Zašto sam stvarno pobegao iz Srbije

Iz Srbije je pobegao glavom bez obzira, ali od „švajcaraca“ ne može. Ispred njegove kuće u Budimpešti još protestuju građani, koji su se u francima zadužili mnogo pre nego što je došao za predsednika Upravnog i Izvršnog odbora Erste banke u Mađarskoj, baš dok je upozoravao građane Srbije da se ne „kockaju“ sa kreditima vezanim za švajcarsku valutu. Na pola drugog mandata, 23. marta 2010. podneo je ostavku na mesto guvernera NBS. Iako ju je obrazložio „ličnim razlozima“, mnogi i danas misle da je Radovan Jelašić nešto prećutao. NJegov naslednik Dejan Šoškić nije izdržao ni dve godine. Za razliku od njih, Jorgovanka Tabaković upravo „gura“ drugi šestodišnji mandat. Slučaj je hteo da 2. avgusta 2012, kada je Šoškić podneo ostavku, srednji kurs evra bude 118,3 dinara. Polovinom jula dinar je jači nego pre šest godina! Zato i razgovor sa Jelašićem, koji vrlo retko daje intervjue, počinjemo pitanjem da li je verovao da je tako nešto uopšte moguće? „Ne samo da sam mislio da se tako nešto može desiti, već sam i igrao na tu kartu“, zagonetno odgovara bivši guverner za NIN. Nisam znao da ste kockar. Šta pod tim podrazumevate? Bio sam siguran da će Jorgovanka Tabaković nastaviti da vodi politiku jakog dinara. Zato sam deo ušteđevine uložio u dinarske hartije od vrednosti, uz kamatu od 9,75 odsto. To se i te kako isplatilo, jer je zarada u evrima bila veća od 10 odsto godišnje. Priznaćete da je to prilično dobar prinos. Da li je politika jakog dinara, osim za vas, bila dobra za još nekog? O drugima više ne treba da razmišljam, o tome bi trebalo da brine NBS. Ja sam dobro prošao, jer sam shvatio da, nezavisno od toga šta se dešava u svetu, NBS drži relativno visoku referentnu kamatnu stopu. To je značilo da će dinar ostati relativno jak. I drugi su mogli to da pretpostave. Strane banke i fondovi gomile evra menjaju u dinare, koje potom pozajmljuju državi. Zato domaća valuta jača. Šta će biti kada procene da je „igranka“ gotova i kad počnu da iznose devize? Za to služe devizne rezerve, a one su veće od 10 milijardi evra. Svaki unos deviza u zemlju znači dalje jačanje dinara. U međuvremenu, srpske hartije od vrednosti više nisu toliko atraktivne jer kamata nije devet-deset odsto kao ranije. A i kamata na dolar polako raste, uskoro će i na evro... To u mnogome zavisi i od toga ko će biti novi predsednik Evropske centralne banke. Mario Dragi odlazi krajem 2019, a smenom na čelu ECB će se, iskreno se nadam, verovatno promeniti i stav o kamatnim stopama. Mnogi već smatraju da nije fer prema štedišama što je inflacija već nekoliko godina viša od kamatne stope, što ide u prilog samo dužnicima. Da li ste do pre jedne decenije mogli da sanjate da će doći vreme kada će banke klijentima naplaćivati i to što kod njih drže novac? Odnedavno svako pravno lice koje položi depozit veći od milion evra u Erste banku u Mađarskoj mora da plati kamatu. Ne da bismo kažnjavali klijente, već zato što ne znamo šta da radimo sa evrima. No, to će se vrlo brzo promeniti. NBS je u poslednjih nekoliko godina smanjila referentnu kamatnu stopu sa 11,75 na tri odsto, znači li to da je vreme jakog dinara iza nas? I tih tri odsto je još uvek ubedljivo najviša kamatna stopa u regionu. Šta to znači za privredu, za građane, za državu? Dobro je što svi mogu da računaju na stabilnost kursa, a loše je što su zbog relativno još uvek visokih kamata