Zacrnjena slika

Mario Bava odavno nije živ, a Dario Arđento odavno živi od stare slave, ali čoveku svejedno dođe da pomisli kako bi čuveni italijanski režiseri, da su nekim slučajem u naponu snage, i te kako imali čime da se inspirišu posmatrajući šta se u njihovoj domovini dešava pred parlamentarne izbore 4. marta, na kojima će Italijani birati 630 poslanika donjeg i 315 poslanika gornjeg doma. Autori čija su imena postala sinonimi za takozvani giallo - specifično italijansku žanrovsku mešavinu trilera i horora - u svojim filmovima, doduše, nisu bili politični, ali teško da bi u današnje doba negde izvan politike mogli da nađu zahvalniji materijal za neki od svojih filmova. Opsesivnost, paranoja, povampirena prošlost, agresivnost i, neizbežno, nasilje: svega toga, skoro koliko i u Bavinim i Arđentovim filmovima, poslednjih sedmica ima u italijanskoj politici - i na italijanskim ulicama. Do te mere da posmatrači u Italiji i van nje u sećanje prizivaju tzv. olovne godine, mračan period sedamdesetih i osamdesetih obeležen političkim nasiljem, levim i desnim ekstremizmom, te terorizmom. Najšokantniji događaj izborne kampanje bio je onaj s početka februara, kada je neonacistički simpatizer - i svojevremeno odbornički kandidat desničarske, antiimigrantske i latentno rasističke Severne lige - pucajući iz vozila u pokretu u Mačerati, u centralnom delu zemlje, ranio šestoro crnoputih imigranata, navodno iz osvete za brutalno ubistvo italijanske tinejdžerke za koje je osumnjičen jedan Nigerijac. Ali to je bio tek najdrastičniji slučaj politički motivisanog nasilja u ovoj kampanji. Pre i posle toga, širom Italije zabeležen je niz incidenata u kojima su naizmenično čas počinioci, čas žrtve premlaćivanja ili napada hladnim oružjem bili pripadnici krajnje levice i desnice; u drugim slučajevima, policija je morala da sprečava masovne obračune pripadnika radikalnih grupa, ponegde i sama plaćajući ceh u batinama. Zašto su se strasti toliko usijale? Odgovor na pitanja ovog tipa nikad nije jednoznačan, ali, kao što je negde već konstatovano, da Italijanima ide dobro, verovatno bi i tenzije bile manje. Ovako kako je, sve nekako vodi povećanoj nervozi: hronično nepovoljna ekonomsko-socijalna situacija, koju trenutno oživeli privredni rast ne čini ništa povoljnijom; masovna nezaposlenost, pre svega mladih; a pre i posle svega, prisustvo i neregulisan status preko 600.000 ilegalnih imigranata - okolnost koja je ključno podigla temperaturu i doprinela pravom bujanju ekstremne desnice u zemlji. Upravo ta velika - i, imajući istoriju na umu, zastrašujuća - gužva na krajnje desnom delu političkog spektra je, uz kampanju punu nasilja, i najjači utisak koji se stiče uvidom u aktuelna dešavanja na Apeninima. Iako je, pojedinačno posmatrano, većina tih grupacija i dalje relativno marginalna - s izuzetkom odavno etablirane Severne lige (ili samo Lige, kako u njoj trenutno preferiraju, s ambicijom da pridobiju birače i iz drugih krajeva Italije, a ne samo iz svoje tradicionalne izborne baze u najbogatijem, severnom delu zemlje) - radikalizacija birača i njihovo okretanje od stranaka centra, te niski cenzus od tri odsto za pojedinačne partije, kreiraju uslove u kojima se očekuje siguran ulazak u parlament najmanje jedne, možda i dve stranke koje otvoreno baštine fašističko nasleđe. Teško je reći ko je u tom desničarskom društvu odurniji. Najveća među tim partijama, recimo, ksenofobična Liga Matea Salvinija - koji na izbore izlazi s ambicijom da postane premijer u slučaju da njegova stranka dobije više glasova od najavljenog koalicionog partnera, Forca Italije bivšeg premijera Silvija Berluskonija - izvorno separatistički orijentisana, u sadašnjoj inkarnaciji bi se, pojednostavljeno rečeno, mogla opisati kao italijanska verzija francuskog Nacionalnog fronta. Ali dok u Francuskoj desno od Nacionalnog fronta nema ničega osim opskurnih grupica klerikalaca i neonacista, u Italiji tu tek počinje gužva. Ukoliko novu vladu zaista budu pravili Forca Italija i Liga, koje su se jedna drugoj unapred obećale - predviđa se da će pojedinačno najviše glasova dobiti populistički Pokret pet zvezda (M5S) koji je dosad odbijao da ulazi u koalicije, mada sad najavljuje preispitivanje takvog stava; trenutno vladajuća Demokratska stranka (PD) levog centra bi trebalo da bude drugoplasirana, ali njoj svi predviđaju siguran odlazak s vlasti - ulogu jezička na vagi, koji tu opciju treba da učini mogućom, imaće verovatna treća članica nove koalicije, partija koja se zove Italijanska braća. A Italijanska braća su tokom pet godina postojanja pod tim imenom (pre toga se zvala Nacionalna alijansa, koja je pak vukla korene iz profašističkog Italijanskog socijalnog pokreta), pod vođstvom Đorđe Meloni ponovo „refašizovana“, da se tako kaže, nakon što je prethodni lider Đanfranko Fini stranku u dobroj meri očistio od tog taloga. Nostalgija za vremenom diktature i Benitom Musolinijem još je otvorenija u slučaju