila usmerena na zapadni deo kontinenta, pojedinci sa našeg prostora su bili individualno na različite načine povezani sa aktivnostima evropske integracije. U ovom tekstu želimo da ukažemo na četvoro naših važnih evropejaca čija uloga ne bi smela biti zaboravljena: Dimitrija Mitrinovića, Živka Topalovića, Vaneta Ivanovića i Desimira Tošića. Svaki od njih, za sebe, predstavljao je izuzetnu ličnost i zanimljivu ljudsku sudbinu. Iako su međusobno bili vrlo različiti po karakterima i sklonostima, njihovi životi su donekle i uporedivi: sva četvorica su u pojedinim periodima života bili direktno povezani sa nekom etapom nacionalne istorije, da bi zatim najveći deo svog uglavnom dugog i ispunjenog života proveli u prinudnom ili dobrovoljnom izgnanstvu tj. u emigraciji, tokom koje nisu prestali da se bave političkim, posebno nacionalnim, temama. U uslovima čeličnom zavesom podeljene Evrope, oni su projekt posleratne evropske integracije videli i kao način da svoju zemlju i društvo jednoga dana uključe u onaj demokratski, mirnodopski i modernizacijski proces koji su postigle zapadnoevropske zemlje. Četvorica naših evropejaca pripadali su dvema različitim generacijama. Mitrinović i Topalović su stasali još krajem XIX veka, zapamtili kao učesnici vreme I svetskog rata, bili aktivni i u međuratnom periodu kao i u vreme II svetskog rata, a i kasnije. Ivanović i Tošić su pripadali generaciji koja je zrelost doživela u II svetskom ratu, a delovala naročito tokom druge polovine XX veka, dočekavši u slučaju Desimira Tošića, početkom XXI veka demokratizaciju Srbije i prateći njene prve nesigurne korake ka dubljem uključivanju u Evropsku uniju. Avangardni mislilac i predvodnik „Nove Evrope“ Iako su svaki od četvorice naših evropejaca bili upečatljive ličnosti, Dimitrije Mitrinović (1887-1953) bez sumnje je bio i više od toga, osoba neobičnog karaktera i posebne sudbine. U mladosti član i jedan od ideologa Mlade Bosne, veći deo života proveo je u Velikoj Britaniji kao neka vrsta avangardnog proroka, mislioca, poete, modernog utopiste i promotera evropske ideje. Ovako ga je opisao jedan prijatelj iz mladosti „Nešto viši od srednjeg rasta, širokih pleća, energičnog hoda, s moćnom batinom u ruci, Mitrinović je ličio na nekog svetskog putnika koji je slučajno zapao u tužnu i sumornu palanačku sredinu, pa joj sad na brzinu i nadohvat prosipa svoje obilno znanje i svoje prostrano životno iskustvo...kao da se u ovom čoveku, široka i zagasita lica, koje se dugo pržilo na žestokom hercegovačkom i dalmatinskom suncu, nešto lomilo i pucalo. Nije bilo društvenog ni književnog pitanja tog vremena koje on na ovim noćnim šetnjama ne bi dodirnuo“. Imao je kov sanjara i revolucionara kakvi su bili brojni evropski mladići koji su se spremali da menjaju svet početkom XX veka. Ipak, umesto u političare ili ustanike, Mitrinović se pre svega svrstao u redove međuratne književne i misaone avangarde inspirisane „Evropom“. U Nemačkoj, družio se sa Kandinskim i nemačkim ekspresionistima iz grupe „Plavi jahač“. U Engleskoj postao je neka vrsta „gurua“, usmenog mislioca i „učitelja“ koji je oko sebe okupljao sledbenike i učenike, željne novih ideja. „Stameni Sloven izbrijane glave, sa crnim obrvama nalik na krila i opčinjavajućim očima“, tako Mitrinovića opisuje jedan od onih Britanaca na koje je ostavio utisak „tajanstvenosti“ i „hipnotičnosti“. On je bio jedan od retkih ljudi sa naših prostora za koga bi se moglo reći da je donekle intelektualno uticao na razvoj ideje evropske