Ramo, Ramo, druže moj

Manje od mesec dana bilo je potrebno albanskom premijeru Ediju Rami da sa slatkorečivosti o stvaranju jedinstvenog ekonomskog područja Srbije i Albanije - o čemu se, koliko polovinom prošlog meseca, u Tirani dogovarao sa predstavnicima srpske Privredne komore – pređe na izjavu kako srpski kapital u stvari nije dobrodošao u albanski strateški sektor. Mantre o zajedničkom tržištu i jedinstvenim porezima, kako bi se osnažile ekonomije i produbila razmena među balkanskim državicama, pale su onog trenutka kada je albanskim vlastima zasmetala činjenica da je najbolju ponudu za kupovinu Telekoma Albanija dao upravo Telekom Srbija. I to im je toliko zasmetalo, da ih u glasnom negodovanju nije sprečilo ni to što je Telekom Albanija u stvari privatna kompanija, u vlasništvu nemačkog Dojče telekoma, ni to što se ovakva izjava nimalo ne uklapa u evropski, ali i regionalni plan o zajedničkom tržištu, ni to što je samo dan pre nje ovdašnji predsednik Aleksandar Vučić, i to pred NATO zvaničnikom Jensom Stoltenbergom, rekao kako će „problem Telekom“ rešiti u razgovoru sa svojim prijateljem Edijem Ramom. Rama je, očigledno, u nameri da i svog prijatelja i sebe poštedi neprijatnog razgovora, odlučio da poruku o tome šta misli o potencijalnom vlasniku Telekoma Albanija, ipak pošalje javno. Nisu u Tirani gadljivi na kapital koji stiže iz Srbije, ali svoj Telekom, mada je u stvari grčko-nemački, Srbima ipak ne bi da daju. I ma koliko se činilo da konačnu odluku neće donositi premijer Albanije, kao i da je izjava zapravo služila za unutrašnju političku upotrebu i koketiranje sa uznemirenim delom birača, logično je pitati se može li Telekom Srbija poslovati na tržištu na kojem se smatra nepoželjnim? Uz, naravno, pitanje šta će srpskom Telekomu uopšte onaj u Albaniji? I da li je ovo konačni klin u kovčeg ideje o stvaranju jedinstvenog regionalnog tržišta na teritoriji Balkana? Sagovornici sa kojima je NIN o ovome prethodnih dana razgovarao smatraju da ideja o kupovini Telekoma Albanija od grčkog OTE-a, odnosno nemačkog Dojče telekoma, kao krajnjeg vlasnika, unapred ne mora biti loša, ali je svakako loše što se iz nje ne vidi šta je strategija države Srbije kada je u pitanju sudbina državnog telekomunikacionog operatora. Tako se analitičar Vajzbrokera Nenad Gujaničić, pita zašto Telekom nije kupio Telenorov biznis u Bugarskoj nego se odlučio za Telekom Albanija, iako je u pitanju kompanija koja ostvaruje tek petnaestak odsto godišnjeg prihoda našeg Telekoma. Sa druge strane, LJubodrag Savić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, kaže da ga je najpre obradovala slutnja da je država konačno odustala od ideje da prodaje Telekom, a kasnije i razočarala izjava resornog ministra Rasima LJajića da je ponuda za kupovinu albanskog Telekoma zapravo namera da se našem operatoru tako poveća vrednost pred narednu prodaju od koje se nije odustalo. I jedan i drugi NIN-ov sagovornik ističu da je u pitanju politička odluka, jer, prema Gujaničiću, nema ekonomskog rezona da se u situaciji u kojoj telekomunikacioni operatori nemaju prostora za dalji rast svog biznisa, kupuje Telekom Albanija, dok Savić kaže da politika ovde uvek nadvlada ekonomske razloge, pa je tako bilo i ovaj put. „Ako se Telekom Srbija prodaje, ne vidim šta će nam onda onaj u Albaniji, tako da mi se čini da je sve ipak na terenu