Burazerska ekologija

Srpske vlasti se pet godina prave gluve na apele građana, udruženja i stručnjaka koji upozoravaju da male hidroelektrane (MHE) na rekama u zaštićenim zonama izazivaju ekološku katastrofu, a učinak u proizvodnji energije im je zanemarljiv. Apel se čuo u Evropi, a iz institucija Evropske unije šalju jasnu poruku da se male hidroelektrane ne grade u zaštićenim zonama prirode. Ipak, vlasti u Srbiji niti ponovo razmatraju postojeći plan da se širom Srbije izgradi čak 871, niti uvažavaju reči stručnjaka, proteste građana i praksu u Evropi. Čak uopšte ne žele da razgovaraju sa predstavnicima udruženja u Srbiji koji su ih na vreme upozoravali da je taj plan izuzetno loš za ljude koji žive pored reka, ali i njihovo potomstvo kojem će ostati uništene reke. Od planiranog broja malih hidroelektrana, čiji bi ukupan udeo u proizvodnji struje bio zanemarljivih jedan odsto, izgrađeno je njih oko 90, a već su uništene Jošanička reka, Samokovska reka na obroncima Kopaonika, Bistrica kod Nove Varoši, i Crnovrška reka na Staroj planini u opštini Knjaževac. Igor Šoltes, zamenik predsedavajućeg Odbora za stabilizaciju i pridruživanje Srbije i član Grupe zelenih u Evropskom parlamentu, kaže za NIN da hidroelektrane ne treba graditi u zaštićenim zonama, da vlasti moraju da slušaju lokalno stanovništvo, i da će to pitanje biti postavljeno tokom pregovora o pristupanju. „Hidroenergetski potencijal, koji se s razlogom smatra jednim od najvažnijih, delom je eksploatisan. Moramo se zapitati po koju cenu? Po cenu uništavanja okoline, istrebljenja pojedinih životinjskih vrsta i posledično uništavanja eko-sistema na velikim područjima? Gde se tu podvlači crta? Lično mislim da ni male ni velike hidrocentrale nipošto ne bi trebalo da se grade. Osim ako im ne prethodi opširna studija o uticaju na okolinu i život ljudi u datom području. U javnoj raspravi ne treba ceniti samo strukovno mišljenje, već slušati i nevladin sektor, meštane i zaštitnike životne sredine. Zaštićena područjima ne bi trebalo dirati. Životnu sredinu treba čuvati, ne eksploatisati, jer nas u suprotnom čeka nestanak pojedinih vrsta, uništenje eko-sistema, flore i faune”, kaže Šoltes za NIN. On napominje da projekat izgradnje svake hidrocentrale treba proceniti po standardima EU, s posebnim osvrtom na potpunu primenu zakona EU o proceni uticaja na životnu sredinu, uz punu transparentnost u svim fazama i uz konsultacije sa svim zainteresovanim stranama. „Očekuje se da ova pitanja od velike važnosti dođu na red i moraće da budu postavljena tokom pregovora o pridruživanju“, napominje zamenik šefa odbora EU parlamenta za pregovore sa Srbijom. Šoltes ističe da je korišćenje obnovljivih izvora energije važna tema, ne samo u Srbiji, već i u drugim zemljama i da se stavovi vlada, eksperata i javnosti u nekim slučajevima u velikoj meri razlikuju. „Glavna smernica mora da bude pitanje zaštite prirode i položaj lokalnih meštana čije glasove niko ne sme da zanemaruje“, zaključuje Šoltes. Nažalost, vlasti u Srbiji ne slušaju sopstvene stručnjake i građane koji su se sada samoorganizovali da bi sačuvali reke, o čemu smo pisali u tekstu „Pirotska buna“ od 6. septembra. Korist od malih hidroelektrana, kako su nam ukazali stručnjaci, imaju samo investitori kojima plaćaju svi građani Srbije preko računa za struju i to tako što im EPS isplaćuje proizvedenu struju po četiri puta većoj ceni kao povlašćenim proizvođačima. Ogromna štetnost malih hidroelektrana na životnu sredinu vidi se na Jošaničkoj reci i njenim pritokama. Jelena Drmanac, nekadašnja predstavnica mesne zajednice Jošanička Banja, kaže da je uvođenje malih hidroelektrana u njihovom kraju počelo tajno, a da nije zaustavljeno i pored toga što neki investitori čak nisu imali potrebne dozvole. „Nije bilo javne rasprave. Ništa se nije znalo. Kada su proradile prve dve elektrane Kluci i Velež 