integracije između dva rata. Tekstovi tog utopiste i vizionara-sanjalice, mogu se porediti sa delima ruskih teologa-filozofa poput Solovjeva ili sa nadrealističkim fantazmima jednog Bretona ili Arabala. „On nije gledao nekoliko vekova unapred, kao Šo ili Vels, nego nekoliko milenijuma... Izbacivao je najčudnije i najdublje misli bez ikakvog reda, sagledavajući celokupna razdoblja istorije u jednom trenu poput bleska sekire kojom je kroz njih prosecao put“. (P. Palavestra) Mitrinovićev klub „Jedanaesti čas“ stvoren 1931. u Londonu zalagao se za stvaranje evropske federacije, kao koraka ka svetskoj federaciji. Pisao je članke sa naslovima kao što su „Integracija Evrope – način obnove evropskih država kao organskog društva u novom svetskom poretku“ (1931) ili: „Predlozi za jedan svetski sistem spoljne politike“ (1950), pokretao je časopise sa nazivima „Nova Evropa“ (1934) i „Novo doba“ (New Age). Udruženje Nova Atlantida (1953) nastavilo je Mitrinovićevo delo i nakon njegove smrti. Još i danas postoji fondacija koja se naziva po Mitrinovićevom imenu, a univerzitet u Bedfordu je naslednik njegove velike biblioteke. Naš predstavnik na Haškom kongresu 1948. Za razliku od ideologa i „proroka“ širokih razmera Mitrinovića, Živko Topalović (1886-1972) je u prvom redu imao karakter i karijeru nacionalnog političkog delatnika. O njemu je rečeno da je u političkom smislu predstavljao „socijalpatriotu“, tj. da su se u njegovom delovanju sastajala a možda i sukobljavala dva često suprotstavljena ideološka gledišta – ono socijalističko sa onim nacionalnim. Poreklom iz užičkog kraja, poznatog po bistrim ljudima od kojih su neki ostavili dubokog traga u srpskoj nauci i politici, Topalović je fizički podsećao na nekog robusnog seljaka iz Šumadije. U stvari bio je to sjajan intelektualac, doktor krivičnog prava koji je govorio nekoliko stranih jezika, uspešan beogradski advokat. „Bio je to čovek pribran, sa onom punom mirnoćom i opreznošću našeg seljaka i rabotnika, sa uravnoteženošću onog intelektualca koji je potpuno siguran u sebe“ (D. Tošić). Celog života bavio se i sindikatima i promovisanjem socijalizma. Bio je i odličan govornik. Topalović je mnogo toga prošao u životu. Partijski drug i ratni saborac čuvenog srpskog socijaliste Dimitrija Tucovića, lično ga je sahranio tokom bitke na Ceru, 1914. godine. U Velikom ratu je bio teško ranjen i jedva preživeo. Učestvovao je u osnivanju „Socijalističke radničke partije (komunista)“ u hotelu Slavija u Beogradu 1918. godine. Na narednom kongresu, u Vukovaru (1920) Topalović je biran u centralno veće partije, ali se brzo nakon toga sukobio sa vodećom, proboljševičkom (komunističkom) strujom. Između dva svetska rata, Topalović je vodio malu Socijaldemokratsku stranku Jugoslavije, koja se suprotstavljala komunistima, iako bez većeg uspeha. Posebno je zanimljivo da je Topalović u svojstvu sekretara jugoslovenske delegacije delovao u radu tzv. Balkanskih konferencija koje su početkom tridesetih godina prošlog veka imale za cilj formiranje Balkanske konfederacije, slično tadašnjim idejama o realizaciji evropske unije. U srpskoj istoriji, Topalović će biti posebno zapamćen po saradnji u pokretu Draže Mihailovića. Nakon što je dobio Dražinu ponudu da mu se pridruži, Topalović se uključio krajem 1943. godine u četnički nacionalni komitet. Predsedavao je januara 1944. „svetosavskim kongresom“ u selu Ba (kod Gornjeg Milanovca) i bio je jedan od kreatora „Baške rezolucije“ kojom je pokret Draže Mihailovića pokušao