Crveno, volim te crveno

Kakva ironija! Palatu “Auersperg” u kojoj su održane druga i treća runda pregovora o Kosovu, Austrijanci zovu “jedan od najlepših akorda bečke simfonije”. U ovoj građevini koja to ime nosi od 8. oktobra 1777. kada ju je kupio knez Auersperg, inače se održavaju koncerti, a mlađani genije Volfgang Amadeus Mocart je 1781. (imao je 25 godina, a deset godina kasnije je umro) u njoj lično dirigovao na premijeri svoje opere Idomeneo.

Prva runda pregovora tima sastavljenog od 24 predstavnika Beograda, Prištine i međunarodne zajednice, održana je u samom srcu Beča, u palati “Daub Kinski”, a nastavak u već pomenutom zdanju, takođe u centru glavnog grada Austrije koji broji više od milion i 600 hiljada stanovnika. Austrijanci, su inače, veoma ponosni na ove dve reprezentativne građevine.

Do sada su održane tri runde pregovora predstavnika Albanaca sa Kosova i vlasti Srbije uz koordinaciju međunarodnog tima sastavljenog uglavnom od ekipe finskog diplomate Martija Ahtisarija čije je sedište u Beču, ali tu su i predstavnici UNMIK-a, Saveta Evrope, Kancelarije UN u Beogradu, SAD, Rusije... Svaka od tri grupe pregovarača broji po osam članova.

Novinari koji su akreditovani za izveštavanje sa ovih sastanaka, najčešće ostaju ispred prve prepreke – kontrolnih vrata koja se nalaze u holu palate. Na sprat, gde se pregovara, penju se članovi pregovaračkog tima i njihovi savetnici kojih takođe može biti po osam sa svake strane. Svako od njih dobija bey, dok oni koji prisustvuju razgovorima dobiju još po jednu identifikacionu karticu. To daje mogućnost svim prisutnima da lako pogode ko pregovara a ko iz prikrajka posmatra. Sastav timova se, inače, menja iz runde u rundu.

Svaka runda pregovora završava se konferencijom za novinare, kada predstavnici medija imaju mogućnost da se pridruže glavnim akterima i iz prve ruke saznaju šta se događalo iza zatvorenih vrata. Primetno je da interesovanje za pregovore o Kosovu i Metohiji dramatično opada jer je broj novinara na konferencijama sve manji i manji. Posle prve runde (20. i 21. februar) bilo je prisutno više od 200 predstavnika svih medija, a posle druge (17. mart) nije bilo više od trećine od tog broja. Poslednja, treća faza razgovora od 3. aprila, privukla je na konferenciji četrdesetak novinara, pre svega iz srpskih i albanskih medija, i nešto malo ih je bilo iz inostranih agencija.

Ono što bez sumnje bode oči, jeste veoma slabo interesovanje medija iz Srbije i Crne Gore, što se vidi na osnovu pitanja koja (ne)postavljaju njihovi predstavnici. Wihove albanske kolege su daleko nadmoćnije u zahtevima do dobiju odgovore na svoja pitanja i po pravilu im je vreme predviđeno za konferenciju malo. Upadljivo je, takođe, da svi albanski novinari govore engleski, a srpsko-crnogorski uglavnom ne govore.

U ovdašnjim medijima dat je neznatan publicitet tome kako su o pregovorima u Beču pisali albanski mediji na Kosovu. Iz bogatog servisa Tanjuga koristimo neke od najzanimljivijih opaski. Većina prištinskih listova na albanskom je prvi sastanak u Beču nazvala istorijskim. Koha ditore je, primećujući da je atmosfera bila “iznenađujuće konstruktivna”, na prvoj strani konstatovao da je delegacija kosovskih Albanaca iskazala “punu sigurnost”, dok je srpska strana, navodno, bila znatno tiša. Ovaj dnevnik je citirao neimenovane izvore koji su ukazali da se u delegaciji Srba oseća nezadovoljstvo i “osećaj poraza”. Zajednički stav većine listova je bio da bečki početak znači kretanje ka cilju – nezavisnosti Kosova.

Kako je, pak, prema Tanjugu, pisala štampa u gradu domaćinu, posle početka pregovora? Dva najtiražnija dnevna lista alpske republike – Kurir i Noje kronen cajtung (oba iz Beča), praktično su ignorisala početak pregovora, posvetivši tom događaju samo po dve rečenice. Druga dva bečka dnevnika, Prese i Standard, međutim, o početku pregovora vrlo opširno su izveštavali najavivši događaj na čitavim stranama i posvetivši mu posebne komentare. Standard smatra da će pregovori trajati dugo, dok Prese ocenjuje da je cilj da se obe strane – i Srbi i Albanci, “probude iz sna” i shvate realnost oko sebe. Nedeljnik Profil je citirao neimenovanog člana albanskog pregovaračkog tima da su “direktni pregovori osuđeni na propast”. Cilj prištinskog tima je, prema oceni Profila, da se stvori situacija u kojoj će Srbi napustiti pregovore, “da bi onda međunarodna zajednica izgubila strpljenje i nametnula sopstveno rešenje – nezavisnost Kosova”.

