Kad pelcer ostane bez vode

I eto, napokon, izbora sa neizvesnim ishodom: doduše, ne u državi, nego u – Demokratskoj stranci. Nameru da se kandiduju za funkciju predsednika stranke, uprkos teškom debaklu koji je doživela na nedavnim beogradskim izborima (2,25 posto glasova u svom nekadašnjem „bastionu“) podnela su čak tri kandidata – Gordana Čomić, Zoran Lutovac i Branislav Lečić. Samo dve i po nedelje pre glasanja zakazanog za 2. jun, nema, međutim, argumenata na osnovu kojih bi se sa ozbiljnom verovatnoćom moglo prognozirati ko bi mogao u (neizvesnoj) budućnosti voditi stranku naslonjenu na temelje postavljene pre skoro 100 godina („originalna“ Davidović-Grol Demokratska stranka osnovana je 16. februara 1919. u Sarajevu). I baš to – sposobnost da posle svega i uprkos svemu sačuva elementarnu klicu demokratije (izbor između više kandidata sa ishodom koji nije unapred poznat) mogao bi biti dovoljan razlog za tvrdnju da je DS Srbiji i dalje potrebna. Makar za pelcer. Ima i drugih razloga zbog kojih i van njenih desetkovanih redova ima zainteresovanih da u februaru sledeće godine ne bude održana komemoracija, već proslava rođendana stranke: raširena je, i sasvim uverljivo deluje, teorija da je za „spasavanje“ DS i te kako zainteresovan Aleksandar Vučić, isti onaj koji već šest godina pokušava da uništi partiju čiju je proevropsku politiku već preuzeo. Računica je, tvrdi se, pokazala da mu je sada potreban DS, ali ne bilo kakav, već onaj koji bi podržao njegov plan za Kosovo, koji bi uskoro, ako ne bude novog odlaganja, trebalo da bude otkriven. Odatle i uverenje da su njegovi prsti duboko umešani u aktuelni unutarstranački izborni proces. Čak je i bivši lider DS, Bojan Pajtić, nedavno tvitnuo: „Drugari demokrate, Vučić će ponovo učestvovati na izborima unutar DS. Neka vam je Bog u pomoći ako izaberete njega, umesto pristojne Srbije.“ Ništa manje logično ne zvuče ni ocene da je za ishod izbora u DS (aktivno) zainteresovan i Dragan Đilas, povratnik u politiku sa velikim ambicijama i takođe bivši lider stranke. NJemu je, procenjuje se, za ostvarenje ambicija, neophodna stranačka infrastruktura koju, uprkos svim burama koje su ga zadesile, DS još uvek ima. Među samim članovima stranke ima onih koji kandidate nazivaju „Vučićevim“ (etiketa je prilepljena Gordani Čomić, za koju se tvrdi da je nastavljač politike Dragana Šutanovca, koga odavno prate sumnje u pogledu odnosa sa predsednikom Srbije) ili „Đilasovim“ (tako je viđen Lutovac), ali ima i onih koji tvrde da priča nije tako jednostavna. Ima i ocena da je reč o pojednostavljenom tumačenju, a kao jedan od argumenata navodi se sastav „timova“ koje su kandidovali izborni takmaci („nisu svi istomišljenici“). Iako stranački Statut ne predviđa izlazak na izbore u „paketima“, već nezavisnu kandidaturu za potpredsednička mesta, dvoje predsedničkih kandidata nastupaju sa timovima. Ekipu Gordane Čomić čine Miroslav Vasin, Nataša Vučković, Sreto Malinović i Radoslav Milojičić Kena (za koga je vezano najviše ocena da „radi za Vučića“ - dotle da se iz suprotnog tabora tvrdi čak i da ovih dana na sastancima u lokalnim odborima obećava ulazak DS u vlast sa SNS). Zoran Lutovac je u svoj tim odabrao Dejana Nikolića, Draganu Rakić, Aleksandru Jerkov, Sašu Paunovića i Dragoslava Šumarca, a Branislav Lečić, koji se zalaže za radikalniji antirežimski nastup, bori se bez tako definisanog tima. Takav potez Lečić objašnjava tvrdnjom da njegova ideja nije da „deli političko biće ionako palog DS-a, nego da pomogne da se objedini“ te da bi, u njegovom timu bili „i Šumarac, i Sreto Malinović, Srđan Milivojević, Milica Čubrilo i jedna mlada osoba, Jovana Jovanović iz Kragujevca“. Odgovor Gordane Čomić na etiketiranje kome je izložena ovde izostaje zbog njenog stava da su „izbori unutarstranačka tema“ za nju kao kandidatkinju, „dok svi drugi imaju pravo da govore i pišu šta im je volja“. Za NIN je, ipak, odgovorila na nekoliko strateških pitanja, koja smo postavili i drugim kandidatima. Pa tako kaže da je, za nju, put za izlazak DS iz krize - sabiranje i obnavljanje dnevnim političkim radom sa ljudima koji su nezadovoljni nepravdama i žive pod pritiskom propagande. Uz priznanje da Demokratska stranka od 2012. ne ume da nađe odgovor na nasilje nad slobodama u društvu, već se, blokirana finansijskim mukama i izložena klevetanju, bavi sobom, Gordana Čomić kaže da kriza ideja na postoji. „Umesto da se ljutimo na vlast što ne razume naše ideje i primenjuje ih nevoljno praveći više štete nego koristi od evropskih integracija, treba da se saberemo, skupimo, dogovorimo i kažemo – izborićemo se za prestanak ruganja evropskoj ideji u Srbiji, za prestanak propagande kojom se ljudi prave na budale.