Mi u Boga verujemo

Pada kao kamen: industrijska proizvodnja u decembru manja 6,6 odsto, naslov je vesti koju je pre desetak dana objavio jedan, nekada kredibilni informativni sajt u Srbiji, a nakon objave podataka hrvatskog statističkog zavoda o padu tamošnje industrijske proizvodnje. Ekvivalentan naslov izostao je, međutim, kada je samo dva dana kasnije srpski Republički zavod za statistiku obnarodovao da je i u Srbiji industrijska proizvodnja u poslednjem mesecu prošle godine pala 6,3 odsto, a da je celokupan rast u 2018. bio tek 1,3 odsto, što se nije desilo još od 2014, godine u kojoj je Srbija pretrpela razorne poplave. NIN je istraživao šta će biti sa ovogodišnjim ekonomskim rastom Srbije, ukoliko se ispostavi da i u narednim mesecima podaci o industrijskoj proizvodnji budu slični decembarskim. Nisu li srpska premijerka Ana Brnabić i šef Misije MMF-a DŽejms Ruf bili previše optimistični, kada su rekli da se nadaju da ono što se dešava sa ekonomijama Nemačke i Italije neće imati uticaja na budući srpski ekonomski rast i kako će Srbija ostvariti planiranu stopu rasta BDP-a od 3,5 odsto. Uprkos činjenici da je institucija iz koje Ruf dolazi nedavno korigovala naniže procene rasta u čitavom svetu. Može li Srbija mimo sveta ili mi opet prisustvujemo negiranju stvarnosti, kao onomad kada su neki ministri tvrdili da je globalna ekonomska kriza započeta 2008. zapravo srpska šansa? Šta su rizici da se srpski rast strmoglavi ili bar značajno uspori ove godine, a šta pretpostavke da dostigne planiranu stopu? Već sada je jasno da je srpska ekonomija u poslednja tri meseca prošle godine usporila, te da će ukupna stopa rasta BDP-a, ipak, biti nešto niža no što su nagoveštavali podaci do oktobra, odnosno da će Srbija godinu završiti sa rastom od 4,2 umesto 4,4 kako se prethodno mislilo. Već sada, jasno je, međutim, iako će vlasti u Srbiji tako nešto rado prećutati, da je prošlogodišnji rezultat zapravo eksces, a ne pravilo. Drugim rečima, stopa iznad četiri odsto nije posledica strukturnog poboljšanja naše ekonomije, već snažnijeg rasta u poljoprivredi i proizvodnji električne energije u odnosu na lošu 2017. godinu, zbog čega je bilo jasno da se 2018. neće ponoviti i ove godine. Uostalom, prema dokumentu koji je Fiskalni savet objavio još pre poslednjih podataka o padu industrijske proizvodnje, prognozira se da će ovogodišnji rast BDP-a biti između 3,5 i četiri odsto, „pošto su iscrpljeni svi privremeni činioci koji su vanredno ubrzali rast BDP-a u 2018. godini“, što znači da se ne može očekivati da poljoprivreda i energetika rastu po prošlogodišnjoj stopi. Kraj prošle, kao i prvi mesec ove godine nagoveštavaju, međutim, da bi se za Srbiju i ovih 3,5 odsto moglo pokazati nedostižnim, ukoliko industrijska proizvodnja nastavi da se survava, a prema procenama pojedinih analitičara, pa i onih koji su poslovično oprezni, svetli dani za srpsku industriju ne naziru se u prvim mesecima tekuće godine. Prerađivačka industrija je u padu koji se može nastaviti i narednih meseci - prehrambena kuburi očigledno sa lošijim izvozom na strana tržišta, ali i sa manjim plasmanom na Kosovo zbog višemesečnog zastoja nastalog uvođenjem carina od 100 odsto od strane Prištine, Fijat podgreva neizvesnost oko nastavka proizvodnje u Kragujevcu, a smederevski HBIS tek treba da odgovori na udarac koji mu je nedavno stigao iz Brisela oko kvota za izvoz čelika na tržište Evropske unije. I na sve to, iz Evrope stižu samo loše vesti - Italija, jedan od dva najvažnija spoljnotrgovinska partnera Srbije, ako izuzmemo članice CEFTA, već je u recesiji, dok je onaj najvažniji - i za srpski izvoz i za evropski ekonomski rast - Nemačka, na njenom pragu, pošto je u poslednjem kvartalu imala rast tek toliki da je spasi od formalnog proglašenja recesije. Zbog naraslih tenzija, na koje osetljiva tržišta promptno reaguju, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka snizili su nedavno svoje oktobarske prognoze o ovogodišnjem svetskom rastu, verujući da kriza u evrozoni, trgovinski rat SAD i Kine, izlazak Britanije iz EU poretka, kolebanje cene nafte ne mogu da ne ostave posledice po svetsku ekonomiju. Osim što je procena globalnog rasta, prema MMF-u, smanjena za 0,2 odsto u odnosu na onu iz oktobra prošle godine, analitičari iste ove finansijske institucije dodatno su snizili očekivani rast u evrozoni sa 1,9 na 1,6 