Nije bio ideološki pisac

Silazeći s vlasti, Milovan Đilas se peo i u mojim očima. Aura oko njegovog imena počela je da se upliće i u moj život istovremeno s njegovim robijanjem koje se poklapalo s mojim đakovanjem i studiranjem.

Današnjem naraštaju je nemoguće i zamisliti koliko je njegovo ime bilo proskribovano i ogubano. Prognan je iz javnog života, a njegov lik i sa starih, poznatih fotografija. U stvari, skidana mu je glava, ali su ostajali udovi tako da su se njegovi ratni drugovi na tim fotografijama pojavljivali sa više nogu i ruku. Nema sumnje da me je hajka i fama oko izdvojenika najviše i privlačila.

Tih godina prepričavane su samo dve njegove rečenice. Jedna sa sahrane, druga sa porodične grobnice. Opraštajući se od majke, rekao je jednu: “Biću najsrećniji onaj dan kad dođem da ovde počinem pored tebe.” Na grobnom kamenu svojih roditelja uklesao drugu: “Ovo je sve što sam mogao učiniti za vas.”

Prvi put sam ga video na premijeri “Komandant Sajler” Borislava Mihajlovića Mihiza u Narodnom pozorištu, na isteku 1966. godine. Bio je tek prispeo iz zatvora na neslobodu, ošišan do glave, bled kao zid. Vera, koja je bila sa mnom, rekla mi je docnije da sam i ja prebledeo kao krpa čim sam ga ugledao. Zapamtio sam svoje uzbuđenje i znam da sam pomišljao da mu priđem, ali sam se od silne policije koja se tu motala otreznio i uzdržao. Te godine pomilovane su policijske glavešine pa je državne ključare bila sramota da pod ključem ostave jedino Milovana Đilasa. Neće biti preterano ako kažem da bi možda i moja sudbina bila zauvek zapečaćena da tadašnja srpska udbaška vrhuška nije bila nadudbašena i svojim jadom zabavljena.

Nedugo zatim, u proleće 1967. godine išao sam uz tadašnji Bulevar revolucije sa Stevanom Raičkovićem kad su nam u susret, od Pravnog fakulteta ka “Maderi”, dolazili Milovan Đilas i Jovan Barović. Barovića sam već znao i on nas je tu zvanično upoznao. Posle nekoliko reči Đido me je pozvao u stranu i kazao da bi želeo da se sastanemo. U to vreme to nije bio bezazlen i bezopasan poziv. Stanovao sam u Ulici 27. marta i tada je kod mene bila i moja majka. Ispratila me je na taj sastanak sa strahom i nije zaspala dok se nisam vratio. Kad sam joj rekao: “Šta misliš, da ne idem?” ona je, iako prestravljena, odgovorila: “Bog s tobom. Šta govoriš?”

I, kako smo se tada sastali, nismo se rastajali do njegove smrti nakon trideset godina. Naše susrete Đido nije prepustio slučaju. Već pri prvom susretu predložio je da odredimo dan u nedelji u koji ćemo se redovno viđati. Izabrana je subota, u pet po podne, nazmenično, kod jednog pa kod drugog.

/Hvala Bogu što se istražismo/Nema više pređašnjih junaka/Kao što su od Nikšića Turci….

