Momci iz Argentine

Kada su, ovog ponedeljka 8. avgusta, argentinski policajci u Buenos Ajresu stavljali lisice na ruke izvesnom Goranu Đukanoviću, veoma su dobro znali da u tom trenutku, zapravo, hapse Milana Lukića, Srbina osumnjičenog za najteže zločine tokom rata u Bosni. NJega uskoro očekuje izručenje Haškom tribunalu – kao što je sam i poželeo kada se pojavio pred argentinskim sudijom Horheom Ursom – a posle toga, videćemo. U Srbiji je već osuđen na 20 godina zatvora, zbog otmice i ubistva 16 Muslimana iz Sjeverina 1993. godine, dok iz Haga stižu najave da bi Lukićev slučaj mogao da bude prepušten i bosanskom pravosuđu.

Milan Lukić uhapšen je dok je izlazio iz taksija, pošto je na aerodromu u Buenos Ajresu dočekao svoju suprugu i ćerku. Upravo ovaj momenat svedoči da Lukić nije uhapšen slučajno, nasumice, već da je ovo bila pažljivo pripremljena akcija u kojoj su žena i dete iskorišćeni kao mamac pomoću koga će se doći do Lukića. Samim tim, jasno je i da je u pripremi hapšenja – nadziranje Lukićeve supruge, informacija o njenom odlasku u Argentinu – učestvovala i logistika još nekih službi. Kako saznajemo iz pouzdanih izvora, bilo je tu i naših.

Druga mogućnost jeste da je o Lukiću u Buenos Ajresu neku progovorio i Nebojša Minić, osumnjičen za zločine protiv Albanaca na Kosovu, koji je i sam u Argentini uhapšen 25. maja. Ipak, zasad nema pouzdanih dokaza da su njih dvojica i znali jedan za drugog, iako ima nekoliko zanimljivih paralela. Ne mislimo, pri tom, samo na to da je reč o dva Srbina, osumnjičena za ratne zločine, koji se skrivaju u Argentini, pod lažnim imenima, sa SCG pasošima. Veza, izgleda, ide preko prethodnog vrha srpske policije: rođak Milana Lukića, a prema tvrdnji NIN-ovog izvora i mnogo više od toga, jeste general Sreten Lukić, bivši načelnik Resora javne bezbednosti, i sam haški optuženik, dok na Internet sajtu Hjuman rajts voča postoji ratna fotografija na kojoj se uz Nebojšu Minića nalazi Goran Radosavljević Guri, bivši komandant Žandarmerije i blizak saradnik generala Sretena Lukića.

Ovo, naravno, ne znači da su Milanu Lukiću i Nebojši Miniću u bekstvu pomogli lično generali Lukić i Guri, ali, svakako će to biti trag koji će ispitivati i naši ali i strani istražitelji. Tim pre što su oba “naša” momka iz Argentine, po svemu sudeći, kod sebe imali prave SCG pasoše, samo sa lažnim imenima. Minić je, kako je objavljeno, koristio dva (Goran Petrović i Vlada Radivojević – Savić), a saznajemo da su u toku provere još jednog imena, osim “Goran Đukanović”, koje je možda koristio Milan Lukić. Pri tom (što bi rekao Dušan Mihajlović, bivši ministar), zna se ko može da izda pravi, originalan pasoš, makar i na lažno ime.

A, kako je Milan Lukić, uopšte, dospeo u Argentinu? To, ovih dana, pokušava da utvrdi i argentinska policija, kojoj posao sasvim sigurno otežava to što našim državljanima nisu potrebne vize za boravak u ovoj zemlji do 90 dana. Dosad je, inače, a pogotovo od strane zapadne štampe, Rusija označavana kao država koja pruža utočište srpskim beguncima od Haga. NIN-ova saznanja, međutim, govore da Lukić nije boravio u Rusiji, a kao omiljena utočišta haških begunaca navode se mnogo južniji krajevi: od Grčke, preko Argentine i Čilea, pa sve do Južnoafričke Republike.