bezuspešno da parira avnojevskim odlukama Titovih partizana o budućnosti Jugoslavije. Na suđenju Draži Mihailović u Beogradu Topalović je u odsustvu bio osuđen na 20 godina zatvora. Ali on se već od maja 1944. godine nalazio u zapadnoj Evropi. Posle rata, kao emigrant, Topalović je bio aktivan i u pokretima za ujedinjenje Evrope. Prisustvovao je (uz nekadašnjeg poslanika i ministra Milana Gavrilovića) Haškom kongresu o evropskom jedinstvu 1948. godine nakon kog su osnovani Evropski pokret, kao i međudržavna organizacija Savet Evrope. Bio je učesnik i na skupu Evropskog federalističkog pokreta u Strazburu 1948. kao i u udruženju srpskih federalista (1956) u kome su učestvovali Vane Ivanović i Desimir Tošić. Time je Topalović postao učesnik i svedok prvih koraka u stvaranju posleratne ujedinjene zapadne Evrope. Mecena i podržavalac Evropskog pokreta Za razliku od ostalih evropejaca prikazanih u ovom tekstu, Vane Ivanović (1913-1999), brodovlasnik, bio je vrlo imućan čovek. Iako je najveći deo života proveo u inostranstvu, uglavnom u Engleskoj, Ivanović je na različite načine bio usko povezan sa zemljom svog porekla i uvek pokazivao jak interes za otadžbinu, njenu političku budućnost i njene ljude. Ivanović je bio diplomac Kembridža, atleta u mladosti, podvodni ribolovac, oficir, brodovlasnik, filantrop, diplomata. Živeo je i kao svetski putnik, član elitnih engleskih klubova, a pomalo je bio dendi i monden. Rođen je u mešovitoj, hrvatsko-srpskoj familiji (jevrejskog porekla po ocu). Odrastao je u duhu jugoslovenstva uz očuha, dubrovačkog Srbina katolika i poznatog brodovlasnika Božidara - Božu Banca, vlasnika Yugoslav Lloyd-a, najveće brodarske kompanije u predratnoj Jugoslaviji u kojoj je Ivanović postao direktor. Ivanović je kao atleta nastupao za Jugoslaviju na olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine kada je oborio državne rekorde u trkama s preponama (110 m i 400 m). U toku II svetskog rata, vodio je u Londonu Jugoslovenski brodarski komitet, a zatim bio angažovan u britanskoj vojsci. Nakon II svetskog rata, Ivanović je preko evropske aktivnosti ušao u politički život okupljajući jedan krug naprednijih, demokratski orijentisanih jugoslovenskih emigranata. Još 1949. godine, godinu dana nakon Haškog kongresa i osnivanja Evropskog pokreta, na njegovu inicijativu obrazovan je poseban odbor (u okviru EP) od evropskih aktivista iz zemalja pod komunističkom vlašću. U istom duhu, 1960. godine Ivanović i Desimir Tošić obrazovali su i poseban Jugoslovenski odbor (ili komitet) za Evropski pokret. „Mi smo nekih tridesetak godina učestvovali na svim evropskim kongresima, prvenstveno Ivanović i ja“, napisao je D. Tošić, „imali smo pravo da govorimo na kongresima ali ne i pravo da odlučujemo“. Ivanović se politički angažovao nastojeći da okupi demokratski orijentisane jugoslovenske emigrante - uglednije političke predstavnike, sa kojima je objavio značajan dokument, Demokratsku alternativu (1982). Radilo se o osnovama sporazuma predstavnika jugoslovenskih naroda o demokratskom održanju Jugoslavije u nekoj formi konfederacije, nakon očekivanog pada komunističkog režima. Ivanović je takođe vodio „Udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, dobrotvorno društvo koje je uglavnom sam finansirao i koje je pružalo finansijsku pomoć jugoslovenskim emigrantima (poput S. Jovanovića, M. Crnjanskog i dr), a kasnije je pomagalo i izbegle Jugoslovene tokom ratova devedesetih (posebno naše studente u Engleskoj). Kada je 1992. godine u Beogradu formiran Evropski pokret u Srbiji (EPUS), na osnivačkom kongresu su učestvovali kao počasni gosti i Ivanović i Tošić, čime se simbolično ideja vodilja naših evropejaca iz emigracije vratila u Beograd. „Već pola stoleća“, napisao je Ivanović, „obojica se zalažemo za ideju Evropskog pokreta i za demokratsku alternativu, najpre komunističkoj, a danas nacionalističkoj ideologiji na jugoslovenskom tlu.