Tako bi, umesto pozdrava, ovim stihovima često počinjao naš razgovor. A onda bi, pre nego što bi seo, dodao još koju reč u slavu neznanog pevača i njegove žalopojke za velikim turskim junacima. Mihailo Lalić je negde rekao ili napisao kako su se siti naćutali on i Milivoje, najmlađi od braće Đilas s kojim je u studentskim danima bio nerazdvojan. Ja sam se s Milovanom Đilasom sit narazgovarao. Sa njim se nije moglo ćutati. Do kraja smo persirali jedan drugome, a mislim da je to bilo važno, i za visinu naših razgovora i za dubinu i dostojanstvo našeg prijateljstva. U tim razgovorima su nastajale čak i neke od mojih poema. Recimo, “Biće i Nebišće”. Još s vrata je pitao: “Kako to da ima Podbišće a nema Bišće?” Umesto odgovora napisao sam poemu o Bišću i Podbišću, Biću i Nebiću. A kada je poema objavljena, policija koja je naše razgovore očigledno prisluškivala, brzo je alarmirala nadležne organe. Izbila je afera koja je stigla do Predsedništva SFRJ, a glavni razlog za hajku povodom tog velikog ideološkog prekršaja, nađen je u podatku što je u poemi pomenuto Podbišće, rodno mesto Milovana Đilasa. To je, uostalom, bilo sve što su o poeziji znali oni koji su joj presuđivali. Đilasova epitimija nije se mogla meriti sa drugima. Pišući poemu “Plač nad Crnom Gorom” dosetio sam se da ga spomenem kao Unuka Alekse Marinkova. To je bila naša tajna koju su lako otkrili neki zemljaci, a među njima i Mihailo Lalić. Kada mi je ovih meseci Branko Popović iz Lalićeve zaostavštine dao fotokopiju te poeme ispisane njegovom rukom, zapazio sam da je Lalić, za svaki slučaj, obazrivo, umesto Alekse Marinkova, svojeručno u svoju svesku zapisao: “Unuk toga i toga…”

Bio je savestan, poštovao drugog, na sastanke dolazio tačno u minut, a ako bi stigao ranije, šetao oko kuće do zakazanog vremena. Viđali smo se i mimo redovnih subotnjih sastanaka, ali tim susretima nismo davali isti rang. Jednom prilikom smo kao terazijski Crnogorci zakazali sastanak na Terazijama, na autobuskoj stanici. Autobus 31 kojim sam dolazio, kasnio je pet-šest minuta, a kad me je ugledao, dočekao me je rečima : “Da niste bili u ovom autobusu ja bih otišao.” “Znali biste da je u pitanju provala”, uzvratio sam aludirajući na tačnost koja se podrazumevala kod predratnih ilegalnih partijskih sastanaka. “Ne, nego zato što bi trpeo moj prestiž.”

Ne jednom mi je rekao da pre mene nije imao prijatelja osim političkih, a politička prijateljstva, iako mogu biti duboka i vatrena, u stvari i nisu prijateljstva jer nestaju istovremeno s političkim razmimoilaženjima, na plenumima i kongresima. Mi smo bili prijatelji neistomišljenici, predstavnici dva sveta koji ima dve strane. On je gotovo redovno inventarisao u čemu se slažemo a u čemu ne slažemo, a u srećnijim periodima objavljivao kako se bezmalo u svemu slažemo. Bilo mu je stalo da me uveri kako bih i ja, da sam u to vreme bio stasao, izabrao stranu koju je izabrao on i da za njegov naraštaj boljeg izbora nije bilo. Ostao je u to uveren i onda kad je vreme pokazalo da ni ta strana nije bila prava. Podjednako udaljen i klevetan i od vlasti i od opozicije, taj razmak je i mera njegove individualnosti i njegove usamljenosti i njegovog podviga.

Protiv našeg prijateljstva nije bila samo vlast koja se bojala da bi taj primer mogli slediti drugi i tako okončati Đilasov bojkot, nego i opozicionari koji su umirivali savest tvrdnjama da bi to činili i oni kada bi to bilo moguće. Čoveku koga su istorija i sudbina nagnale da odlučuje o sudbinama drugih ljudi, najstrože su sudili oni koji nikada nisu bili dovedeni u takvo iskušenje. Jedni su mu zamerali što se pokajao, drugi da se nikada nije pokajao. Od njega sam čuo i pitanje: “Recite mi, koji se Srbin ikada pokajao?”

