Kultura će preživeti i ovu vlast

Posle druge knjige, proglašena je pesničkom Jovankom Orleankom. Milan Komnenić je rekao da smo dobili našu Ahmatovu, Vladimir Gvozden ju je proglasio postmodernim ženskim Vijonom. Danas je Radmila Lazić klasik, za mnoge najveća srpska majstorica stiha, najuverljivija vlasnica savremenog poetskog izraza. Čarls Simić, poeta i prevodilac, napisao je da ona istovremeno ruši tabue i čuva tradiciju ženske lirske poezije. Ovih dana, objavila je izbor svoje ljubavne poezije u knjizi Ono što zvah ljubav, za koju se pobrinuo izdavač Vukotić medija. Poslednja pesma od stotinak, zove se Inventar, a izabrani stih autorke ovog intervjua glasi: „Sve sam karte bacila na sto, Sav moj Had i sve moje Edene. Od tebe druškane očekujem isto – Na čistac! Bez lažiranja. Nikome više sebe ne poklanjam, niti dajem na veresiju. Dosta je bilo. Nema cenjkanja. Hoćeš nećeš, idemo dalje.“ O čemu ste razmišljali dok ste pravili izbor ljubavne poezije? Najpre, iznenadila sam se koliko ljubavnih pesama imam. Stotinak – to je ozbiljna brojka i za mnogo veće opuse. A onda sam pomislila, moguće je da će neko osporavati da su ove pesme uopšte ljubavne. Ali ovo vreme podrazumeva novi senzibilitet a time i nove poetičke paradigme. Pevati na ljubavne teme onako kako se pevalo pre sto godina bilo bi anahrono. Mada ima i takvih. Ovo su zapravo pesme o ljubavi. A ljubav nije nikakvo zaleđeno stanje, nju čini spektar osećanja, raspoloženja i situacija koje se dešavaju između dva bića. Pesme o ljubavi ne tiču se samo ljubavnog zanosa, već i svega drugog što se dešava u ljubavnom odnosu, a to može biti i sumnja, strepnja, ljubomora, preljuba, rastanak, ili pak blaženstvo odlaska. LJubav čine i tamna mesta, a ne samo ljubavni sjaj. Ta tamna mesta otkrili su nam još antički pesnici. Ezra Paund je smatrao da bez Katulove i Propercijeve poezije koje su opevale strast i zavist Šekspir nikada ne bi mogao da stvori lik Otela, niti bi Prust mogao da opiše Svanove agonije. Kakvog smisla ima ljubavna poezija danas? Imala bi smisla kada bi se uopšte pisala. Vratila bi nas nama samima, ojačala duhovnu perspektivu u ovom surovom, dehumanizovanom vremenu. Međutim, i pesnici su ljudi, zahvatila ih je apatija, besperspektivnost, hipokrizija… libido je usahao, energija erosa očito je iscurila. Primetna je velika oskudica ljubavne poezije. LJubav je inače banalizovana i trivijalizovana kao tema, te je se mnogi pesnici klone smatrajući je nedostojnom pevanja i mišljenja. Mlađi pesnici se pak klone svake emocionalnosti, uglavnom rabeći neoavangardne pesničke prakse, nove tehnologije i teorije, verujući u jezik kao medij i poeziju kao konstrukciju. To su pesnici koji ne stvaraju nego prave poeziju. Sreća da imamo i pesnikinje, istina manje vidljive i manje vrednovane od akademske kritike, koje odstupaju od tradicionalističkog i manirističkog ljubavnog izricanja, one menjaju ljubavnu optiku, pišu živo, rodno osvešćeno, ne libeći se upotrebe kolokvijalnog jezika. Milisav Savić kaže da kod vas sve ječi od bolnog pisanja - tetoviranja po sopstvenoj koži. Koliko je bolelo to što ste izabrali da budete pesnikinja? Ili poetesa, šta više volite? Poetesa mi deluje pomalo romantičarski, a ja sebe, kao ni svet, ne doživljavam nimalo idealistički. Mada je jedna ugledna književna kritičarka napisala da sam ja romantičarska pesnikinja. Ja sam to šaljivo prokomentarisala: jedino zajedničko što imam sa romantičarima jeste tuberkuloza, od koje sam bolovala kao i većina njih. Savićev esej smatram najlepše napisanim kratkim esejom o mojoj poeziji. Takav tekst bi poželeo svaki pesnik. Nisam