Tajni gospodar života i smrti

Narod će odlučivati - objavio je predsednik Srbije posle razgovora sa Hašimom Tačijem u Briselu. Kada, kako, pa čak i o čemu narodu je ostalo nepoznato, jer je Aleksandar Vučić posle tromesečne pauze u razgovorima na sastanak sa predstavnikom Prištine otišao uverivši prethodno narod da će tamo još jednom biti reči o Zajednici srpskih opština. Da se Srbiji nudi nekakav novi sporazum predstavnici vlasti donedavno nisu ni priznavali. Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić je, štaviše, otpisao poseban značaj ovog susreta, kazavši da od njega ne očekuje ništa, a srpska javnost je od Hašima Tačija saznala da je u belgijskoj prestonici ovog puta bilo reči o okviru novog, pravnoobavezujućeg iliti sveobuhvatnog sporazuma koji se sada nalazi pred Srbijom. Od samog početka srpski pregovarači gaje odnos apsurda, dvoličnosti, kalkulacije i neiskrenosti prema građanima. Razgovori su čas teški, čas ni o čemu, čas svađalački, čas prijateljski, a poslednjih nedelja, otkad se kosovska saga zahuktava sve je jasnije i zašto. Iako je sporazum o čijoj sadržini javnost još uvek nije obaveštena prihvaćen usvajanjem pregovaračkog okvira za Srbiju, na prvoj međuvladinoj konferenciji sa Evropskom unijom, januara 2014, o njemu se još nije razgovaralo u parlamentu. Nekoliko opozicionih poslanika je prozrevši pripremanje javnosti za „novu fazu dijaloga“ i kreiranje atmosfere prihvatanja, a ne zato što ih je izvršna vlast obavestila o događajima u Briselu, zahtevalo debatu i uostalom odluku parlamenta o pregovaračkoj platformi, ali je njihov zahtev ostao bez odgovora. U međuvremenu, pregovaračka taktika Srbije može samo da se nazire kroz uređivačke politike režimskih medija, koji se trude da pozornost javnosti održe ratobornom, a rukovodeći se pritom potrebom da pregovarača s one strane stola prikažu opasnijim no što jeste. Dovoljno opasnim da uz podršku NATO započne još jedan vojni sukob ako se ne udovolji njihovim zahtevima. I sve zato što je javnost izrazito opredeljenu protiv bilo kakvog konačnog ishoda potrebno pripremiti za prihvatanje odluke, donete možda još tad - pre više od četiri godine. Uostalom, najava da će se odluka naći pred narodom sugeriše da sam predsednik već zna budućnost njene sadržine. A otvaranje svega dva od pet pregovaračkih poglavlja, s koliko je Srbija aplicirala u ovom krugu integracija, sugeriše i da je pritisak pojačan a vreme za razmišljanje o tom tajanstvenom sporazumu isteklo. Šta, međutim, može biti odluka „pred narodom“, u kojoj ustavnoj i zakonitoj formi, a da od nje ostane zadovoljstvo zapadnih partnera i mogućnost (ne i izvesnost) daljih integracija Srbije u EU- što su, kad se sva tumačenja ogole, razlozi zbog kojih je Beograd s Prištinom otišao toliko daleko? Profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu Slobodan Orlović objašnjava da s obzirom na to da sadržaj i teme poslednjih „briselskih pregovora“ između „Beograda“ i „Prištine“, kako se nemušto nazivaju dve pregovaračke strane, nisu ni približno poznate običnom građaninu, sa priličnom sigurnošću može se zaključiti da su tehničke teme - o telefoniji, struji, vodi, Trepči i druge - iscrpljene ili ostavljene po strani, a da se „dijalog“ nastoji vratiti na političko-statusni teren. „To ne znači ništa drugo nego predočavanje Srbiji da je sama protiv Zapada - SAD i većina u EU- i kosovskih