Jedan naš zemljak gubave duše dugo me progonio molbama da ga sa Đilasom upoznam. Kad mu se ta želja ostvarila, presreo ga je na ulici i ispričao paklenu intrigu čiji cilj je bio da nas dvojicu zavadi. Iako je preklinjao da to meni ne kaže, Đido je iz onih stopa došao k meni i još sa vrata presudio: “To je stari udbaš koji je dobio zadatak da nas posvađa!”

Otišao je na robiju, a mogao je da ne ide. Da je ćutao, ostao bi u vili na Dedinju, a on je umesto vile i Dedinja izabrao rešetke i Mitrovicu. To mu je malo ko oprostio. Kad je posle svih robija odveo sestričinu na kafu u Međunarodni pres-centar, u Klub novinara, kelner mu je prišao i rekao da njega ne može poslužiti. A već se bilo uveliko odmaklo “u reformama i demokratizaciji našeg društva.”

Rečenica koja se tih godina često čula bila je ona kojom su se naši slobodari hvalili kako su se javljali na ulici čak i smenjenim političkim neistomišljenicima. Do mene je još u mladosti doprlo da je Đido, građanima koji su se u vreme progona odvažili na taj junački podvig, kao otpozdrav uzvraćao: “Hvala!” Kako se komunizam bližio kraju, “primeri čojstva i junaštva” su se umnožavali. Tako smo, negde kod turske ambasade, jednog popodneva sreli Momu Markovića koji mu se u prolazu javio. “Kako to da mu niste dali neki važniji položaj”, pitao sam, “kad je Vuk, kako su Momu zvali u ilegalnom pokretu, izgleda igrao neku važniju ulogu u okupiranoj Srbiji, ali je posle rata postao samo ministar za miliciju?” “Eto, nije morao da se boji”, uzvrati Đido, pa idući s tom mišlju, negde na pešačkom prelazu kod Glavne pošte, dodade: “Đavola se nije bojao, bojao sam se i ja!”

Našim subotnjim seansama vremenom su se pridruživali i drugi. Jedan od prvih bio je Mihiz, a jedna od najčešćih tema bio je Josip Broz. Mihiz je tvrdio da Broz u životu nije pročitao nijednu knjigu, a za to su najbolji dokazi fotografije na kojima on, po pravilu, stoji držeći u rukama neku pozamašnu enciklopediju, otvorenu negde pri kraju kako bi se videlo da je daleko odmakao u čitanju. “Nemojte, Mihiz, pročitao je, kako da nije!” “Nije”, “Jeste”, “Nije”. “Koju je knjigu pročitao?”, pitao je Mihiz a Đido odgovorio: “Moju.” “Hoćete li da vam ja kažem kako je to bilo?”, zamolio je Mihiz, a Đido prihvatio da nam to ispriča a ja to ovde svedočim da bi se videlo kako su obojici jeretika kreacija i inteligencija bili važniji od bilo čega drugog. (Pre nego što produžim da na ovom mestu citiram i onu Mihizovu: “Meni moji mrtvi prijatelji nisu sve dalji nego sve bliži. NJima više ne govorim – zbogom, već doviđenja.”)

Ali vratimo se Titovom čitanju po Mihizovom tumačenju i Đidovom svedočenju. “Vi ste mu tu knjigu dali?” “Da!” “I napisali ste mu posvetu?” “Razume se”.” “I to nije bila uobičajena posveta, nego nagizdana i udvorička, ispisana na svim onim čistim stranama.” “Može se reći.” “Hoćete da vam kažem kako je glasila?” “Izvolite.” “Dragi druže Tito, bio bih veoma srećan ako bi našao vremena da pročitaš ovaj moj skromni ogled u kojem sam pokušao da sa naših marksističkih pozicija ukažem na izvesne sumnjive pojave u našoj kulturi i na mogućnost njihovog prevazilaženja i tumačenja.” “Prihvatam.” “A onda je prošlo nekoliko nedelja, možda i meseci, i on se nije oglašavao.” “Razume se.” “A onda ste se sreli na nekom prijemu.” “Tačno.” “I on vam nije ništa rekao.” “Nije.” “I vi niste izdržali nego ste ga pitali da li je pročitao vašu knjigu.” “Bez sumnje.” “I on je rekao da je pročitao.” “Doslovno.” “I da mu se sviđa.” “Recimote.” “I vi ste iz tog odgovora zaključili da je knjigu čitao.” “Tako je. Bravo, Mihize, u velikoj ste formi!”