dinarski krediti manje konkurentni. Zato se mnogi i dalje zadužuju u evrima, jer je kamata niža nego za dinare. Nažalost, ne može i jare i pare. Jak dinar odgovara svim deviznim dužnicima, pa i državi, jer što evro i dolar manje vrede, to je manji i javni dug. Ima li bar neko kome to ne odgovara? Umesto odgovora navešću primer Mađarske. Tamo se išlo potpuno drugim putem sa ciljem da se eliminišu svi devizni krediti. Ali, to je moguće samo ako uz nisku inflaciju centralna banka obori i referentnu kamatnu stopu. Samo tako kredit u lokalnoj valuti može biti konkurentan zajmu u evrima. Ključno pitanje je u kojoj meri će se u Srbiji smanjenje inflacije i kamatne stope iskoristiti da se poveća i obim dinarskih kredita. A što je veća uloga dinara, veći je i manevarski prostor za monetarnu politiku NBS. Ništa lepše za guvernera od jakog dinara, jer se tako lakše smanjuje inflacija i javni dug, raste BDP, rastu plate u evrima, pada cena benzina... Još ako i Vlada vodi restriktivnu fiskalnu politiku, a uz sve to imate i podršku MMF-a, dinar automatski jača i zaista je milina biti guverner. Zvuči mi kao moje lično iskustvo od 2004. do 2008! Pravi izazov je kada naiđe kriza i upita vas da li ste stvorili dovoljno rezervi u vidu većeg stepena dinarizacije, visine deviznih rezervi, koji deo javnog duga je u dinarima a koji u evrima ili dolarima, da li vlasnici mogu sami da dokapitalizuju banke ako zatreba... Dok ste vi zarađivali na jakom dinaru, mnogi su izgubili, jer je evro pao sa 124 na 118 dinara, a još uvek je više od 90 odsto štednje u Srbiji u evrima? Mnogo lakše je ubediti strane investitore, uključujući sada i mene, da ulažu u dinarske hartije od vrednosti nego ljude koji su se zbog dinara nekoliko puta opekli u poslednjih 30 godina i kojima se štednja u dinarima obila o glavu. Da li ste sanjali da dinar za 12 meseci može da ojača prema vodećim valutama od pet do čak 15 odsto, da praktično bude najjača valuta na svetu? Dinar je relativno jačao i u onim lepim vremenima, pre krize, 2006. i 2007, kada smo imali neto priliv direktnih stranih investicija veći od 2,5 milijardi evra, budžet bio u suficitu, a javni dug ispod 30 odsto BDP-a. Vlast se hvali da su strane investicije u Srbiju veće nego u sve ostale zemlje regiona zajedno, a po udelu ukupnih investicija u BDP-u od samo 18 odsto od Srbije je lošija samo BiH. Kako gledate na to? To je zaista lepa vest pre svega ako strane investicije idu u proizvodnju, zapošljavaju nove ljude i stvaraju dodatnu vrednost koja se posle toga izvozi. Za vreme krize najviše se „štedelo“ na investicijama iz budžeta, što je na dugi rok poražavajuće. Kao guverner ste imali potpuno drugi problem, jer je NBS zatrpavala rupe koje je Vlada kopala neodgovornom fiskalnom politikom? Kao juče sećam se da u jeku najveće ekonomske krize posle Drugog svetskog rata, nova, tek formirana vlada kreće sa povećanjem penzija od 10 odsto, da bi neki ministri tvrdili, da ne pominjem imena, da je „kriza naša šansa“. Zašto ne pominjete imena, pa zna se da su to govorili Dinkić, Đelić... Kada sam ih upitao odakle vam pare za to, gledali su me kao Marsovca. Pa to je, kažu, deo koalicionog ugovora!? E, zato je javni dug od 27 odsto BDP-a brzo eksplodirao. A zauzvrat nije bilo razvoja i novih investicija, jer su sve pare išle u potrošnju. Građani i danas plaćaju račun za sve što se radilo od 2008. do 2012. Vlada vam je, zbog