2013. presušilo je korito Samokovske reke, pritoke Jošaničke reke. Mi smo to prijavili svima. Pisali smo lokalnoj samoupravi opštine Raška, tadašnjem Ministarstvu energetike i zaštite životne sredine koje je vodila Zorana Mihajlović, pa raznim inspekcijama i javnim preduzećima za vodoprivredu i šumarstvo. Obratili smo se i tadašnjem premijeru Ivici Dačiću, nakon čega je Zavod za zaštitu prirode izašao na teren. Oni su dali tačan i objektivan izveštaj o ugroženosti reka. Taj izveštaj smo dostavili svima od opštine, resornih ministarstava, premijera... Utvrđeno je i da neki investitori nisu imala saglasnost, a neki su čak dobili negativan odgovor. Međutim, gradnja nije zaustavljena. Do sada je izgrađeno 15 elektrana od kojih 13 radi“, kaže Drmanac. Ona napominje da su osim ekološke katastrofe u rekama i oko njih, uništeni putevi zbog mehanizacije, ali i da se građani žale na veliku buku, kao i na česte prekide u napajanju strujom. „Sada se vodi nekoliko sudskih postupaka, jer su ljudi u okolnim kućama podneli tužbe zbog nesnosne buke koju proizvode motori tih elektrana“, ukazuje Drmanac. Ona kaže da nisu dobili pomoć države, a da su investitori lobirali u mesnoj zajednici, zbog čega je smenjeno rukovodstvo koje se bunilo protiv izgradnje. Inače, predsednik mesne zajednice Jošanička Banja je u tom trenutku bio Milinko Milojević - i sam vlasnik jedne male hidroelektrane. Prema istraživanju CINS-a, vlasnici malih hidroelektrana u Raškoj su vezani za vlast, a među njima je i Nikola Petrović, kum sadašnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića i doskorašnji direktor javnog preduzeća Elektromreže Srbije. Petrović je tako, na primer, suvlasnik hidroelektrane Klisure, a CINS je utvrdio da je država njemu i povezanim preduzećima u periodu od 2013. do 2016. uplatila 7,3 miliona evra, kao povlašćenim proizvođačima struje. Petrović je odbio da o tome govori za NIN. Vlasti u Srbiji nisu uvažile primedbe građana Jošaničke Banje, pa se poslednje dve godine suočavaju sa pokretom „Odbranimo reke Stare planine“ koji sada broji više od 60.000 članova. Pokretu se pridružio i Odbor za zaštitu Jošaničke Banje. Aleksandar Jovanović iz ovog pokreta navodi da su ih ranije iz Ministarstva životne sredine usmeno obavestili da prekidaju svaku saradnju s njima. „Mi smo odbili da primimo zahvalnicu za očuvanje prirode, pa nas je pozvao Igor Bojić, šef kabineta ministra Gorana Trivana, koji je saopštio: ’Prekidamo svaku saradnju sa vama.’ Ministar do danas nijednom nije razgovarao s nama”, kaže Jovanović. Posle velikog protesta u Pirotu 2. septembra, ovaj pokret je uputio više zahteva, od kojih vlasti do sada ni na jedan nisu odgovorile. Tražen je prijem kod predsednika Srbije, od Ministarstva za zaštitu životne sredine da pokrene izmenu Zakona o zaštiti prirode, sa ciljem planskog brisanja ovih hidroelektrana iz područja koja su pod zaštitom, a od Skupštine grada Pirota da odmah zakaže sednicu bez ograničenja rasprave uz prisustvo struke i predstavnika pokreta sa jednom tačkom dnevnog reda: izmena prostornog plana i izbacivanje 58 lokacija za izgradnju MHE. Kao što smo već pisali, na skupu u Pirotu je proglašena ekološka autonomija Stare planine, a prihvaćene su Jovanovićeve reči: „O rekama na ovoj planini odlučivaće ljudi koji tu žive, a gde god se pojavi bager, biće sprečen ili razmontiran.