politike, i ovde i tamo“, kaže profesor Ekonomskog fakulteta. Uostalom, obojica podsećaju da se i u razvijenim ekonomijama, u senci slobodnog tržišta, vode nacionalne ekonomske bitke, sa razlikom što su tamo pokušaji da se zaštite nacionalni ekonomski interesi i spreči razmahivanje stranog kapitala nauštrb domaćeg daleko suptilniji. I ne očitavaju se unapred, u izjavama najvišeg državnog vrha, nego po dolasku, prećutnim zabijanjem tržišnih klipova u točkove nepoželjnog investitora. Sve i da se prodavac Telekoma Albanija potpuno ogluši o negodovanje albanskih vlasti, za koje su, kako kažu u Dojče telekomu, čuli iz medija, Savić smatra da bi trebalo razmisliti o ovoj kupovini, jer je jasno da bi Telekom Srbija tamo teško mogao uspešno da posluje. Kako zbog različitih dozvola i licenci koje su mu potrebne, tako i zbog eventualnog bojkota srpske usluge, u ovom slučaju. Još nema naznaka kako će država kao vlasnik Telekoma Srbija postupiti ako odluka bude i zavisila od njih. Zanimljivo je, međutim, da srpski predsednik, neuobičajeno za njega, i dalje ćuti, i na „šamar“ koji je dobio iz Tirane, ali i na činjenicu da Raminu izjavu evropski zvaničnici i čuvari slobodnog tržišta kao da nisu čuli, a sigurno je da bi im Vučićeva, da je situacija kojim slučajem obrnuta, i kako zaparala uši. Treba li, možda, razloge za to Vučićevo ćutanje tražiti u činjenici da se sam ili zajedno sa svojim evropskim političkim mentorima proglasio tvorcem i najtvrđim zagovornikom ideje zajedničkog balkanskog tržišta, za koju je baš dan pre Ramine poruke kazao da je „možda najvažnija politička ideja regiona od koje nikada neće odustati“? Krije li se iza Vučićevog neuobičajenog ćutanja nešto drugo ili pak samo pokušaj i njega i evropskih mentora da se spasi što se spasti da od te najvažnije regionalne ideje koju su, podsetimo, pre samo mesec dana razrađivali Edi Rama i Marko Čadež, čvrsto obećavajući, u Tirani, da će dodatno zakotrljati točak zajedničkog tržišta dvju zemalja, kao preteču jedinstvenog tržišta celog regiona? „Ramina izjava se ne uklapa u sve ono što smo do sada čuli i sve što je Albanija uradila, jer je od početka podržavala sve dogovore o formiranju regionalne ekonomske zone. Ukupni bilateralni odnosi dve zemlje, a pogotovo ekonomski, poslednjih godina značajno napreduju. Međusobna trgovina je u porastu, a povećalo se i učešće njihovih kompanija kod nas i naših kod njih“, kaže za NIN Goran Svilanović, generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju. Kao predstavnik organizacije koja čvrsto zagovara jedinstvenu ekonomsku zonu, Svilanović podseća da su u Trstu, na samitu Berlinskog procesa, 2017. premijeri regiona usvojili akcioni plan o formiranju regionalne ekonomske zone koja bi bila manje od carinske unije i zajedničkog tržišta, ali bi doprinela povećanju trgovine među državama regiona. „Brojke pokazuju da u poslednjoj deceniji naša trgovina sa EU raste, ali u okviru CEFTA stagnira. Zato mislimo da postoji mogućnost da se to dodatno unapredi“, kaže Svilanović podsećajući da bi u središtu te zone i dalje bila CEFTA, ali bi se ona zapravo proširila i na neke druge oblasti, zbog čega on sam taj dogovor naziva CEFTA plus. „Dogovorena su tri nova elementa, poput slobodne trgovine uslugama, otklanjanja necarinskih barijera i dogovaranja mehanizma za rešavanje sporova u okviru CEFTA. Sva tri elementa