“Tajmsove” gluposti

Za “Tajmsovu” glupost, Srbima su se predstavnici svetske Mense još istog dana izvinili, jer je Linova lista prepuna nedostataka vidljivih čak i laiku. Nekako, ipak, pod naslovom “Nemci najpametniji (a Britanci makar inteligentniji od Francuza)” “Tajms” je objavio listu kojom se celi narodi dele na pametne i glupe ignorišući činjenicu da je baš svaki pokušaj slične podele u nauci demantovan. “Tajms” se, tako, izložio riziku da se i sam uplete u rasističke vode. Tim pre što je ugledni dnevni list iz Londona prevideo da u Evropi živi više od 23 naroda. Elem, na “Tajmsovoj” listi nema Portugala, Ukrajine, Litvanije, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Slovačke... Oni nisu ni glupi. Jednostavno, ne postoje!

Iako se Lin u svom istraživanju pozvao na Univerzitet Alster, NIN-u je u ovoj instituciji rečeno da profesor tamo ne radi već deset godina i da se od ovog i sličnih njegovih istraživanja, univerzitet ograđuje. Britanski list to ipak nije učinio, kao ni “Obzerver” u kome su Linovi tekstovi objavljivani u nekoliko navrata – svi na varijaciju iste rasističke teme; pametniji plavi naspram glupljih crnih. “Tajmsova” tabela izostavlja nizak skor Litvanaca i Portugalaca, na primer, kao i preostalih balkanskih naroda, poput Hrvata čiji je koeficijent tek za jedan poen veći od srpskog. Teško je poverovati da je ta selekcija imala drugi kriterijum osim tog da je osećanja nekih nacija dozvoljeno povrediti, a nekih ne. “Tajms” je u dnu liste osim autsajdera, poput Srbije, Bugarske, Turske, Rumunije, ostavio još samo Francusku, večitog rivala na međunarodnoj sceni. Sam Ričard Lin za NIN objašnjava nizak plasman Balkanaca na svojoj tabeli ovako:

“IQ balkanskih naroda je niži nego kod severnih Evropljana, pre svega zato što je severna Evropa počela sa industrijalizacijom oko 1750. godine i postala bogata. Ishrana se poboljšavala, a IQ povećao. Jugoistočna Evropa razlikuje se od ostatka, jer su narodi na Balkanu mešavina Evropljana i Južne Azije, odnosno Turaka. Balkan se sporije modernizovao, ali čim postanete bogatije društvo i vi ćete biti pametniji,” teši nas Lin.

Društveno bogatstvo je tako na samom vrhu kriterijuma za procenu inteligencije naroda kod Lina, ali nekako opet crnci iz SAD i crnci iz najsiromašnijih delova Afrike imaju gotovo isti koeficijent koji u oba slučaja ne prelazi 85. Geni su, a ne socijalni faktori, krivi u slučaju crnaca i za to što je stopa kriminala među njima veća u SAD nego među američkim belcima. “Čistokrvni” Evropljani su, s druge strane, pametni gde god da se zadese, čak i kada su kriminalci.

Izuzetke u tezi koju misli da je dokazao – da su severni narodi pametniji od ostalih (dok na vrh liste upisuje Nemce i Italijane!) Lin objašnjava najpre mešanjem bele sa drugim rasama.

“U slučaju Litvanije, prosečni IQod 90 i 92, mogu se priznati izvesne greške u istraživanjima. Irska, sa 92, može se objasniti dugotrajnim migracijama, takvim da su pametniji odlazili, a manje inteligentni dolazili. To se odnosi i na Škotsku i Korziku, a nizak IQ u Portugalu, koji ide od 88 do 101 i vidi se već i po najnižem nacionalnom proizvodu u zapadnoj Evropi, moguće je objasniti mešanjem sa ljudima poreklom iz podsaharske Afrike,” kaže Lin.

Društveni proizvod i podvizi u ratovima su, prema Linu, glavni pokazatelj verodostojnosti rezultata do kojih je došao, osim u slučaju Nemačke čiju propast u Drugom svetskom ratu objašnjava brojnijom vojskom protivnika. Upitan za metodologiju i presudne kriterijume u slučaju Srbije, Lin kaže:

“Nacionalni IQ su upoređivani sa britanskim prosekom od 100 i uračunatom standardnom devijacijom od 15. Rezultat koji smo dobili za Srbiju, ILJ 89, verovatno ima nedostataka, jer je uzorak opisan kao “pripadnici niže i niže srednje klase” iz i u okolini Beograda. Razlika u IQ kod pripadnika jedne nacije je u dva do tri poena osim kod Portugalaca i Poljaka, gde je i do 13-14, što je verovatno uzrokovano razlikama u životnom standardu i još verovatnije u – rasnim grupacijama.”