rastućeg minusa u državnoj kasi, koji je 2009. dogurao do milijardu evra, bila najveći neprijatelj. Zašto je zbog toga glava više bolela guvernera nego ministra finansija? Za guvernera nema ništa lepše nego da ima „prijateljsku“ vladu, koja ga podržava i ne vodi politiku ja u klin, ti u ploču. Veliki deo budžetskog deficita nije otišao u investicije, a kada država odluči da časti sve - da poveća penzije, da podstakne potrošnju - veoma je teško voditi restriktivnu monetarnu politiku. Paradoksalno je da sve ono što država na taj način dodatno ubaci u sistem NBS mora da „neutrališe“ i da debelo plati da taj višak povuče iz opticaja. U to vreme država nije emitovala nikakve hartije od vrednosti i NBS je jedina sterilisala višak novca po vrlo visokim kamatnim stopama. To košta, ali je bio jedini način da se održi kakva-takva stabilnost. I kada sam to uradio, jer drugi niko nije hteo, onda svi prstom upru u mene – aha, evo ko je kriv što je NBS napravila gubitak. Pa da, najlakše je tako. Prvo me nateraju da uradim nešto zato što je to zakonska obaveza NBS, a posle me kritikuju da sam nesposoban. A nikog nije briga što u takvoj poziciji nije bilo šanse da NBS ne napravi gubitak. E sada znate još jedan od razloga zašto sam odlučio da podnesem ostavku. Jeste li zaboravili da je jedan od najvećih kritičara bila Jorgovanka Tabaković? Kako to da zaboravim? Moj mandat se završio tako što je u Skupštinu prosleđen predlog za izmene Zakona o NBS, a ona je bila jedini poslanik koji je od početka do kraja rasprave proveo u skupštinskoj sali. I dobro se sećam da niko više od nje nije diskutovao. Bio sam najviše kritikovan za prejak dinar, visoku referentnu kamatnu stopu, itd... Ipak, niste ostavku podneli zbog kritika opozicije. Koliko je na to uticalo neslaganje sa Borisom Tadićem, Mirkom Cvetkovićem, Mlađanom Dinkićem? Bio sam vrlo frustriran. NBS zbog neodgovorne politike Vlade ništa nije mogla da uradi, kao guverner imao sam sve manji stepen nezavisnosti, štaviše tražili su da se i plate smanje u NBS za dve trećine, da bi onda ti isti govorili, ma to je samo šala, nećeš valjda zbog toga da podnosiš ostavku... Posle toga nije mi bilo uopšte lako, jer bivši centralni bankari sa Zapadnog Balkana imaju samo tri alternative – ili odmah idu u penziju, ili se bave nečim što nema nikakve veze sa bankarstvom, ili beže u neku drugu državu, jer u sopstvenoj zemlji obično ne može da se zaposli ni u jednoj banci. Zato sam i danas zahvalan Erste banci što mi je dala šansu, uhvatio sam poslednji voz da se vratim u komercijalno bankarstvo, a imao sam i ludu sreću da, uz Srbiju, imam i jednu rezervnu državu što mi je dalo nezavisnost u poslu. Pre tri godine rekli ste da biste Aleksandru Vučiću čestitali što je imao hrabrosti da smanji plate i penzije i da je to moralo da se uradi nekoliko godina ranije. Kako vam sve to izgleda sa ove vremenske distance? I nadalje mislim da je Vučić doneo mnogo hrabrih odluka važnih za fiskalnu konsolidaciju. Vreme je pokazalo da je bio na dobrom putu, a to mu uopšte nije smanjilo popularnost. I gle čuda, uspeo je to da uradi sa PUPS-om, sa istom strankom, koja je 2008. uslovila koaliciju sa DS-om povećanjem penzija za 10 odsto. To znači da se sve može uraditi, kad se hoće. Sada je samo pitanje da li će suficit ili smanjeni deficit biti iskorišćen da se povećaju javne investicije, pogotovo u infrastrukturu, jer je Srbiji to preko