Milan Lukić je, inače, čovek više nego opskurne biografije nad čijim se predstojećim izručenjem Hagu verovatno neće zaplakati ni najogorčeniji protivnik gospođe Del Ponte. Teško je i pobrojati sve zločine za koje je optužen i/ili već osuđen.

Junak ove priče rođen je pre skoro 38 godina u blizini Višegrada. Tokom rata u Bosni predvodio je paravojnu jedinicu čiji naziv još nije precizno utvrđen – sebe su nazivali “Belim orlovima”, “Osvetnicima” ili “Vukovima”. Kako god, ruke su okrvavili skroz do ramena; Lukić i njegovi osuđeni su za otmicu iz autobusa i ubistvo 16 Muslimana iz Sjeverina, nenaoružanih civila. Milan Lukić sumnjiči se i za organizaciju otmice i potonje ubistvo 19, opet nenaoružanih civila – Muslimana, iz voza u stanici Štrpci. Za ovaj zločin, inače, dosad je osuđen, na 15 godina zatvora, samo Nebojša Ranisavljević iz Despotovca.

Ako već i ovo nije dovoljno, Haški tribunal sa svoje strane Lukića potražuje zbog svirepih ubistava preko stotinu civila, Muslimana iz Višegrada.

Samo ilustracije radi, Milan Lukić, njegov rođak Sredoje Lukić i već osuđeni saradnik Mitar Vasiljević, haškom optužnicom se terete i za ovaj događaj: “Dana 14. juna 1992. godine ili oko tog datuma, Mitar Vasiljević je izdao uputstvo da oko 65 žena, dece i starijih muškaraca, bosanskih Muslimana, odu u kuću Jusufa Memića u Pionirskoj ulici u Novoj Mahali, opština Višegrad, i ostanu u njoj. Kasnije istog dana, Milan Lukić, Sredoje Lukić i drugi nepoznati pojedinci došli su u rečenu kuću i uz primenu sile te ljude premestili u obližnju kuću Adema Omeragića, takođe u Pionirskoj ulici. Milan Lukić, Sredoje Lukić, Mitar Vasiljević i drugi, delujući u dogovoru, zatim su ljude zabarikadirali u jednoj prostoriji kuće Adema Omeragića i u prostoriju stavili zapaljivu napravu od koje je i ljude i kuću zahvatio plamen. Nadalje, Mitar Vasiljević osvetljavao je ljude koji su pokušavali da pobegnu kroz prozore, dok su Milan Lukić i Sredoje Lukić pucali na njih iz automatskog oružja, čime su neke usmrtili, a neke ranili. Tim postupcima Milan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević prouzrokovali su smrt oko 70 ljudi.”

Haška optužnica protiv Milana Lukića stupila je na snagu 12. jula 2001. godine, kada ju je pečatom i potpisom overila Del Ponteova. Interesantno je, međutim, da je Lukića srpska policija u tri navrata hapsila još tokom devedesetih godina – zbog nelegalnog posedovanja oružja, falsifikovanih dokumenata i ubistva jednog Srbina iz Višegrada koji je pomagao Muslimanima da pobegnu iz grada – ali je svaki put pušten na slobodu.

Zapadni izvori, kojima nije baš uvek verovati, tvrde i da je Lukić živeo slobodno u Bosni i Srbiji (Obrenovac) sve negde do januara 2004. godine. Posle toga mu se, navodno, gubi svaki trag.

Dovođen je u vezu i sa finansiranjem skrivanja Radovana Karadžića, i to tako što je bio jedan od posrednika u lancu švercera droge iz Turske preko Bosne prema Zapadnoj Evropi. Između njega i Karadžićevih ljudi, navodno, “puklo” je zbog nesporazuma oko udela u sigurno zamašnom profitu, posle čega su – opet zapadni izvori – krenuli s pričama da je Milan Lukić počeo da haškim istražiteljima “otkucava” bivšeg predsednika Republike Srpske. On sam, ili neko ko se predstavio kao “haški optuženik Milan Lukić”, poslao je ovog aprila i-mejl medijima u kom je demantovao ovakve tvrdnje ali i izrazio spremnost da se pojavi u Hagu. Samo, “posle onih koji su mi izdavali naredbe”.