Lin se mnogo više oslanjao na tuđe studije, nego što se koristio sopstvenim ispitivanjima. Tako je, oslanjajući se na nedokazanu tezu da inteligencija zavisi od veličine mozga, za 0,40 – prikazao prosečnu inteligenciju Evropljana najvišom i zbog toga što u proseku imaju najveće mozgove. Nekim čudom, iako poslednji na listi, ni srpski mozak kad se izrazi u centimetrima kubnim ne zaostaje za kontinentom. Istraživač je, sve u svemu, na tuđim studijama dao sve od sebe da dokaže da inteligencija zavisi od gena i da je evropski gen najbolji, prilagođavajući svaki izuzetak od svoje teorije nekom novom pravilu. Ili pribegavajući nekom alternativnom argumentu, poput broja Nobelovih nagrada za pojedince pripadnike nacije, koja u osnovi nije imala nikakve veze sa početnim parametrima njegovog istraživanja. A to su : IQ, ishrana, klima, nacionalni proizvod i veličina mozga. Želeo to Lin ili ne, njegov metod tako neizbežno podseća na predratni Hitlerov kome nije smetalo da kombinuje Rudolfa Štajnera Rozenkrojcera i Monteskjea, pa zatim arijevce i Azijate, kada je to situacija zahtevala.

Ipak, kada se izračuna prosek dvanaest bivših komunističkih zemalja s Linove tabela, on se ne razlikuje mnogo od proseka zapadnih zemalja ; 96 za istočnu i 98,5 poena za zapadnu.

Psiholog dr Žarko Trebješanin smatra da na Linov rezultat ne bi trebalo niko mnogo da se osvrće kao ni na činjenicu da je takav objavljen u “Tajmsu”.

“U tom istraživanju ima rasizma, ali je ono samo gotovo zanemarljivo s obzirom na sve manjkavosti koje ga prate. Pokazalo se da ne postoje testovi nezavisni od kulture, jer je nemoguće naći normu koja bi svima odgovarala. Antropogeografske teorije s polovine devetnaestog veka prevaziđene su, kao i ideje da se ljudi klasifikuju po inteligenciji, a pogotovo zbog klime. Ali Tajms kao i svake druge novine voli takve pikanterije,” kaže Trebješanin.

Ali baš zato što je objavljena u nedeljniku “Tajmsovog” ugleda, vest je obišla svet i nije shvaćena sasvim neozbiljno, bez obzira na manjkavosti Linovog istraživanja i njegove poznate sklonosti.

Vest je i u Srbiji, ipak, komentarisana burno, srpski, ali i evropski. Tako Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Jukom-a kaže: ”Ma, kakav rasizam! Da su Albanci ispali najgluplji, to nam ne bi bio rasizam.” Ali, Albanci za Lina ne postoje, kao narod.

“Počasni direktor svetske Mense, Irac Dejvid Šuman, izvinio nam se zbog te teorije,” kaže Ranko Rajović, predsednik Mense Srbije i Crne Gore i član borda direktora svetske Mense.

“Doktor Lin sam sebe demantuje u nekoliko navrata. Prvo se oslanja na veličinu mozga, iako ona ne odlučuje o inteligenciji, već površina mozga. Potom, uzima argument ishrane i unošenje mesa, koje je, navodno, u vezi sa inteligencijom, a ne uzima u obzir da je Vojvodina u samom vrhu po potrošnji mesa u Evropi. Kaže i da pametniji narodi pobeđuju u ratovima, osim ako su malobrojniji, a ne zna da su Srbi, sa dna liste, iako su protiv mnogo jačeg neprijatelja dobili bitku na Ceru i na Kolubari, i probili su i solunski front. To nisu uradili ni Bugari ni Austrijanci,” kaže Rajović.