“ Srpske vlasti ih nisu čule, ali su im odgovorili iz evropskih institucija i više međunarodnih organizacija za zaštitu prirode od kojih su dobili podršku. Zahtev da se proglasi moratorijum na izgradnju MHE u zaštićenim zonama podržala je kancelarija Svetke organizacije za zaštitu prirode - ADRIA (za bivšu SFRJ i Albaniju). NJen direktor Deni Porej kaže, za NIN, da Srbija ne treba da čeka evropske propise da bi se na pravi način odnosila prema životnoj sredini. „Važan mehanizam zaštite prirode EU je Evropska ekološka mreža Natura 2000. Tu ulazi kvalitet voda, između ostalog, a Srbija ima puno posla. Taj posao je svima u interesu jer se direktno odnosi na kvalitet života”, kaže Porej. Goran Sekulić iz iste kancelarije ADRIA navodi za NIN da je uticaj MHE na životnu sredinu prepoznat na nivou EU i postoje brojni dokumenti koji imaju za cilj da regulišu ovu oblast. „Na nivou EU, kao i kroz druge pravne mehanizme kao što je Konvencija o zaštiti Dunava, promoviše se strateški pristup u planiranju. Odnosno, zahteva se sveobuhvatno sagledavanje i analiziranje hidroenergetskih potencijala, stanja reka, životne sredine i potencijalnih uticaja na širem području. Na osnovu toga se biraju najpogodnije lokacije koje imaju prihvatljiv uticaj na životnu sredinu“, navodi Sekulić. On napominje da EU hidroenergiju ne smatra nužno „zelenom“ i održivom energijom i da su razvijeni brojni mehanizmi kako bi se sprečio negativan uticaj ovih hidroelektrana na životnu sredinu. „To je planiranje na nivou države koje omogućava da se izaberu mesta gde će izgradnja imati najmanji uticaj na životnu sredinu, zatim poređenje ekonomskih efekata sa uticajem na životnu sredinu, što podrazumeva osnovnu ulogu države da vodi računa o javnim dobrima i odbrani opšteg interesa u odnosu na profit pojedinaca. Takođe i stroga kontrola primene mera ublažavanja i kompenzacionih mera održivog protoka, riblje staze, obnova rečnih staništa i obezbeđenih fondova sa sanaciju u slučaju prestanka rada objekata, incidenata ili napuštanja“, kaže Sekulić. Zvezdan Kalmar, iz Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR), navodi za NIN da je stanje životne sredine u Srbiji izuzetno teško i da bi trebalo da postoji demokratsko pravo da se građani uključe u diskusije. „To se neće razrešiti dok građani, njihovi predstavnici u Skupštini, državni službenici i predstavnici poslovnog sektora ne shvate da je odgovornost za stanje i perspektivu života u Srbiji na svima nama. Pre svega, svaki građani kao poreski obveznik i glasač, porezom i svojim glasom na izborima, ali i učešćem u političkim procesima, ima obavezu da se interesuje za ekološke probleme“, kaže Kalmar. On kaže da je CEKOR do 2016. učestvovao u projektu za alternativnu energiju Srbije koji je finansirala EU i da je zaključeno da male hidroelektrane sa stanovišta proizvodnje energije nemaju nikakvu vrednost, te da se zato protive njihovoj izgradnji, ali upozorava da nije moguće preći na održivu elektroenergetiku bez upotrebe hidroenergije u Srbiji. „Svima u Srbiji treba da bude apsolutno jasno da je zahtevati odustajanje od nekoliko velikih hidroelektrana koje se nalaze na nekim listama prioritetnih projekata: na Drini, Dunavu (Đerdap 3) zapravo direktan poziv i podrška da se nastavi sa bezumnim produbljivanjem ovisnosti Srbije o uglju, odnosno nemoralnim uništavanjem života i imovine građana koji žive oko rudokopa i termocentrala u obrenovačko-lazarevačkom i kostolačkom energetskom kompleksu“, napominje Kalmar. On ukazuje na povećanje broja kancera, kardiovaskularnih, alergijskih, i plućnih bolesti među građanima koji žive u krugu od nekoliko desetina kilometara od rudokopa i termocentrala“, kao i na to da je 2013. izračunato da stvarna cena struje u Srbiji po kilovat-času iznosi oko 18 evra računajući i zagađenja. Iz Ministarstva za zaštitu životne sredine najavili su početkom 2018. da će tokom jeseni u pregovorima sa EU biti otvoreno poglavlje 27 koje se odnosi na životnu sredinu i klimatske promene. Jesen počinje, a problemi Srbije sa zaštitom životne sredine sve su veći. Najavljena izgradnja MHE je samo mali deo tih problema. A vlast u Srbiji ne mari za upozorenja građana i stručnjaka o štetnosti izgradnje malih hidroelektrana u zaštićenim zonama prirode. Politika, koja uvek zakasnelo reaguje, Srbiju je već puno koštala. Ovog puta cena može da bude zdravlje građana i bespovratno zagađenje prirode.