potrebno. Kako vam onda zvuče Vučićeve najave da će pre kraja ove godine značajno povećati penzije i plate dok BDP teško može da realno poraste za više od četiri odsto? Sa povećanjem treba biti mnogo obazriv, čak i ako ima prostora za to. Mislim da je Srbiji najveći problem naplata poreza, i to pre svega na dohodak i PDV-a. Ja bih pre svega vezao povećanje penzija za budžetske prihode, a ne za rast BDP-a. Pre više od decenije kritikovali ste Vladu što nije reformisala javna preduzeća, a taj posao ni do danas nije završen. Zašto je lakše smanjiti plate i penzije nego reformisati javna preduzeća? Očito je praksa pokazala da je to teže. I pre 15 godina, dok je misiju MMF-a predvodila Pirita Sorsa, pričali smo o reformi javnih preduzeća. Sećam se i parola nekih stranaka – depolitizacija, profesionalizacija... I šta je od toga bilo? Pojeo vuk magarca! I nikom ništa. Nažalost, ovo zaista moram da naglasim, izgleda da je jedino rešenje za taj problem – privatizacija. Tužno je, ali se pokazalo da država ne može da nađe, pošteno plati dobar, profesionalni i nezavisni menadžment, koji od javnih preduzeća može da napravi uspešne firme. Većina dobrih menadžara beži od države kao đavo od krsta. Kako je država sebi dozvolila da u ugovor sa EBRD-om ugradi nepovoljnu odredbu da će, ako Komercijalna banka ne bude privatizovana, ona od stranih akcionara otkupiti njihov udeo za oko 250 miliona evra? Država, EBRD i još neke međunarodne finansijske institucije 14 godina upravljale su Komercijalanom bankom, znači imali su punih 14 godina da to pitanje reše, da privatizuju banku! Šta se do sada čekalo? Zašto je svakoj vladi svaki put umesto privatizacije bilo važnije da u Komercijalnu banku upumpa još novca iz budžeta? Zašto je svaka vlada verovala da ta banka vredi sve više i više? A kako se u međuvremenu njome upravljalo? Zato nije problem u toj „put“ opciji, već u tome što za 14 godina nešto drugo nije urađeno. I danas u Srbiji ima banaka čija je tržišna vrednost veća od knjigovodstvene. Zato je pravo pitanje šta su sve ove godine radili država, kao većinski, i međunarodne finansijske institucije kao manjinski ali značajan akcionar. S obzirom da ste već skoro dve godine u Nadzornom odboru Grčkog finansijskog stabilizacionog fonda, koji upravlja državnim udelom četiri najveće grčke banke, sigurno pratite i šta se zbiva u srpskom bankarstvu? Život se poigrao sa mnom - jednom sam kao zaposleni u NBS nadgledao prodaju Vojvođanske banke Nacionalnoj banci Grčke, a 13 godina kasnije bio sam zadužen za prodaju te iste banke mađarskom OTP-u, koji je hteo da je kupi još 2004. Tu nameru OTP-a srpski političari tada nisu podržali. U kom smislu tadašnja politika to nije podržala? Te 2004. posao NBS bio je isključivo da napravi užu listu, a onda je država sama odlučivala kome će od onih koji ispunjavaju uslove prodati neku od banaka. I dobro se sećam da je to bio jedini slučaj da su odluku o kupcu političari doneli ne vodeći isključivo računa o tome ko je ponudio najveću cenu, nego su uzeli u obzir i neke druge aspekte, da se radi o najvećoj banci Vojvodine, ko su većinski vlasnici OTP banke, Ali, eto, OTP je čekao i posle 14 godina je, ipak, kupio Vojvođansku banku. I vi sigurno znate da je pre nekoliko godina OTP hteo da se povuče iz Srbije, a sada se, posle kupovine Vojvođanske, priča da je zainteresovan i za Sosijete ženeral banku. Šta se to promenilo? To