“ Lutovčev recept za oporavak ima tri tačke: on govori o jačanju mesnih i opštinskih odbora, novim ljudima u vrhu stranke i otvaranju za ljude koji žele da pomognu bez učlanjivanja. Smatra, potom, i da je potrebno „učiniti DS strankom u kojoj nije važan samo prvi red, nego cela organizacija koja funkcioniše kao zdrav organizam i u kojoj postoji neprestana saradnja među različitim organima stranke“. I najzad, zalaže se za neposredniju komunikaciju sa građanima i jasno socijaldemokratsko programsko profilisanje. „Stranka mora da se konsoliduje i da se otvori, suviše dugo je lavirala i bila nedefinisana u svom opozicionom delovanju“, kaže Lečić koji se zalaže za „novi pristup političkom rečniku koji bi zategao stvari, zato što se apsolutizam prilično zapatio“. Ukratko – potrebni su oštriji opozicioni stav i „vidljivi zubi“, ali i „resetovanje stranke“, tako da u organizacionom smislu postane mnogo „aktivniji i brži politički organ, otvoren prema građanima“. Problem je (jedan od mnogih) što promene u načinu rada i organizovanja i nisu previše važna tema u unutarstranačkim predizbornim raspravama. Sagovornik NIN-a sa veteranskim statusom u DS-u, kaže da je na prvoj sednici Glavnog odbora posle beogradskih izbora odjednom, „veštački“, nametnuta tema izjašnjavanja o sporazumu o Kosovu, koji niko nije video i ne zna šta sadrži, „tako da moramo da se delimo, a da, zapravo, ne znamo o čemu se radi“. „Ako kažeš da u načelu treba podržati sporazum, što ne znači da treba i da glasaš za njega, ako misliš da treba naći rešenje, pa da, ako ne baš pomažeš, a ono ne odmažeš, odmah si prozvan da si za Vučića. S druge strane, ako kažeš da nisi siguran da bi glasao za sporazum zato što SNS uništava opoziciju i nije spreman za razgovor, onda si đilasovac, pa čak i dveraš“, kaže sagovornik NIN-a koji veruje da je reč o izjašnjavanju na pogrešnim osnovama, koje onemogućava pravu raspravu o budućnosti stranke. A šta o rešenju kosovskog rebusa kažu kandidati? „Vučić bi o svemu da odlučuje sam, a da o osetljivim političkim pitanjima deli odgovornost sa svima“, kaže Lutovac i ističe da „nema i ne sme biti saradnje sa autoritarcem koji opoziciju tretira kao neprijatelja države umesto kao važan deo političkog sistema“. „Autoritarnom, nedemokratskom politikom sve političke aktere je spustio ispod cenzusa. Za takvu politiku dobio je podršku Brisela i Vašingtona, koji sada očekuju da se ta apsolutna dominacija pretoči u obećano rešenje za normalizaciju odnosa sa Prištinom. Sporazum koji bi regulisao odnose sa Prištinom još uvek ne postoji i izjašnjavanje o nečemu što ne postoji je igra autoritarnog vođe koji manipuliše medijima, građanima i opozicijom“, kaže Lutovac. Gordana Čomić podseća da je DS tvorac dijaloga i normalizacije odnosa Beograda i Prištine još od 2010, te da je već jednom glasao za Izveštaj 2013. i pozdravio otvaranje pregovora sa EU 2015. poglavljem 35. „Ne vidimo razloga da se protivimo ishodu prvog i drugog sporazuma, jer obavezujući sporazum bi trebalo da bude ishod. Mi se protivimo propagandi, igrokazima i nedostatku volje za primenu preuzetih obaveza na obe strane, a posebno stanju zarobljene, privatizovane države koja i ne priča o sadržaju budućeg sporazuma, već brine jedino o načinu kako da se saopšti krajnji rezultat sa najmanjom štetom po predsednika Srbije“, kaže kandidatkinja za rukovodeću funkciju u DS i dodaje da, ako propagandna mašinerija želi da tu stranku još jednom optuži i naruži zbog toga, onda će tako i biti. „Sva drugačija rešenja podrazumevaju odgovor na pitanje – dobro, a kako hoćete da živite sa 1,6 ili 1,8 miliona Albanaca? Ili, kako oni žele da žive sa 200.000 Srba na Kosovu“, kaže Gordana Čomić, ocenjujući da bi se „zamrzavanjem“ problema nepravde samo uvećale. „U politici je pravi momenat ključni, a Srbija je već propustila tih pravih trenutaka previše u proteklim decenijama.