Osim Milovana Đilasa ne znam nikog među piscimako je imao istinskog političkog dara. Književni i politički dar kod njega su bili razdvojeni a kod ostalih pomešani. Zato je on bio i najuspešniji. Pa ipak, trudeći se da bude realan, ispadao je fantasta, a držeći se realnosti, dospevao u nemoguć položaj. Vođa njegove revolucije nazvao ga je luđakom a on je na to kazao: “I jesam lud. Da nisam lud, ne bih valjao ništa.”

Ne znam nikog ko je bio politički pošteniji od Milovana Đilasa. S njegovim uverenjima ste uvek bili načisto, nikad me nije poštedeo svoga neslaganja ni za sebe prištedeo drukčije mišljenje.

Da ispričam i zgodu čiji su učesnici bili Đido, Mihiz, Dragoslav Mihajlović i ja. Predložio sam da svako ispovedi neki primer kada je ispao veće đubre nego što je morao. Kada smo nas trojica ispričali šta smo imali, a Đido došao na red, kazao je da igra nije fer. “To što ste vi ispričali su dečije priče! Ne učestvujem u nadmetanju sa neravnopravnim partnerima!”

Iako ideolog, nije bio ideološki pisac, uveren da je umetničko delo samo sebi jedini sudija.

Rečit primer je razgovor sa Mihailom Lalićem. Ticao se romana “Pramen tame” čija tema je sudbina onih crnogorskih četnika koje su saveznici na kraju rata predali partizanima. Đido je, pored ostalog, kazao da je to nesumnjivo dubok i složen motiv i da bi pisac možda više postigao da je zamislio situaciju u kojoj su se mogli naći partizani da su izgubili rat, a potom krenuli u Rusiju, a Rusija ih vratila i predala četnicima. Da je sudbinu četnika posmatrao iz tog ugla, roman bi bio na dobitku, a ideologija na gubitku. Nije bio nezanimljiv ni Lalićev odgovor: “Ti bi hteo da ja sam postavljam jednačinu naše borbe, a ja sam rešavao onu koja je već postavljena.”

Najčešća tema naših razgovora bio je građanski rat. Uvek sam voleo Kamijevu misao da je mržnja sama po sebi laž. Ipak sam, kad god je bila reč o građanskom ratu, gotovo redovno imao pokret više i reč viška. U jednoj TV emisiji u kojoj smo učestvovali nas dvojica i Desimir Tošić, rekao sam da Đilas ne uživa ugled heroja tolerancije, a da sam o toleranciji od njega mnogo naučio. On je na to uzvratio: “To ste mi ugrabili. I ja sam mnogo naučio od vas.”

Mimo boljih običaja na koje nikad nismo zaboravljali, spomenuo sam kako mi i ovde i po svetu naši ljudi zameraju prijateljstvo s njim. “A nemojte misliti da mene moji hvale zbog prijateljstva s vama”, uzvratio je, a potom ispričao šta mu je sve na tu temu prigovorila neka aktivistkinja koja ga je presrela na Terazijama. Znao je koliku je nesreću doneo građanski rat i više puta je spomenuo kako bi na temu pomirenja imao šta da kaže.

Naše prijateljstvo nije bilo samo lično nego i simbolično a te simbologije on je bio svesniji pre i više od mene. Predlagao mi je i da izaberemo neki zgodan proplanak u Crnoj Gori da se tu zajedno sahranimo. Tada nisam bio oduševljen ni tim prizorom ni takvim predlogom, ali naknadno sam postajao svesniji dalekosežnosti tog nauma. Od mnogih poslovica koje je znao, jednu sam samo od njega čuo: “Pametnom čoveku Bog tajne ne zna.”