oni sigurno mnogo bolje znaju. Erste u Mađarskoj je samo za mojih 7 godina kupila tri portfelja banaka, ali svaki isključivo na tenderu. Iskreno se nadam da će se i u Srbiji banke prodavati preko tendera, uključujući i eventualnu prodaju Sosijete, a ne ispod žita. Ne može Erste grupa da se javi kao potencijalan kupac ako nema javne prodaje. A ja sam siguran da će na tome insistirati i NBS, jer njen cilj nije da maksimizira prodajnu cenu nego da ojača bankarski sektor, u čemu Erste banka u Srbiji sigurno prednjači. Banke se prodaju onako kako to lokalne vlasti određuju, a ne onako kako to tržište nalaže. Sklonost ka balkanizaciji je ogromna, a naš cilj je evropeizacija, zar ne? Ovde, nažalost, svako još može da radi šta mu se prohte. Može li se bar deo razloga pripisati i dobrim odnosima predsednika Srbije Vučića i mađarskog premijera Viktora Orbana? Iz iskustva znam da u ovakvim transakcijama politika igra značajnu ulogu. Zahvaljujući vrlo dobrim odnosima dve zemlje koji se u velikoj meri baziraju na sličnim ideologijama i uverenjima oba premijera, to mnogo pomaže. Kao Srbin iz Mađarske, čiji deda je pre 70 godina skoro šest godina sedeo u mađarskim zatvorima, ja samo pozdravljam činjenicu da se renoviraju srpske crkve i obnavljaju naše škole u Mađarskoj, što jeste jedan opipljivi dokaz dobre saradnje. Da li vas je iznenadila vest da se nedavno država zadužila za 40 miliona evra za restrukturiranje Poštanske štedionice? U Poštansku se još od 2001. ubacuje sve i svašta, preuzela je depozite i potraživanja nekoliko propalih banaka, koje su poreske obveznike koštale na stotine miliona evra. Dokapitalizacija je najbolji dokaz u kojoj meri je cena bila realna - ako je nešto kupljeno ispod tržišne cene onda što „nije plaćeno na mostu ima da sa se plati na ćupriji“. Za NBS je dokapitalizacija banaka u državnom vlasništvu uvek bila noćna mora ali i preko potrebna. Mnogi još ne mogu da vam oproste gašenje četiri velike državne banke, 2002. Kako gledate na optužbe da ste to namerno uradili da biste širom otvorili vrata stranim bankama? Još i danas svi imaju super priče o fići i stojadinu, ali kupuju folksvagene i opele. Očito ih, da se malo našalim, nisam dovoljno dobro počistio, jer su neke druge državne prilično ojačale. Zar su kritičari zaboravili da su 2001. zaposleni u tim bankama ljudima u redovima govorili – nema para, a ovi pitali - a kada će biti? Te banke su imale ogromna potraživanja, ali od propalih preduzeća najveći deo tog novca nikada nije naplaćen. Da ih tada nismo zatvorili, nikada naši građani ne bi prilikom zamene nemačkih maraka u banke položili više od milijardu evra. Tim novcem građani su, mnogo više od MMF-a, Svetske banke, EBRD i EIB, pokrenuli srpsku ekonomiju, jer je to bio početni resurs bankama za nove kredite privredi. I ja bih voleo da je to moglo drugačije da se završi. Ali nije. Uostalom, pogledajte Sloveniju. Evo i kod njih je to došlo na red iako su mi godinama držali predavanje o tobože uspešnom slovenačkom modelu i NLB banci. Iako ste upozoravali građane da se ne zadužuju u „švajcarcima“, nekima ste glavni krivac što te kredite niste zabranili. Kako gledate na to? Lako je biti general posle bitke, ali sumnjam da bih preživeo da sam 2008, 2009. ili 2010. zabranio te kredite. Mislite da bi se bunili što ste im onemogućili da se „jeftinije“ zadužuju? Baš tako. Ne zaboravite da je to bilo vreme pre krize, da