Albanaca i da ne može, ili ne bi smela, da odustane od konačnog sporazuma. To ne treba da iznenađuje jer su svi dosadašnji sporazumi - od ondašnjih Borkovih 2011, a posebno prvi Briselski sporazum iz 2013, bili koraci u pravcu konačnog političkog poraza Srbije. Taj preteći politički poraz je sadržan u definitivnom ustavnopravnom saglašavanju Srbije sa nezavisnošću Kosova i to: neprotivljenju njegovom članstvu u UN i jednog dana u EU, sporazumom o državnoj granici, razmenom diplomatskih predstavnika, izričitim ili de facto priznanjem Kosova i još nekim pitanjima koja bi se unela u pravno obavezujući sporazum.“ Orlović kaže da je logično da od tolikih očekivanja od Srbije i ogromnog pritiska koji ona proizvode na srpske pregovarače vlast, u ovom momentu saterana u sam ćošak, želi sa narodom da podeli odgovornost za donošenje istorijskih odluka. „Ovakve podele odgovornosti sa narodom neće biti samo ako srpska vlast preuzme na sebe da sama odluči o KiM, pritisnuta, eventualno, nekim ultimatumom Zapada. No, na sreću, ovo je još u sferi neizvesnosti, pa i nagađanja. Ustavnopravno gledano, naša odluka o državnom statusu Kosova i drugim državnim pitanjima kao što su međusobne granice i diplomatski odnosi mora, ujedno, biti i odluka o promeni Ustava Srbije. Kosovo i Metohija su ustavna materija, kao i državna granica, pa promene njihovog uređenja može biti samo u okviru ustavnih promena. U ovim slučajevima morao bi se raspisati ustavotvorni referendum na kome bi građani Srbije sa pravom glasa doneli konačnu odluku. To su pravila vladavine prava, pravne države i narodne suverenosti.“ Druga mogućnost apela na narod, odnosno uključivanja građana u donošenju odluke o državno-statusnim pitanjima je, objašnjava Orlović, posrednim putem - prikrivenim referendumom. „To bi se sprovelo tako što bi nakon potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma, od strane predsednika Vlade, na primer, bila raspuštena Narodna skupština i raspisani izbori. Potom bi se novom sazivu Narodne skupštine izneo na usvajanje taj sporazum. Međutim, ovaj put podele odgovornosti sa narodom direktno krši Ustav jer u njemu stoji da je KiM sastavni deo naše teritorije.“ Pet godina od potpisivanja prvog sporazuma, a sedam po otpočinjanju pregovora, Srbija je pred ponudom koji su najveći „krivci“ za ishod razgovora bez osećaja odgovornosti nazvali izborom: nešto (šta god, dakle) za ništa (što je trenutno pred nama). A i za to nešto, što će, unapred već znaju, s teškom mukom dobiti hteli bi odgovornost, istorijsku i praktičnopolitičku, da podele s građanima. Nešto za ništa pretnja je i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, jedinog aktera svih ugovora i potpisnika Briselskog sporazuma. Bez naročite potrebe da bude informativan, a u žurbi da kritikujući kritičare predupredi svaku kritiku, predsednik je već u prvom obraćanju građanima po završetku razgovora sa Tačijem podsetio na bombardovanje i proterivanje 1999, pogrom Srba sa KiM 2004, kao i toliko puta pre na strahote Oluje i Bljeska, koje više „nećemo dozvoliti“ i naoružanje NATO i snage Bondstila koje bi nam se isprečile kada ne bismo bili kooperativni. Ako su za građane Srbije, nakon svega, sve okolnosti ostale iste i mogućnost bombardovanja i proterivanja i dalje otvorena, pravo pitanje je jedino - šta ste svi vi u Briselu i po belom svetu radili svih ovih godina, onda. Na