odsto, jer podaci iz Nemačke i Italije nisu ohrabrujući. Uporedo sa tim, iz Evropske centralne banke stižu nagoveštaji da bi se ekspanzivna monetarna politika (kvantitativne olakšice), koja podrazumeva zadržavanja niskih kamatnih stopa, mogla nastaviti dok se ne vidi kako će politički i ekonomski rizici sa kojima se svet i Evropa suočavaju uticati na ekonomski rast članica EU. Drugim rečima, ECB razmišlja da odloži dugo najavljivanu normalizaciju monetarne politike i postepeno povećanje kamatnih stopa, jer se gomilaju rizici od neke nove globalne ekonomske krize, koja bi svet mogla ponovo vratiti u 2008. Zbog posledica tog sunovrata, Evropska centralna banka svojevremeno je i donela odluku da obiljem novca na tržištu i niskim kamatama podstiče privredni oporavak svoje monetarne unije pa sad okleva da sa takvom politikom prekine. Nepovoljan razvoj, odnosno produbljivanje trenutne krize u Nemačkoj i Italiji, neminovno će ostaviti posledice i na srpski ekonomski rast, ali se još uvek ne može tvrditi koliki bi taj uticaj mogao da bude. Ono što je sigurno, izvoz naše robe mogao bi se dodatno smanjiti, smanjenjem tražnje na krizom pogođenim tržištima, a to onda ima višestruki efekat. Najbolja ilustracija je sledeća rečenica iz analize Fiskalnog saveta o projekcijama za 2019: „Da bi privreda mogla trajno da zadrži stope rasta veće od četiri odsto i počela dugoročno da sustiže razvijenije zemlje centralne i istočne Evrope, sve veći deo proizvodnje mora da se usmerava ka izvozu, jer domaća tražnja nije ni efikasan, ni održiv dugoročni pokretač privrednog rasta Srbije.“ Pojašnjenja radi, kriza u EU odrazila bi se na Srbiju kako smanjenjem našeg izvoza, tamo i smanjenjem stranih direktnih investicija, i ma koliko da one imaju i svoje negativne strane, Srbija njima finansira platnobilansni deficit, pa bi usporavanje takvog investiranja negativno uticalo na našu makroekonomsku stabilnost. Sa druge strane, iskustvo nas uči da se rast u ekonomijama kakva je srpska, ne može podsticati potrošnjom (čitaj platama i penzijama), jer taj višak novca uglavnom odlazi na kupovinu uvozne, a ne domaće robe, pa na kraju učinak bude skroman ili nikakav ekonomski rast, ali zato veliki spoljnotrgovinski deficit. „Domaća tražnja raste brže od BDP-a, uvoz znatno brže od izvoza, a prerađivačka industrija, koja je jezgro onog razmenjivog ili konkurentnog dela srpske privrede, ima najniži rast još od recesione 2014“, upozoravao je Fiskalni savet još u oktobru, navodeći da je u prvih sedam meseci prošle godine prerađivačka industrija rasla ispod tri odsto, dok je prethodne tri godine njen rast bio dva puta veći. Osim nepovoljnih vesti koje stižu iz najjačih i Srbiji najbitnijih ekonomija Evrope, ni ove u zemlji ne ulivaju optimizam. Kako je NIN nedavno pisao, očekivanja su da Železara u Smederevu smanji svoju ovogodišnju proizvodnju, a prvobitno je bilo planirano da je poveća, pošto je iz Brisela stigla protekcionistička mera zaštite tamošnje industrije čelika u vidu kvota na uvoz. Osim što bi se ovo moglo odraziti i na izvoz i na ekonomski rast zemlje, jer je kineska HBIS grupa, vlasnik Železare, uspela prošle godine da se popne na tron najvećih srpskih izvoznika, i onaj koga je sa tog trona skinula, dodatno podupire neizvesnost. Naime, italijanski mediji pišu kako će se u kragujevačkom pogonu Fijata praviti novi model automobila, ali umesto potvrde takve informacije, iz ovog srpskog centra automobilske industrije stižu informacije o sve češćim pauzama u proizvodnji. Radnici svedoče da su u prethodna dva meseca više bili kod kuće nego za proizvodnim pogonima, a informacije o daljoj proizvodnji postojećeg modela 500 L navode na zaključak da će tako biti i narednih meseci, jer čak i da bude doneta odluka da se novi model sklapa u Kragujevcu, pripreme za početak takve proizvodnje potrajale bi nekoliko meseci. Uz sve to, podaci o industrijskoj proizvodnji iz prošle godine nagoveštavaju da problema ima u rudarstvu, posebno u eksploataciji uglja pošto je zabeležen godišnji pad od gotovo sedam odsto, pa ako se ovaj trend, uparen sa usporavanjem proizvodnje prehrambenih proizvoda, nastavi, bojazni su da bi u narednih nekoliko meseci, kada se budu sumirale stope rasta srpske industrijske proizvodnje, naslov sa početka teksta mogao biti neizbežan. Analitičari će se složiti da rizici po planiranu stopu ekonomskog rasta Srbije