je zbog velikog priliva deviza, „švajcarac“ prilično oslabio prema dinaru i mnogi su se pitali o čemu, bre, ovaj guverner priča kada em dinar jača, em je kamata na franak mnogo manja nego na evro, o dinaru i da ne pričamo. LJudi su mislili da su pronašli perpetuum mobile. I neki ministri i političari su se svim silama zalagali za tu vrstu kredita, otvoreno su pozivali ljude da se slobodno zadužuju. A gledajte sad apsurd, pre par nedelja ljudi koji su se zadužili u toj valuti protestovali su pred mojom kućom u Budimpešti, kao da sam ih ja nagovorio da uzmu kredit u „švajcarcima“. Ko je protestovao? Nezadovoljni klijenti Erste banke u Mađarskoj, koja je sama odobrila 4,5 puta više takvih kredita od svih banaka u Srbiji zajedno. Pa šta sam im ja kriv? U vreme kad su se oni zaduživali nisam ni bio u Mađarskoj. A i da sam bio, u životu nisam odobrio nijedan kredit u toj valuti. Otkud sad protesti u Mađarskoj? Zar taj problem tamo nije rešen? Neki građani nisu zadovoljni iako je „samo“ teret retroaktivnog dizanja kamatnih stopa, razlike kupovnog i prodajnog kursa prilikom puštanja kredita i mesečnih rata kao i deo kursnih razlika stavljen na teret banaka, nego smatraju da bi banke trebalo da preuzmu i kompletnu razliku između kursa kada je kredit odobren i sada. Znaju li oni da bi dužnici u Srbiji voleli da im se problem reši kao u Mađarskoj? Svakom je svoj krst koji nosi najteži. U Mađarskoj se ti krediti nikada ne bi mogli pretvoriti u forinte da kamata na lokalnu valutu nije bila na istorijskom minimumu i da centralna banka nije raspolagala deviznim rezervama koje su joj omogućile da bez problema konvertuje sve te kredite. Znam da bi dužnici u Srbiji hteli da im se krediti pretvore u dinare ili evre po kursu koji je važio u trenutku uzimanja kredita, ali u tom slučaju bi kredit trebalo da se preračuna po kamatnim stopama koje su tada važile za te valute. Ne može konverzija po kursu koji je tada važio, a da ostane kamata na „švajcarce“. Ili jedno, ili drugo. I da ponovim ono što sam pričao i pre 10 godina – krediti u „švajcarcima“ su za Švajcarce, u evrima su za građane evrozone, a u dinarima za građane Srbije. To je prava slika kako zemlje tako i njene privrede. Druga je stvar kako se nekome ta slika sviđa ili pak ne. Ali u to vreme niko nije odobravao stambene kredite u dinarima? Bilo ih je, samo su bili mnogo, mnogo skuplji. Zato i danas svako ko se zadužuje treba tri puta da razmisli da li je bolje da se zaduži u „skupljim“ dinarima, ili u evrima, pogotovo sada kada je evro 118 dinara, jer takav „jeftiniji“ devizni kredit, sa nižom kamatnom stopom, može na kraju mnogo da košta. Inflacija u Srbiji još od guvernera Dragoslava Avramovića, popularnog „deda Avrama“, nije bila ovako niska. Šta je tome više doprinelo, monetarna politika NBS ili Evropske centralne banke i američkih Federalnih rezervi? Sve zajedno. Sigurno su tome doprineli i program sa MMF-om i restriktivna fiskalna politika Vlade, čiji su deo bile i mere štednje. Tome su pogodovale i doskora niske cene nafte i derivata, ali i rekordno niski troškovi zaduživanja država. Upravo sam dobio ponudu od moje banke iz Srbije da kupim državne hartije u evrima na rok od dve godine, uz kamatu manju od jedan odsto godišnje! Odlično za državu (dužnika) ali mnogo malo za poverioca (mene). Nadam se da će ovako povoljnu situaciju iskoristiti i država Srbija, da će refinansirati bar