potpisivanju sporazuma sa Prištinom, od početka pregovora sa Srbijom, naročito insistiraju Nemačka i Francuska, ali još uvek pet članica Unije nije priznalo nezavisnost Kosova. Pritisnut da dobije bezvizni režim za tamošnje građane, pa zašto da ne i još neku šargarepu, i sam Tači, koji je navodno dobio rok da do avgusta bude izrađen statut ZSO, požalio se na mukotrpnost razgovora, ali u tonu „mira i stabilnosti“. Integracije Kosova (čija brzina više nije važna, kao ni u slučaju Srbije, koliko gajenje nade da će ih biti) međutim, nije moguće nastaviti ako pri svakom sledećem koraku i tih pet članica - Španija, Grčka, Rumunija, Slovačka i Kipar - ne budu imale „izgovor“ da ratifikuju odluke u vezi sa Kosovom. Da li se narednim sporazumom traži rešenje i za tu „nezgodnu“ situaciju za EU? „O tome ne bi trebalo da brinemo, ali i trebalo bi, jer smo potpisali Briselski sporazum čiji član 15 nas obavezuje da ne kočimo Kosovo u EU integracijama“, kaže Slobodan Samardžić, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. „Prvo, kao država stalno ostavljamo utisak da nemamo ništa protiv nezavisnosti, a vlast ide ka priznavanju. Tih pet država neće imati više bilo kakve obaveze prema Srbiji ako ona sama prizna Kosovo. Ni obaveze da brane slučaj u kome se država odrekla svog prava. Kad taj argument dobiju oni mogu da vode svoju politiku i da se ne osvrću na pravo, a imaju međunarodnu zaštitu u pogledu svojih situacija. Svejedno ni taj proces ne mora biti jednoznačan i ne znači da će one priznati Kosovo bez obzira na to šta Srbija učinila. Odluke zavise i od uslovljenosti i pritiska koje na njih mogu da ostvare dve članice koje naročito insistiraju na priznavanju.“ Samardžić podseća da je sama EU sa Kosovom potpisala specifičan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je u potpunosti sveden na trgovinski deo, jer takvog mogu da ga prihvate institucije EU, bez obaveze da bude ratifikovan u parlamentima članica. Danas gospodar života i smrti, taj tajanstveni sporazum, produkt je jednako tajanstvenih pregovora u koje se čak ni Narodnoj skupštini ne daje uvid kada narodni predstavnici zatraže da se državna politika prema KiM vodi u skladu sa platformom koju usvoji skupština. NJene kontrolna i zakonodavna uloga organičavajuće su za pragmatizam izvršne vlasti čiji (po Ustavu još uvek) prvi predstavnik - premijerka Ana Brnabić i sama učestvuje u slamanju javnosti porukom da je Kosovo bilo Srbija, ne mareći za Ustav, zakone, a naročito skupštinu. Ustavni sud Srbije proglasio je Briselski sporazum političkim dokumentom da bi se proglasio nenadležnim. Sam Vučić demantovao je Ustavni sud nazvavši ga međunarodnopravnim ugovorom, „koji smo u obavezi da poštujemo“. Ako bi isti karakter imao i naredni sporazum, on bi morao da se raspravlja i usvoji u skupštini. „Po našem ustavu Vlada utvrđuje i vodi spoljnu i unutrašnju politiku države. Predsednik Republike nema ustavnu nadležnost da preuzima međunarodnopravne obaveze u ime Srbije, a moglo bi se tumačiti i da nema nadležnost za vođenje političkih pregovora o ustavnim pitanjima, kakvo je ustavnopravni status KiM,“ objašnjava Orlović. „Predsednik predstavlja Srbiju i ta je nadležnost u međunarodnim odnosima uglavnom protokolarna. Otuda, da bi učestvovao u ovakvim međunarodnim pregovorima i eventualno svojim potpisom preuzeo neke obaveze u ime države, predsednik Republike