“Država bi mogla da ga tuži za vređanje naroda. Ni pedeset godina istraživanja ne može da bude dovoljno da bi se tako klasifikovali narodi. Naša Mensa imala je najbolju prolaznost na testovima u Evropi, što samo po sebi ne mora da govori o prosečnoj inteligenciji Srba, ali smo od osnivanja 1988. godine za samo tri godine bili četvrti u Evropi, a sedmi u svetu. U tadašnjoj zemlji su najveću prolaznost imali Beograd, LJubljana i Novi Sad. Ovdašnja Mensa formirala je Mense u Sloveniji, Bosni, Makedoniji i započela u Rusiji i Ukrajini, a po uticaju smo među prvih deset u svetu,” kaže Rajović.

Svi NIN-ovi sagovornici, osim Lina, slažu se da je univerzalnost testa u različitim kulturama nemoguće postići tako da se grupno merenje inteligencije proglasi naučnim. I pokušaj da se ono napravi morao bi biti zasnovan na velikom i reprezentativnom uzorku. Neki čak smatraju da se oni koji kreiraju test ne mogu izolovati od svog kulturnog miljea, a Mensini podaci govore da afrički narodi, recimo, teško rešavaju uobičajene testove, ali kada im se jednako složen logički problem nacrta na pesku, oni nemaju prepreke da ga reše. Takozvani “free culture” testovi postoje, ali se do sada niko nije usudio da ih isproba. Ni Lin to nije učinio, ali je pronašao druge kombinacije da dokaže šta je zacrtao i prenese javnosti.

“Grupne razlike u inteligenciji ne mogu se posmatrati bez uvažavanja etničkih i kulturnih razlika,” kaže Lazar Tenjović, profesor statistike u psihologiji.

“To je jedan od najvećih problema u psihologiji i postoje pokušaji da se naprave univerzalni testovi inteligencije, ali se do sada pokazalo da to nije moguće, osim sa narodima koji su približno bliski kulturno i civilizacijski. Razlike među narodima su ponekada toliko velike da utiču čak i na to kako opažamo svet. Tip i vrsta zadataka, uslovljeni su kulturnim obrascima.” U bivšoj Jugoslaviji, postojalo je slično istraživanje koje je pokazalo da od severa ka jugu postoje izvesne razlike. Ali one po Tenjoviću nisu bile praktično relevantne.

“To su popularna evolutivna tumačenja, ali samo tumačenja, a ne podaci. Potom, veoma je diskutabilno šta je za koga napredno. Dokazano je da su kriterijumi po kojima se meri napredno drugačiji u zapadnim nego u primitivnim kulturama. Verujem da sredina u fizičkom smislu utiče na razvoj čoveka, da u težim uslovima uspevaju samo oni koji s tim poteškoćama izađu na kraj, ali se ispostavlja da ono što mi smatramo naprednim, ne zahvata sposobnosti koje su u primitivnim društvima važne. Inteligencija je skup raznorodnih manifestacija i sposobnosti i veoma je diskutabilno da li je ona jedna dimenzija na kojoj možemo poređati ljude”, kaže Tenjović.

Načina da se meri inteligencija je mnogo, jer je i njenih nivoa nekoliko. Ali čak ni Mensa se nije usudila da meri emocionalnu ili verbalnu, koje su promenljive kroz život, a kamoli grupnu. Zadržala se na pojedinačnoj i logičkoj.

No, to očigledno ne sputava avanturistički duh Ričarda Lina niti “Tajmsovu” glad za “pikanterijama”. Možda u nekom od svojih sledećih istraživanja, kada bude merio emocionalnu i verbalnu inteligenciju, Lin dokaže da Nemci imaju i najveće srce, a Britanci najduži jezik, a da su Srbi glupi, jer su zlikovci bez srca i jezika.

