Играње ватром


Кад председник државе подругљиво говори о америчкој Н1 телевизији, кад без задршке криминализује политичке противнике, кад пушта министре да се острвљују на неистомишљенике – он фактички отвара врата насиљу

Последњих месец дана у Београду изгледа овако:

У ноћи између суботе и недеље улаз у зграду Дома новинара у Београду облепљен је плакатима на којима пише: „НУНС – удружење непријатеља Србије”.

Политичка групација Заветници на Кућу људских права лепи плакате против Наташе Кандић, са поруком: „Нобелова награда за издају српског народа“. А потом на својој фејсбук-страници додају: „Иселићемо Наташу Кандић, Соњу Бисерко и антисрпске НВО.“

Два мушкарца, у центру града пресрећу Николу Радишића, новинара Н1, пљују га, псују му матер „америчку“ и „издајничку“ и прете: „Да те нисам видео више да си прошао овом улицом“, уз сочно објашњење шта ће му се десити „ако га виде“.

Након конференције за штампу на којој је новинарка Тамара Скроза представила резултате истраживања према коме су представници опозиције четири пута мање заступљени у информативним емисијама телевизија од представника власти, монтиран је и фалсификован увредљив филм од њених изјава.

Са фејсбук-странице „Србија НАША земља“ Драгану Јањићу, главном и одговорном уреднику новинске агенције БЕТА, стигло је на стотине увреда и претњи смрћу, а нуђени су чак и подаци о адреси његовог становања. Све то после јавне примедбе коју је председник Вучић упутио због његовог твита о убиству Оливера Ивановића.

На графитима широм Београда посланици Нове странке Мариники Тепић и даље се поручује: „Мариника схвати, ми нећемо стати.“ Добила је и надимак Џо који алудира на британску парламентарку Џо Кокс, коју је један екстремиста убио на улици.

Миша Вацић, бивши запосленик у владиној Канцеларији за Косово и Метохију, а сада оснивач партије Српска десница, са богатом историјом дискриминације и сукоба са законом, поново призива рат и поручује да ће лично мобилисати чак и децу ако затреба да се за три сата заузме север Косова.

Постери са сликом Ратка Младића, осуђеног у Хагу за ратни злочин, осванули су у дану када су највиши државни функционери БиХ посетили Београд. У углу плаката стајао је потпис забрањене организације „Образ“.

Новинарки Н1 Марији Антић екстремисти су на друштвеним мрежама претили смрћу због питања која је у емисији поставила Арноу Гујону.

Активистима Не да(ви)мо Београд редовно стижу поруке: „За такве као што си ти МЕТАК ЈЕ ТРОШАК… за вас је НОЖ И ЖИЦА“. „Сорошевац у тефтеру си код мене а бајонет наоштрен као бритва, ако дође до срања зна ти се.“ „Дужност сваког Србина је да ово линчује чим их види. Барабе једне и говна, све ћу вас заклати и одробијати.”

Екстремно десничарске организације Српски цароставник и Србска акција - подвиг и борба, организују скуп подршке рехабилитацији Милана Недића и марширају улицама са подигнутом руком у класични нацистички поздрав...

Могла бих да ређам унедоглед стравичне случајеве ултрадесничарског насиља и говора мржње који испод видног поља јавности фактички мењају политичку крвну слику Србије, изводећи из помрчине клеронационалисте и оживљавајући дух ксенофобије који је ову земљу деценијама држао далеко од цивилизованог света. И нису то више само појединачни инциденти, већ амбијент бруталног насиља у коме живимо, на који се навикавамо и који је, нажалост, охрабрен и подстакнут од стране власти. Јер, врло брзо су насилници стекли самопоуздање и сигурност да без страха од казни могу да враћају идеологију мржње.

И кад председник државе подругљиво говори о америчкој Н1 телевизији, кад без задршке криминализује политичке противнике, кад охрабрује антиевропске наступе, кад телевизије третира као пропагандне штабове, кад пушта министре да се острвљују на неистомишљенике или да се свађају са властима у региону - он фактички отвара врата насиљу које иза тога следи.

Апсурд је што се том ватром игра управо власт којој су пуна уста Европе, а мир и стабилност вербално прокламују као највеће вредности. И што у тој сулудој, ирационалној математици, по којој ће обрачун ултрадесничара и демократских снага донети политички профит власти, изостаје једноставна истина - ко црта ђавола, њему ће се и приказати. Јадна је утеха што ће се на крају баладе власт наћи, очи у очи, са онима које је пробудила и омогућила, верујући притом да може и да их контролише. Ту цену, нажалост, може скупо да плати и цело друштво.



Весна Малишић