deo duga na koji plaća mnogo veće kamate. Tim pre što period niskih kamata neće još dugo trajati. Dodatni problem je što je deviznom riziku u najvećoj meri izložena upravo država Srbija! I time je paradoks još veći, jer kako ona može da savetuje građanima u kojoj valuti da se zadužuju, ako je sama najviše izložena deviznom riziku. Naravno da zaduživanje u dinarima košta više nego u evrima, ali nezavisnost uvek nešto košta. Primera radi, struktura javnog duga Mađarske se korenito promenila za poslednjih osam godina, udeo duga u forintama povećao se sa 50 na blizu 80 odsto. Odluka ECB da više ne kupuje državne hartije od vrednosti predstavlja pouzdan signal da će kamate, ako dođe do njihovog pomeranja, sigurno ići naviše, a ne naniže. Šta će viša kamata značiti za budžete Italije, Španije, Grčke, ali i Srbije? Zbog jeftinog novca mnogi su poslednjih godina sebe gledali u krivom ogledalu. Nisu to vreme iskoristili da završe strukturne reforme i zato ne isključujem mogućnost neke nove krize kada kamate počnu da rastu. Kako kao neko ko je tajkune naterao da smanje udeo u domaćim bankama ispod pet odsto gledate na to što srpski biznismeni sada kupuju strane banke? I dalje mislim da je bolje da su vlasnici banaka institucije koje raspolažu sa dovoljno novca, ako se jednog dana, zlu ne trebalo, ukaže potreba da se poveća kapital. Nije, dakle, bitno samo ko danas plaća više, već ako sutra dođe kriza, kao što je došla 2008, da li vlasnik ima dovoljno novca da sam dokapitalizuje banku za 100, 200 ili 300 miliona evra. Baš zato, dok sam bio guverner, Srbija ni evro poreskih obveznika nije potrošila za spasavanje banaka. U nedostatku inostranih investora ostaju domaći i država kao potencijalni vlasnici. Ovde je pitanje mere ključno, da li im treba dati saglasnost da budu vlasnici u sistemski ključnim bankama, gde će država, ako zaškripi, morati da uskoči. Neki od njih su na neviđeno nudili i mnogo novca da kupe vašu kuću... Srbija je i danas puna nazovibiznismena koji su ostali dužni celom bankarskom sektoru i još se time hvale. Većina poslovnih ljudi doduše nikome ništa nije dužna, jer umeju da rade i tu bi Srbija trebalo da se ugleda na Mađarsku, u kojoj je odavno napravljen dogovor lokalnih političara i biznismena, jer su shvatili da jedni bez drugih ne mogu. U Srbiji i danas na poslovne ljude gledaju kao na narodnog neprijatelja. Strategija razvoja mora da se bazira na tim ljudima, a ne isključivo na tome da li će jednom doći Mercedes ili Audi. Bilo bi, naravno, dobro da dođu, ali na tome ne može da se bazira dugoročni, održivi razvoj. Kad ste već pomenuli poslovne ljude koji svima duguju, da li je u vaše vreme bilo moguće da se neka firma zaduži u 28 različitih banaka i da niko ne reaguje dok ta firma ne ode u stečaj? Ne želim da se podsećam da su i u moje vreme pojedini političari aktivno lobirali, štaviše dolazili su u NBS za te poslovne ljude, na primer za Bogićevića, a oni su kasnije zavili u crno ceo bankarski sektor i poreske obveznike. Moj problem je što neke stvari ne mogu da zaboravim. I to je bio jedan od razloga za moju ostavku. Danas je klijent Erste banke u Mađarskoj firma Jasplastik, u kojoj radi 10 bivših radnika fabrike akumulatora Blek hors iz Sombora. Nije problem u ljudima nego u vlasnicima, jer to što ne funkcioniše kod Bogićevića očito odlično funkcioniše u Mađarskoj. E pa i zbog toga ljudi odlaze trbuhom za kruhom.