Razgovor koji bismo započinjali jedne subote nastavljao se iduće. Domišljali smo se, recimo, šta bi mogla da znači izreka: “Laže, granje ne drži.” Mislio sam da bi to mogla biti neka bezdana laž koja je toliko zinula da je nije moglo pokriti nikakvo granje. Sutradan, ranom zorom je telefonirao: “Nije reč ni o granju ni i bezdanu. Pre će biti da je neko nekome u daljini zbog nečega tvrdio da drži granje, a drugi koji je bio na licu mesta, dojavljivao da laže i da taj granje ne drži.”

Od priča o majci Vasiliji-Vaji upamtio sam onu kad su policajci došli da ih izbace iz stana pošto im se činilo da je stan u koji se uselio posle pada bio isuviše komforan. “Mi odavde živi nećemo izaći”, rekla je Vasilija. “A jedino vam možemo pomoći da vam pozajmimo ovu sekiru ako nemate čime da nas pobijete.”

Otac, major, Nikola Đilas, bio je živopisna ličnost. Sinovima je govorio da prima sve njihove komunističke teorije osim one da Crnogorci nisu Srbi. “Ako Crnogorci nisu Srbi – Srba nema!” Spominjao je i kako je Nikola, nekome ko je na nekoj sahrani lelekao sve i svakoga, doviknuo: “Preskoči te cace i alake, pa pređi na ljude.” Zapamćeno je kako je Nikola Đilas 1941. godine u Gornjem Milanovcu, usred podne u glavnoj ulici, iz svog kolta pucao na nemačke avione. Kad su ga pitali da li misli da će im time nauditi, rekao je da zna da neće ali neka se čuje da nisu preleteli Srbiju a da na njih niko nije opalio ni metka.

I kad smo već kod Crnogoraca, da kažem da je Milovan Đilas, posle silaska s vlasti, ostao Crnogorac zavičajno ali ne i nacionalno. O tome se raspravljao sa optuženičke klupe sa svojim sudijama i tužiocima i to ga nije malo koštalo. Da je ostao Crnogorac, verujem da bi našli načina da ga po toj osnovi stave pod neki zaštitni kišobran kao “nacionalnu vrednost” kao što su to činili u nekim drugim slučajevima. Jedan od ključnih crnogorskih funkcionera zvao ga je na razgovor i otvoreno spomenuo takvu mogućnost. Đido nije hteo poštede po tu cenu dodajući da je crnogorska nacija ideološki izum i da on to najbolje zna.

Ne znam nikoga ko je svesnije išao u tamnicu i unapred kontao koliko će ga koštati reč koju nije mogao zadržati za sebe. Neki kvekeri poklonili su mu paketić sa toplim donjim vešom idealnim za uznika. Nešto poput kompleta Crvenog krsta za prvu pomoć bolesniku. Držao ga je u biblioteci da mu za svaki slučaj bude pri ruci. Nudio ga je i meni u pozajmicu savetujući da ono najophodnije odmah ponesem sa sobom u slučaju da dođu po mene. “Oni uvek kažu da ćete se brzo vratiti, ali vi ipak odmah ponesite sa sobom olovku, knjigu, četkicu…”

Mnogo je znao o zatvorima, odmetnicima, hajducima. Nagovarao sam ga da napiše neku vrstu udžbenika – robija u sto lekcija, robija bez muke – koji će ovde uvek biti aktuelni. Umesto toga napisao je raspravu “Tamnica i ideja”. Aleksa je tada bio u nekoj vrsti izgnanstva u Londonu i knjiga je nastala najviše iz razgovora s njim i razmišljanja o njemu.