“ Nosilac baklje demokratskog kontinuiteta Desimir Tošić (1920-2008) je bio jedini među ovde pomenutim evropejcima koji je doživeo da se potpuno vrati u otadžbinu i da poslednjih godina aktivno učestvuje u političkom životu zemlje. U jednoj publikaciji nazvan je „hrastom slobode“ iz Bele Palanke (odakle je poticao). „Vedar i duhovit… pokretna škola demokratije… neokrnjenog moralnog integriteta, izuzetnog ličnog poštenja, žrtva nacističkih i komunističkih progona, čovekoljubiv, neizveštačen, duhovit i razgovoran, uravnoteženost i dobrota, atipičan politički mislilac, veliki čovek i veliki patriota, Srbin i evropejac“ – to su samo neke od karakteristika Tošića, koje su mu dali njegovi poznanici i prijatelji. Još pre II svetskog rata učlanio se u Jugoslovensku demokratsku stranku LJube Davidovića i Milana Grola u kojoj je (1940) izabran za omladinskog sekretara. Tokom 1943. godine Tošić je uhapšen u okupiranom Beogradu od strane Gestapoa i upućen na prinudni rad u Nemačku. Pobegao je 1944. g. iz zarobljeništva, a posle rata boravio je u Francuskoj, da bi se zatim definitivno nastanio u Engleskoj do 1990. kada se vratio u zemlju. Tokom celog posleratnog perioda, bio je vrlo aktivan u demokratskoj emigraciji kao član organizacija Srpske demokratske omladine, saveza „Oslobođenje“ i dr. Posebno je značajna bila njegova aktivnost kao urednika časopisa Naša reč, koji je decenijama izlazio u Parizu i Londonu kao neka vrsta glasnogovornika demokratske, prozapadne i antinacionalističke emigracije iz Jugoslavije. Sa uvođenjem višestranačja u Srbiji, Tošić se vratio u Beograd i bio izabran za potpredsednika Demokratske stranke, na čijoj listi je bio biran i u Narodnu skupštinu (1992). U periodu 1996-1998. Tošić je postao i predsednik Evropskog pokreta u Srbiji. Treba istaći da je Tošić bio ljudski skroman iako visoki intelektualac, iskren, principijelan i značajan mislilac koji se politikom nije bavio zbog materijalne koristi.“ U jednom intervjuu istakao je sledeće: „Put ka Evropi za svaku nekadašnju komunističku zemlju bio je trnovit, ali niko sem nas Srba nije imao raspad države, i to u krvi. Pojam Evrope podrazumeva opštu našu modernizaciju za koju se vodi borba kod nas već preko sto godina… Prošlost zahteva da se u nju pogleda bez slabosti i mitologije.“ Tošić je preminuo 2008. godine. „Mnogo je toga ostavio Desimir novim generacijama: u tekstovima retko viđenoj istrajnosti u svakom novom poduhvatu. Svoje čovekoljublje ali i kritiku nacionalizma. Svoju veru ali i svoj skepticizam. Čitav svoj život kome je smisao sloboda. Svoje lično poštenje i skromnost, ali i ponos i dostojanstvo. Dim svoje lule i plamen svoje borbe. Svoju ljubav i suprotstavljanje mržnji. (S. Gavrilović)“ *** Kao Dositeju, koji je veći deo života proveo van Srbije, i svim našim evropejcima bi mogao da se postavi posmrtni natpis o tome da su „ljubili rod svoj“. Imajući u vidu njihova značajna životna dela posvećena otadžbini, bilo bi važno da ne budu zaboravljeni u kolektivnom sećanju i da na različite načine njihova imena ostanu prisutna i zapamćena među mlađim generacijama.