“ I Lečić kreće od podsećanja – na to da je DS za to da se učini sve da se na Kosovu uspostavi normalnost, ali bez priznavanja i uz maksimalnu zaštitu srpskog življa, naše kulture i dobara. „Ali, u egzekuciji ne moramo da učestvujemo – prvo, zato što nismo na vlasti, a drugo, zato što nismo čak ni tretirani kao ozbiljna opozicija. Ne može se od nas tražiti partnerstvo ako smo nazivani izdajnicima“, kaže Lečić i dodaje da je Vučić, učestvovanjem u vlasti sa Slobodanom Miloševićem, dobrim delom i doprineo da stanje bude ovakvo kakvo je danas. A tamo gde je Milošević, tamo je i priča o opozicionom udruživanju, kao još jednoj važnoj temi o kojoj će stranka morati da odlučuje čim bude odabrala novo rukovodstvo. Kandidati se slažu da je neki oblik opozicione saradnje neophodan, ali se iz njihovih odgovora na postavljeno pitanje ipak naziru neke različite nijanse. „Skoro svi koji treba da sarađuju u budućnosti jednom i nedavno su bili ili predsednici ili potpredsednici DS, ministri ili drugi državni funkcioneri kao članovi DS, tako da svaki oblik te saradnje izgleda više nego logičan. Prepreke su lične, možda, a ne strateške, ideološke ili vrednosne, a na lične prepreke niko od nas nema pravo“, kaže Gordana Čomić. Ono što za nju jeste prepreka je „vrednosna razlika protivljenja EU“. Lutovac je još kraći: „Opoziciona saradnja je nužnost. Da bi opozicioni glas bio relevantan, neophodno je da se autentični opozicionari udruže i sinhronizovano deluju. Stranke postoje da bi se bavile problemima u društvu i taj cilj mora biti važniji od svakog pojedinačnog interesa.“ Najviše na tu temu ima da kaže Lečić, koji govori o etapama: u prvoj je pogrešno razmišljanje o objedinjavanju ideološki nekompatibilnih političkih struktura – valja misliti samo o udruživanju stranaka koje su „demokratski orijentisane, blizu centra i socijaldemokratije“. „Ima više kandidata – između ostalog, tu je Đilas, Janković, Jeremić...“, kaže Lečić i dodaje da su „Dveri prilično desno“ i da o njima ne bi trebalo razmišljati u prvom turnusu – već naknadno, nakon narastanja bloka srodnih stranaka, kako bi se, na izborima, efikasnije nastupilo i dovelo do smene aktuelne vlasti. Možda je najzanimljiviji ovaj deo odgovora: „Ne želim ni uz one koji žele u vlast brzo, kompromisom, ali ni da hvatamo prvi pojas koji nam se baci. Ja mislim da mi umemo da plivamo. Ima i drugih rešenja – prvo konsolidacija, da se samopouzdanje vrati u naše redove. Znam da je Đilas neophodan, ali ne želim da se tamo pojavimo kao neko ko je potcenio sebe, bez punog kapaciteta.“ I nakon još malo priče, dođosmo do obrta – Lečić pokazuje spremnost za neku vrstu predizbornog kompromisa sa Lutovcem, ali nije baš raspoložen da o detaljima govori pre razgovora koje očekuje (tačnije, pre nastavka već vođenih razgovora nakon kojih je, kako saznajemo iz Lutovčevog tima, na toj strani došlo do izvesnog mrštenja, zbog činjenice da je Lečić bio „Šutanovčev potpredsednik“). Tema tih razgovora mogao bi biti i izbor kandidata za predsednika Političkog saveta stranke, koji će takođe biti na dnevnom redu Skupštine 2. juna. Postoje procene da bi se za tu funkciju mogao kandidovati Dragan Šutanovac, koji se sa liderske pozicije povukao zbog lošeg rezultata na beogradskim izborima. A to se uklapa u rezime analize koju smo dobili od deprimiranog stranačkog veterana: „Stalno radimo na pogrešan način – promeniš predsednika i malo izmešaš potpredsednike, a ništa ne menjaš po dubini. Sve se svelo na male lične ambicije, a stranka neće imati uticaja ako nema velike ambicije u političkom, društvenom smislu.“ Upravo zbog toga se, kaže, „najbolji svet pasivizirao i treba mnogo vremena da se probudi.“ Biće da je na to pasiviziranje uticalo i standardno izborno manipulisanje, koje nije zaobišlo ni DS. Ove godine govori se o neobičnom plaćanju članarina kako bi se povećao broj delegata iz određenih mesta, na šta ukazuju brojni primeri objavljeni na Tviteru. Postoji, još uvek, i mogućnost za pojavu još nekog kandidata, ali se, ipak, veruje da je ona samo teoretska, jer nije ostalo mnogo vremena za rad na terenu. A njime se troje postojećih pretendenata na mesto lidera DS-a uveliko bave.