kako vreme odmiče rastu, ali još uvek nisu spremni da procene koliki bi se ceh mogao ispostaviti na kraju, jer se ne zna ni šta će se dešavati sa recesijom u pojedinim članicama EU, ali ni sa srpskim izvozom čelika, hrane i automobila. Da zlo bude još veće, stanje sa našim agrarom, koji ima jako veliki uticaj na ekonomski rast takvo je da samo molitve i dodole mogu pomoći u borbi protiv elementarnih nepogoda. Zasad se zna da je jesen bila sušna, što će uticati na manje prolećne prinose u poljoprivredi, a statistički podaci pokazuju i da je jesenas zasejano oko sedam odsto manje obradivih površina nego u jesen 2017. Ako nas bog pogleda i ove godine, jer se u agrar ulagalo taman toliko da sve od boga zavisi, a uz to pokaže se i da je decembarski pad industrijske proizvodnje tek neki kratkotrajni ispad, Srbija bi se mogla nadati da njena ovogodišnja stopa rasta neće pretrpeti veliku korekciju naniže. U suprotnom, korekcija bi mogla biti ozbiljna, a skromni rast oslonjen isključivo na trgovinu, građevinarstvo i promet nekretnina. Takav scenario je loš po životni standard stanovništva i pogoršava strukturu rasta BDP-a, što proizvodi daleko ozbiljnije i dugoročnije posledice. Jer, sa jedne strane, nedovoljna stopa rasta udaljila bi Srbiju umesto da je približi drugim zemljama ovog dela Evrope, a usporila bi i kakav-takav rast standarda građana, a sa druge, i tako nedovoljan rast temeljio bi se na pogrešnim i neodrživim pretpostavkama, odnosno na uslugama, umesto na razmenjivoj proizvodnji. Da je ovo već uočeni trend, upozorava i Fiskalni savet, te navodi da se „znaci pogoršanja strukture BDP-a“ mogu korigovati dobrom ekonomskom politikom države, jer „ne bi trebalo ignorisati ove, potencijalno opasne, promene dok su još u začetku“. Kreatori srpske ekonomske politike, pak, očigledno imaju neke druge planove. Uostalom, upravo oni su i promenili model - sa rasta utemeljenog na izvozu na rast baziran na potrošnji, sve češćim povećanjima tekuće potrošnje, koja se onda dobrim delom troši na usluge i uvoznu robu, produbljujući tako sve srpske deficite. Kao ni mnogi pre njih, nisu odoleli populizmu, čim su javni dug i fiskalni deficit prestali da im „dišu za vratom“, ne razmišljajući previše o tome kako i jedan i drugi, brže no što se misli, mogu ponovo postati teško rešivi problem. Tim pre, što su i budžetski deficit i javni dug tek privremeno rešeni problemi u srpskim javnim finansijama, zahvaljujući prevashodno smanjenju plata u javnom sektoru i penzija, a ne ispravljanju debalansa koji ovom ekonomijom suvereno vladaju decenijama. Za sve to vreme, uzroci zbog kojih Srbija kaska u stopama rasta za zemljama iz svog posrednog i neposrednog okruženja, i dalje su na čvrstim temeljima. Najveća javna preduzeća i nadalje predstavljaju pretnju i budžetu i ekonomskom rastu, umesto da budu podstrekači tog rasta. NJihov profit, pod uslovom da ga stvaraju, sliva se u budžetsku kasu, hvalisanja suficitom radi, umesto da se investira u revitalizaciju, modernizaciju, neke nove pogone i kapacitete. Investicije u infrastrukturu nisu dovoljne da bi povećale udeo ukupnih investicija u srpskom BDP-u, sa opravdanjima koja idu od nedostatka novca (na lokalnom nivou) do nedostatka planova i projekata (na državnom nivou). A neuređen poslovni ambijent, previše korupcije i premalo vladavine prava nadomešćuju se subvencijama koje se obilato, bez prethodnih analiza i kriterijuma, dodeljuju investitorima, pretežno stranim. I pretežno onim nižerazrednim, koji u Srbiju možda ne donose vrhunsku tehnologiju i ne stvaraju veliku dodatu vrednost, ali zato im ne manjka loše korporativne prakse i naopakog odnosa prema zaposlenima. Uz, razume se, niske zarade i kršenje zakonom stečenih prava. Zahvaljujući subvencijama i prenaglašenoj naklonosti države, struktura ulaganja u Srbiji takva je da samo strane investicije dostižu potrebnu stopu rasta, dok ni domaće privatne investicije, ni državne, a ni one javnih preduzeća, bilo državnih, bilo lokalnih, nisu ni približno uporedive sa zemljama koje mi težimo da dostignemo. Ako se, na kraju, vratimo na onu rečenicu iz analize Fiskalnog saveta da „dugoročno održiv rast BDP-a po godišnjoj stopi većoj od četiri odsto može da počiva samo na rastu investicija i neto izvoza“, ima li Srbija, uz sve pređašnje rizike i sadašnju ekonomsku politiku, za to ikakve šanse? I ove i narednih godina.