Ričard Lin Rasne razlike su očigledne Pošto sam diplomirao i doktorirao psihologiju u Kembriyu, predavao sam na Univerzitetu Ekseter i Institutu za ekonomska i socijalna istraživanja u Dablinu. Penzionisan sam kao profesor Alsterskog univerziteta. Glavnina mojih radova posvećena je inteligenciji i u tom području sam postigao svoja najveća otkrića. Jedno je da je prosečni IQ stanovnika istočne Azije – Japanaca, Kineza i Korejaca – za oko pet poena viši od prosečnog IQ Evropljana i Amerikanaca evropskog porekla, a drugo da muškarci, u proseku, imaju viši IQ od žena – i ta razlika iznosi oko pet poena. IQ Japanaca se povećao u proteklih pedesetak godina. Moje objašnjenje te pojave, u psihologiji inače poznate kao Flinov efekat, leži u poboljšanom načinu ishrane. Godine 1991. uključio sam i druge rase u svoja istraživanja. Zaključio sam da prosečni IQ u Africi ispod Sahare iznosi oko 70. Odavno je poznato da prosečni IQ crnaca u SAD iznosi oko 85. Objašnjenje višeg IQ američkih crnaca leži u činjenici da oni imaju oko 25 posto gena belaca i da žive u boljem okruženju. U svojoj knjizi Disgenika iz 1996. godine pokazao sam da su nekadašnji eugeničari bili u pravu kada su tvrdili da moderni čovek nazaduje kada je reč o zdravlju, inteligenciji i savesnosti. To nazadovanje je započelo u drugoj polovini 19. veka i traje do dana današnjeg. U knjizi Eugenika iz 2001. godine razmotrio sam mere koje bi valjalo preduzeti da se to nazadovanje zaustavi i ukupna situacija promeni, i analizirao sam genetsku budućnost čovečanstva. Do genetskih poboljšanja verovatno će doći spontano, kroz selekciju embriona, pošto će žene koristiti tehniku in vitro oplodnje da bi se dobio veći broj embriona, među kojima će potom, sistemom genetskog ocenjivanja, za implantaciju biti odabrani oni koji imaju poželjne genetske osobine. Takođe je verovatno da će neke autoritarne države koristiti genetski inženjering ne bi li, u vojne svrhe, poboljšale genetski kvalitet svog stanovništva. U knjizi IQ i bogatstvo nacija koju sam objavio 2002. zajedno sa finskim kolegom Tatuom Vanhanenom sa Helsinškog univerziteta, analiziran je problem nacionalnih razlika u bogatstvu i privrednom rastu. Ekonomisti i drugi proučavaoci društvenih nauka pokušavaju, još od Adama Smita i njegovog Bogatstva nacija (1776), da odgovore na pitanje zašto su neke nacije toliko bogate, a druge toliko siromašne. Mi tvrdimo da IQ stanovništva predstavlja važan, ali dosad nepriznat činilac. Navodeći mere i procene prosečnog IQ u 185 zemalja sveta, ukazali smo na snažnu korelaciju između nacionalnog IQ i nacionalnog dohotka, odnosno stope privrednog rasta. Osnovni uzrok tih razlika nalazi se u tome što zemlje sa višim nacionalnim IQ mogu proizvesti robu i usluge koji postižu veću vrednost na svetskom tržištu. Najnovija knjiga, Rasne razlike u inteligenciji: evoluciona analiza, objavljena je ove, 2006. godine. U zaključku te knjige, koja, prema oceni profesora Y. P. Raštona, predstavlja Linovo “krunsko ostvarenje”, autor kaže da je “teza po kojoj su se tokom stotinak hiljada godina ljudi razdvojeni geografskim barijerama u različitim delovima sveta razvili u deset raznih rasa, koje imaju izražene genetske razlike kada je reč o morfologiji, krvnim grupama i učestalosti genetskih oboljenja, a istovremeno imaju identičan genotip inteligencije, do te je mere neverovatna da oni koji je zagovaraju ili uopšte ne poznaju osnovna načela evolucione biologije, ili pak imaju politički cilj koji nalaže osporavanje važnosti rase. A možda je i jedno i drugo u pitanju.” IQ naroda i rasa (po Linu): Kinezi, Japanci, Korejci Evropljani i Amerikanci evropskog porekla Inuiti (Eskimi) stanovnici jugoistočne Azije američki Indijanci stanovnici Pacifičkih ostrva stanovnici južne Azije i Severne Afrike stanovnici supsaharske Afrike australijski Aboriyini Bušmani, Pigmeji Neki noviji Linovi radovi, sa njegovim objašnjenjima Rasne i etničke razlike kod psihopatske ličnosti (2002). U radu je pokazano da su psihopatske osobine ličnosti najčešće kod američkih crnaca i američkih Indijanaca, potom kod Hispanoamerikanaca, dok su manje izražene kod belaca i ponajmanje