otvoreno profašističkog pokreta Kaza Paund, koji je u proteklih 15 godina, koliko već postoji, uspeo da se etablira kao organizacija sasvim drugačijeg tipa u odnosu na uobičajene ultradesničarske grupe. Za razliku od uobičajene predstave o neofašistima kao tetoviranim siledžijama obrijanih glava, Kaza Paund (bukvalno: Kuća Paund, po poznatom američkom pesniku i prononsiranom fašističkom simpatizeru Ezri Paundu) sebe predstavlja kao neku vrstu „urbanog“, maltene „inkluzivnog“ fašističkog pokreta koji, na primer, nema ništa protiv seksualnih manjina i nekih drugih socijalnih grupa koje „tradicionalni“ fašisti tradicionalno proganjaju. Svejedno, karakteristična ikonografija, a naročito otrovna retorika ne ostavljaju nimalo sumnje oko toga kakvo je pravo ideološko opredeljenje ovog pokreta koji je na poslednjim lokalnim izborima ušao u skupštinu rimske prigradske opštine Ostija, i čije se rukovodstvo sada nada da bi možda i na nacionalnom nivou mogao da napravi presedan i osvoji mesta u nacionalnom parlamentu. I od loših, ipak, postoje gori. U ovom slučaju, ti još gori su Forca nuova, čija se politička orijentacija opisuje kao kombinacija katoličkog fundamentalizma i musolinijevske ideologije. Postoje razlozi zašto za ovu stranku, iako postoji već više od 20 godina, doskora gotovo niko van Italije nije znao: uz sve svoje decenijama gomilane probleme, Italija je u očima sveta „normalna“ zemlja na čijoj političkoj sceni, kao i drugde, ima svega i svačega, ali na čije ekstremne segmente, budući da su bili na krajnjim marginama, nije bilo potrebe obraćati pažnju. Danas, međutim, više nije tako: tamošnji procvat desnog ekstremizma, opet kao i drugde u Evropi i SAD, sada je nemoguće ignorisati. A Forca nuove što se tiče, za ovu priliku dovoljno je navesti još samo ovo: dok su manje-više sve stranke, pa i one radikalno desne, mada preko volje i uz mnogo ograda, osudile oružani napad na imigrante u Mačerati, ova organizacija ga je pozdravila i ponudila napadaču da mu obezbedi advokata (nije bilo potrebe: već ga je imao). Najbolji indikator koliko su stvari u Italiji krenule stranputicom nalazi se, ipak, drugde - i to se ovih dana konstatuje na raznim stranama, čak i više izvan zemlje nego u njoj. Došlo je, naime, takvo vreme da se, s obzirom na to da se dosad vladajućem levom centru ne daju nikakve šanse za ostanak na vlasti, najveće nade u to da će zemlja posle ovih izbora sačuvati kakvu-takvu političku i ekonomsku stabilnost (mada je ova druga uvek na korak do toga da se izvrgne u katastrofu) polažu u... Berluskonija. Istog onog diskreditovanog Berluskonija koji je tokom svojih premijerskih mandata degradirao institucije, potkopavao nezavisnost sudstva, uspostavio potpuni medijski monopol i večito bio u sukobu interesa; koji je redovno brukao Italiju pred svetom; i koji zbog sudske zabrane nije ni u prilici da se sam kandiduje za neku političku funkciju - mada bi, kako se veruje, trebalo da ima važnu ulogu u izboru novog premijera. Kako sad to? Reč je o tome da je - kako u tekstu za Forin polisi konstatuje Alberto Mingardi, direktor Instituta „Bruno Leoni“ - u poređenju s onim što se italijanskim biračima trenutno nudi, Il Cavaliere, kako Berluskonija zovu, oličenje umerenosti i opreznosti, neka vrsta kandidata kontinuiteta koji nema ambiciju da ruši sistem pritom nemajući pojma čime bi on trebalo da bude zamenjen, kao u slučaju M5S; ili povlači nepromišljene poteze koji bi mogli da izazovu ekonomski kolaps, kakvi bi se mogli očekivati ako bi se vođenje zemlje prepustilo ljudima poput Salvinija i sličnih. Posmatrano pogotovo iz perspektive Evropske unije, Berluskoni odjednom, makar i samo kao čovek iz senke, deluje kao prihvatljivo rešenje, navodi Mingardi. Ovo „nije tako ludo kao što zvuči. Berluskonijeva retorika možda jeste preterana, ali političke mere koje je sprovodio to nikad nisu bile. Ovo je Italiju možda koštalo jer nije sprovela radikalne reforme koje su joj nasušno potrebne, ali u vreme usijanog populizma to (takvo Berluskonijevo postupanje, prim.) daje neki osećaj sigurnosti“, piše on. Dodatnu ironiju predstavlja to što će, kako je već navedeno, Forca Italija iz ovih izbora najverovatnije izaći kao tek treća, možda čak četvrta po snazi stranka, iza M5S i PD, moguće i Lige, ali se svejedno prema većini prognoza očekuje da vladu na kraju sastave Forca Italija, Liga i Italijanska braća. Jer - sudeći što prema u Italiji tradicionalno nepouzdanim anketama, što prema prirodnim inklinacijama svake od partija - jedino ta kombinacija stranaka ima realne šanse da (moguće tek uz glasove još neke manje desničarske grupacije) namakne većinu u parlamentu. Niko, ipak, ne može da bude siguran u ishod, posebno stoga što su ovo prvi izbori koji se održavaju po novom, jesenas usvojenom izbornom zakonu, po kome se nešto više od trećine poslanika u oba doma bira po većinskom, a ostali po proporcionalnom sistemu. Sigurno je, dakle, samo da ne sluti na dobro.