su u procesu usvajanja i ratifikacije u nacionalnim parlamentima ili se o njima pregovara“, ističe Svilanović uz opasku da je ovo zapravo samo jedan od četiri stuba na kojima bi trebalo da se temelji regionalna ekonomska zona. „Drugi stub je mobilnost radne snage i priznavanje diploma. Pregovori o tome su počeli prošle nedelje i očekuje se da sporazumi budu potpisani u julu naredne godine. Treći stub je povećanje konkurentnosti regiona kroz usklađivanje investicionih politika, a četvrti je digitalizacija“. Zanimljivo je da digitalizacija podrazumeva i dogovor o cenama rominga, kako država regiona među sobom, tako nadalje i sa EU, a tog dogovora nema bez telekomunikacionih operatora na čijem se polju baš ovih dana vodi najnovija regionalna politička i ekonomska bitka. LJubodrag Savić kaže da je opšte poznato da je srpski kapital svih prethodnih godina nerado dočekivan u susednim zemljama, te da i danas postoji nesrazmera između ulaganja iz regiona u Srbiji i obrnuto, mada je jasno da male investicije naše privrede u susedne zemlje ne mogu biti posledica isključivo nemoći srpske ekonomije. „Sigurno je da bi ekonomska saradnja i razmena bile veće da nije prepreka koje zemlje u regionu postavljaju jedna drugoj. Politika nadvlada ekonomiju i umesto slobodne trgovine imate barijere i kolone kamiona na granicama. CEFTA je nekada zamišljena kao škola za prvačiće koji bi na tom terenu trebalo da savladaju standarde i pravila koja važe u EU, kako bi onda naučeni mogli da se priključe velikom tržištu. Vidimo da nije odmakla predaleko, svedoci smo raznih prepreka i smicalica, koje uglavnom dolaze sa političkog terena. Ne vidim kako bi onda, bez prethodnog rešavanja tih problema, mogla da se gradi jedinstvena ekonomska zona.“ Svilanović, međutim, tvrdi da ne bi trebalo sumnjati u spremnost država regiona i kaže da premijeri šest zemalja regiona podržavaju ovu ideju, baš kao i Evropska komisija, ali priznaje da ima i šumova na vezama. „Neretko među premijerima i onima koji bi ovo trebalo da sprovode ima šumova i potrebno je vreme da se sve dogovori. Postoje kod svih nas različiti lobiji i njihov uticaj se oseća. Svake godine i svake sezone imamo veći ili manji problem na granicama, blokade, kolone vozila. Pod parolom `zaštitimo domaće tržište` u stvari se kriju pojedinačni poslovni interesi, koji često uopšte i nisu nacionalni“, kaže naš sagovornik zaključujući da bi upravo 2019. mogla biti godina kada će se videti šta je realnost, jer bi u njoj većina tih dogovora i sporazuma morala da se utanači i potpiše. Ista ta 2019, ako ne pre, mogla bi biti i godina u kojoj će se saznati ko je novi vlasnik Telekoma Albanija. I da li će slobodno tržište ovoga puta prevagnuti nad političkim barijerama ili će, ipak, zbog tih barijera Telekom Srbija pod prisilom ili ne, odustati od širenja i na Albaniju. Hoće li dvojica prijatelja – Aleksandar Vučić i Edi Rama – pod prisilom ili ne, jedan drugom zaboraviti „šamar“ koji je „nedopustivo“ stigao iz Tirane ili će se, ipak, ispostaviti da države ovog dela Evrope imaju drugačije i političke i ekonomske probleme i interese, toliko različite da ih je nemoguće ujediniti. Čak ni pod patronatom mentora koji i uprkos očiglednoj želji da ekonomski čvršće uvežu region imaju i prečih briga. I političkih, i ekonomskih, i trgovinskih, ako je ova polja uopšte i moguće jasno razgraničiti.