Bio je tvrd na suze, a dva puta sam ga video uplakanog. Jednom u mom stanu, drugi put u bolnici kad je preminula Štefanija – Štefica, žena kojoj se jedinoj, ako je ikome, do kraja poverio. U jednom času u Beogradu je bilo stvoreno uverenje da će ga sigurno uhapsiti. Pohapsili su u Zagrebu ove i one, pa je bio red da uhapse nekoga i u Beogradu. Za tu ulogu je bio idealan Milovan Đilas. Imao je običaj da mi, o nekoj stvari o kojoj smo se sporili ili je nismo do kraja raspravili, napiše pismo, i lično ga donese. Predavao ga je čim dođe a zahtevao da ga pročitam kad ode. Tako sam i ja, u dane kad se činilo da će ga sigurno uhapsiti, napisao pismo njemu i pružio mu ga čim je došao. Odmah je produžio na terasu da ga pročita. Vratio se vlažnih očiju: “Mislio sam da raskidate sa mnom!”

Kao i svi Brđani, često smo razgovarali o sahranama, junacima i grobovima. Mislio sam da u tim stvarima ne valja biti originalan. Nismo prvi koji umiremo da bismo glavoboljili kako da se sahranimo. Mislio sam da i on treba da se sahrani u svom rodnom mestu, u porodičnoj grobnici, sa sveštenikom, kao svi njegovi preci, kako ne bi pretulio sveću koja je ko zna kad zapaljena. “Meni onaj narod neće dati grob”, kazao je, a ja sam uzvratio da će onaj narod biti počastvovan njegovim povratkom i odlukom da s njima vekuje, da će on biti prvi od znamenitih ljudi koji je to učinio, da je on najslavniji čovek koji se tu ikada rodio i sahranio. “Ne znate vi naš narod! A pop će me, sigurno, psovati!”, nastavio je, a ja uzvraćao da ga neće psovati nego držati onu istu službu koju drži već vekovima. “Da, ali on će me ipak na kraju psovati.” “Neće”, “hoće”, “neće”. “Ali da mi obećate da ćete ga prekinuti ako počne da me psuje.” “Neće vas psovati, ali ako počne, dajem reč da ću ga prekinuti!”

Kada je testamentom pored Alekse odredio i mene da odlučimo o mestu i načinu njegove sahrane, bilo mi je jasno zašto je to napisao i da pored sveg našeg nenatrunjenog prijateljstva to nikada ne bi napisao da već nije znao kako ću odlučiti. Bilo mu je zgodnije da o onome što je želeo odlučimo Aleksa i ja.

Poslednjih godina vodio je dnevnik koji je ostao u rukopisu i nekoliko puta mi je naglasio da će taj dnevnik biti i moja svojevrsna autobiografija. Kad sam, zahvaljujući Aleksi koji je rukopis prekucao, bacio pogled na neke stranice, začudio sam se koliko je značaja pridavao mojim uzgrednim komentarima i kako se o političkim uverenjima može zaključivati i po trenutnim raspoloženjima.

I u pisanju i u govoru često je rečima dodavao slovo o: okratak, odugačak, ogojan, opun, oredak, omalen… Ne znam šta bi se iz toga moglo zaključivati. Govorio je i recimote. “Ja sam veliki krijač”, kazao je čudeći se da u njegovim prozama niko nije otkrivao autobiografske podatke koje je pozajmljivao drugim likovima i premeštao u druga vremena.

Jedan od onih levičara koji su sedam sednica bili sa Miloševićem a na Osmoj se sa njim rastali, pokušavao je da svog druga i svoju biografiju teslimi drugima – Crkvi, Akademiji, inteligenciji – pa i meni. Taman sam zaustio da razjasnim svoju poziciju, kad je Đido koji beše krenuo u kuhinju da donese kafu zastao, okrenuo se k meni i rekao: “Nećete se valjda vi pravdati?!”

Tom rečju završavam prijateljsko slovo posvećeno uspomeni na herojsku ličnost Milovana Đilasa “koga su savest i razum nagnali da ustane protiv tiranije”, kako je napisano na Ordenu slobode, jedinom odlikovanju koje je dobio možda i zato što su mu sva druga koja je dobio u svojoj otadžbini, bila oduzeta.

Matija BeĆković