kod stanovnika istočne Azije. Polne razlike u opštem obrazovanju (2002). Razmatranjem polnih razlika u 19 oblasti opšte kulture utvrđuje se da žene bolje od muškaraca poznaju medicinu i kulinarstvo, dok muškarci bolje poznaju politiku, istoriju, geografiju, sport, finansije i nauku. U celini gledano, muškarci imaju šire opšte obrazovanje od žena. Slični zaključci izvedeni su i u radu Polne razlike u semantičkoj memoriji i sposobnosti rasuđivanja, takođe iz 2002. godine. Rasne razlike u seksualnom ponašanju: testiranje nekih predviđanja proisteklih iz Raštonove teorije (2002). Predočeni podaci pokazuju da crnci imaju više seksualnih partnera od belaca i skloniji su psihopatskim osobinama ličnosti. Boja kože i inteligencija Afroamerikanaca (2002). U radu su predočeni dokazi da je IQ viši što je koža svetlija. Ovim se potkrepljuje teorija o postojanju belaca među precima inteligentnijih Afroamerikanaca. Priredila i prevela LJiljana Nedeljković Nemci su najpametniji (ali su Britanci, ako ništa drugo, bar pametniji od Francuza) Velika Britanija i Francuska imaju u svojoj istoriji duge periode sukoba i rivalstva, ali Britanci sada mogu da se podiče pobedom u jednoj oblasti: inteligentniji su od Francuza. U novoj evropskoj ligi koeficijenata inteligencije Britanci su svrstani na osmo mesto, znatno ispred Francuza, koji su tek na 19. mestu. Prema tvrdnji Ričarda Lina, profesora na Univerzitetu u Alsteru, prosečna vrednost IQ kod Britanaca je 100, a IQ Francuza je 94. Ipak, to nisu sve dobre vesti, ima ih još: na samom vrhu tabele su Nemci, čiji prosečni IQ iznosi 107. Ispred Britanaca su i Holanđani, Poljaci, Šveđani, Italijani, Austrijanci i Švajcarci. Profesor Lin, koji je prošle godine izazvao silne polemike tvrdnjom da su muškarci, u proseku, za pet poena inteligentniji od žena, kaže da se kod stanovnika u hladnijim, klimatski surovijim predelima na severu Evrope, mozak više razvijao nego kod stanovnika toplijih krajeva; tako je severnjački mozak i doslovno veći. Prosečni ljudski mozak u severnoj i centralnoj Evropi teži 1 320 kubnih centimetara, dok u jugoistočnoj Evropi teži svega 1 312 kubnih centimetara. “Prastanovnici severa Evrope morali su, tokom dugih zima kada nije bilo nikakve biljne hrane, da love krupnu divljač”, veli Lin. “Glavni uticaj okruženja na razvoj IQ odvija se kroz način ishrane, a stanovnici jugoistočne Evrope jeli su manje mesa, pa samim tim i manje belančevina, minerala i vitamina, što su materije od presudnog uticaja na razvoj mozga.” Lin dodaje da se razlike u inteligenciji između pojedinih delova Velike Britanije mogu objasniti činjenicom da se posebno bistri ljudi već stotinama godina doseljavaju u London. Odrasli u Engleskoj i Velsu imaju prosečni IQ 100,5 , dok prosečni IQ stanovnika Škotske i Irske iznosi 97. Žitelji Londona i jugoistočne Engleske imaju IQ 102. “Ti bistri ljudi su se naselili u Londonu i tu zasnovali porodice. Deci su preneli u nasleđe svoju bistrinu i taj visoki IQ prenosi se iz generacije u generaciju”, objašnjava Lin. Profesor Lin tvrdi da se ovaj obrazac ponavlja i u drugim zemljama. Tako, recimo, u Francuskoj, prosečan Parižanin ima znatno viši IQ od prosečnog francuskog seljaka. Ričard Lin je proveo tri decenije analizirajući hiljade i hiljade urađenih testova inteligencije ne bi li sagledao ulogu evolucije u razvoju IQ . Rezultate svojih istraživanja objavio je u najnovijoj knjizi Rasne razlike u inteligenciji: evoluciona analiza. Prema tim njegovim rezultatima, postoji još jedna oblast u kojoj se Britanci osobito ističu: pamet studenata. Naime, Lin tvrdi da prosečan britanski student ima IQ 109 ; ispred njega je samo prosečan američki student, čiji IQ iznosi 110. Razliku između prosečne inteligencije Britanaca i Francuza Lin pripisuje ishodima vojnih sukoba. On smatra da postoji jedna “dosad nepriznata istorijska zakonitost: u normalnim okolnostima, u ratu pobeđuje strana sa višim IQ , sem ukoliko nije drastično brojčano nadjačana, kao što se to dogodilo Nemačkoj posle 1942. godine”. “Normalni ili prosečni “ IQ ima vrednosti u rasponu od 85 do 115, a izuzetno daroviti ljudi imaju vrednosti koje počinju od 145.