očekivala od jednog proznog pisca da ga toliko inspiriše poezija. Kad god mi ponestane pesničkog samopouzdanja dovoljno mi je da ga pročitam i povratim taj dobri osećaj da pisati poeziju nije uzaludno. U svemu je Savić imao pravo, pa i u tome da su moje pesme autobiografske (!) i bolne, i da mene najviše bole. Inače, ne znam ko je koga izabrao, poezija mene ili ja nju. U svakom slučaju, umetnost je utočište za osetljive. Godinama ste bili buntovnica čija je reč bila muzika za mnoge uši. Šta vam je donela ta reputacija žene, umetnice, koja je žigosala glupost i loše poteze svake vlasti? Ne verujem da je to baš bila ugodna muzika, ako i jeste onda mora da su to bili neki bubnjevi, kao recimo oni Đuričićevi iz ’96/97. Što se tiče reputacije, nikakva „reputacija“ u Srbiji ne važi zadugo. Jednom ste buntovnica, drugi put izdajnica, treći put iz istih razloga „patriotkinja“ . Jedno vreme ćete ići rame uz rame s drugim „izdajnicima“, a onda će vas neko iz te iste kolone stigmatizovati jer eto vi pišete za Politiku ili ste recimo, dobili nacionalno priznanje tzv. nacionalnu penziju – što znači prodali ste se, ili ste „kupljeni“, kako god. I onda se očekuje da ćete lizati skute vlasti, a pošto se vi i dalje ponašate isto − ne ćutite, naprotiv, vi samim tim izneveravate, te postajete neprijatelj izneverenih očekivanja. Užasne su te ideološke, i sve druge matrice, po kojima morate nekom određenom pripadati, a još morate i deliti stopostotno isto mišljenje po svim pitanjima. Individualan stav i mišljenje su neprihvatljivi i osim toga sumnjivi. Zato sam protiv svake vrste jednoumlja i ispirača mozgova, kao što sam protiv svake despotske vlasti, pa i ove. Letos ste napisali javno pismo premijerki Ani Brnabić. Da li ste dobili bilo kakav odgovor? Naravno da ne. Ali on meni lično nije ni bio potreban. Pravi odgovor bi bio da se procenat za kulturu sa mizernih 0,63 odsto podigao na 1,63 odsto ili još više, ako ni zbog čega drugog onda zbog „takmičarskog“ duha naše vlasti sa zemljama u regionu, od kojih smo u svemu „najbolji“ i „najnapredniji“. A i jesmo, u kontroli medija, širenju straha, zabranama, batinanju, i konstantnom držanju građanstva u psihozi vanrednog stanja. A kod tih tamo komšija, „nikogovića“, procenat koji se odvaja za kulturu je odavno 2, 5 odsto od bruto nacionalnog dohotka. Verujete li da su nestali problemi umetnika nastali kao posledica ideoloških ili partijskih kriterijuma koji su vladali u kulturi? Nestali nisu nikako, nego su nastali. U kulturi je od narodnjačke vlasti, njihovih sledbenika i piona, nastao pravi kulturni pogrom. Znam ljude koji su bili profesionalno ostvareni a morali su otići iz zemlje jer nisu mogli na svom radnom mestu da podnesu „pristigli“ teror neznanja. Eto, premijerka je i tu mogla intervenisati. Ili recimo, mogli smo dobiti obrazloženje u vezi sa obustavom dodeljivanja takozvanih nacionalnih penzija umetnicima i kulturnim radnicima, jer to nije učinjeno drugoj „zaslužnoj“ grupaciji – sportistima. No, možda se ni tu ne treba čuditi, sportisti rade za medalje a umetnici za večnost. A kako smo mi „nebeski narod“ valjda se smatra da je nama večnost zagarantovana, pa što pre na nebesa odemo bićemo više slavljeni i hvaljeni na zemlji – kako odvajkada biva. Verujete li u moć kulture danas u Srbiji? Kultura je živa materija, njena moć ne može da nestane tek tako, za nekoliko mandata ovdašnje vlasti. Imamo mnogo potencijala, mnogo darovite a besperspektivne dece. Ali, propale su tolike države i carstva, iščezli narodi a ostala je umetnost da svedoči o njihovom postojanju. Žao mi je što moram na to da podsetim.