mora imati ustavnopravni osnov unutar kojeg se mora kretati - na primer, zaštita teritorijalnog integriteta. Takav osnov bi mu sačinila Narodna skupština. Takođe, predsednik Republike bi morao biti opunomoćen kao pregovarač i eventualni potpisnik pravno obavezujućeg sporazuma i to od strane Narodne skupštine ili Vlade. Osim toga, bilo kakav potpisan međunarodni ugovor mora biti potvrđen u Narodnoj skupštini. Ako bi se takav sporazum zaključio pre promene Ustava morao bi doći pod udar Ustavnog suda, jer uređuje pitanja o KiM i državnoj teritoriji suprotno Ustavu. „Videli smo, međutim“, podseća Orlović „da sa jednim od takvih, to nije bio slučaj. Iako sasvim protivan Ustavu Srbije, prvi Briselski sporazum je uz saučesništvo Ustavnog suda unet u pravni sistem Srbije i sproveden. Svaka rasprava u Narodnoj skupštini, kao oblik demokratskog sučeljavanja mišljenja je dobrodošla, a ja bih rekao da je u najavi konačne faze briselskih pregovora obavezna. Najmanje što bi se skupštinskom raspravom postiglo, jeste to da bi i građani bar posredno bili uključeni kao kontrolori debate i, ne zaboravimo, nosioci suverenosti – najviše vlasti. Međutim, u Srbiji izvršna vlast već dugo vlada Narodnom skupštinom, pa je nerealno očekivati da se skupštinska većina usprotivi onome što joj predloži izvršna vlast.“ Septembra prošle godine kada je najavljen početak unutrašnjeg dijaloga o KiM - Vučić je kazao da ne postoje rokovi, da se traži najbolje rešenje i da će se razgovarati svuda uključujući i parlament. Čak 24 državna službenika angažovana su u Radnoj grupi za koordinaciju dijaloga, razgovaralo se na okruglim stolovima po celoj Srbiji, a nije da se nisu čule originalne ideje i domišljata rešenja. Završnim izveštajem Foruma za etničke odnose koji je obavljao monitoring svih sesija, ipak, zaključuje se da je došlo do „urušavanja“ dijaloga. Ne samo zbog serije nasilja na KiM (ubistvo Olivera Ivanovića, hapšenje Marka Đurića, napadi na srpske stanovnike) nego i zbog nedostatka strategije inicijatora da se dođe do kompromisnog zaključka u iskrenom dijalogu, kao i zbog novih ideja o razgraničenju, podeli i drugih (koje su javnosti saopštavali predstavnici vlasti). Sam Orlović, kao jedan od učesnika dijaloga o ustavnopravnim mogućnostima kaže da početak unutrašnjeg dijaloga nije imao neki osmišljen koncept i strukturu. „Počev od profesora ustavnog prava, sazivani su raznoliki učesnici da kratko i javno kažu svoje mišljenje, svako iz ugla svoje nauke, sklonosti, emocija, porekla, hrabrosti, interesa... i sve to je izgledalo prilično konfuzno.“ Vremenom su se ponavljala, podržavala, oponirala i dopunjavala izneta mišljenja, ali ipak, jasno je, kaže Orlović iz dijaloga proisteklo da velika većina učesnika ne prihvata Kosovo kao nezavisnu državu. „U tom smislu, ako je vlast tražila mišljenje intelektualaca i društvene „elite“, dobila je nedvosmislen odgovor – ne Kosovo nego Kosovo i Metohija.“ Ali vrsta jedinstva na kome vlast sve više insistira nije bilo poželjno jedinstvo, pa se ni široka diskusija „svih relevantnih“ neće uzeti u obzir taman koliko ni ustavne obaveze prema skupštini. Baš kao i poslanici koje današnji Vučić naziva šovinistima, jer se protive priznanju Kosova, tako su i stavovi intelektualaca argument ove vlasti pred zapadnim podupiračima - da vide kako bi Srbija i kuda mogla da skrene da je oni ne drži „na pravom koloseku“.