Trećeg aprila održana je treća runda pregovora delegacija Beograda i Prištine, i dnevnici na albanskom, kako citira Tanjug, listom konstatuju da nije postignut nikakav napredak, a Koha ditore čak piše da su na površinu izbile još veće razlike u stavovima obe ekipe. Zeri je izveštaj iz Beča doneo pod naslovom “Priština i Beograd se nisu sporazumeli oko formiranja novih opština”, dok je Ekspres konstatovao da dve strane imaju “hiljadu konceptualnih razlika” tim povodom.

Šta nezvanično kažu neki od dobro upućenih u ovu priču? Jednoglasno tvrde da su razgovori sve naporniji jer je broj tema o kojima se razgovara sve duži, a predmeti pregovora sve osetljiviji. Poslednja, treća runda, bila je veoma iscrpljujuća jer se razgovaralo sedam sati sa samo dve pauze. Ručak koji je bio serviran, teško da bi mogao da se nazove osveženjem, jer su posluženi minijaturni sendviči kojih čak nije bilo u dovoljnoj količini za toliki broj prisutnih. Za drugu rundu pregovora topli obrok je doniralo austrijsko Ministarstvo inostranih poslova.

Dešavalo se da u pauzama za kafu članovi srpskog i albanskog tima pomalo ćaskaju u kuloarima. Međutim, upadljivo je bilo da predsedavajući (zamenik izaslanika generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija) austrijski diplomata Albert Roan i njegovi najbliži saradnici iz austrijskog MIP-a imaju veoma dobre odnose sa Albancima. U tom, reklo bi zavereničkom šurovanju sa Albancima, prednjači Stefan Lenc, koji je član Ahtisarijeve kancelarije u ime Evropske unije, a inače je Austrijanac. Tokom druge runde pregovora, kada je albanski tim predvodio Hašim Tači, nije bilo ćaskanja između srpske i albanske ekipe; tačnije, atmosfera u “Auerspergu” bila je veoma napeta.

Nedavno je neka ženska nevladina organizacija u Prištini tražila da se u pregovaračke timove uključe i žene. Ahtisarijeva kancelarija je to prihvatila kao dobru ideju i kada je Ahtisari prošlog ponedeljka primio našu delegaciju (odvojeno je primio albansku), naglasio je da mu čini zadovoljstvo da vidi ženu u našem timu, “jer kad bi bilo više žena, mogla bi da postoji opasnost da se čak dođe do nekog dogovora”, rekao je u nameri da bude duhovit. Dobio je suv odgovor da Gordana Matković nije ušla u tim srpskih pregovarača zato što je žena, nego zato što je ekspert.

I za kraj, jedan bizaran, ali vizuelno upečatljiv detalj. Predsedavajući Albert Roan kao svoj zaštitni znak ima crvenu kravatu, za koju u američkim krugovima postoji i specijalni naziv “ponjer tie”. Namerno, ili slučajno, u drugom krugu pregovora, trojica od petorice albanskih pregovarača koji su sedeli za stolom na konferenciji za novinare, imali su crvene kravate! U poslednjem, trećem krugu, svih šest predstavnika Prištine, odnosno svi predstavnici albanske strane, nosili su crvene kravate!!!

Tomas Flajner, professor međunarodnog prava i savetnik srpske vlade na pregovorima o Kosovu Pravo na samoopredeljenje ne postoji Potencijalnu nezavisnost Kosova Vi ocenjujete kao secesiju. Sa stanovišta međunarodnog prava, ko ima pravo na to? Postoji vrlo dobra odluka kanadskog Vrhovnog suda o mogućnosti unilateralne secesije Kvebeka. Sud kaže da prema međunarodnom pravu ne postoji pravo na samoopredeljenje koje bi se ostvarilo secesijom od jedne države. Međunarodnopravna dokumenta, kao što je na primer Kopenhaška povelja OEBS-a, baziraju se na principu da narodi imaju pravo na autonomiju, ali samo u okviru jedne države. Da bi Kosovo postalo nezavisno, srpski Ustav morao bi da se promeni. Ali, to se u Beogradu ne može sprovesti. - Pretpostavimo, međutim, da se na Kosovu Srbi tretiraju tako da se svi koji su pobegli odluče na povratak jer su zemlja i njen odnos prema manjinama postali toliko atraktivni da bi oni radije izabrali povratak nego izbeglički život u mizeriji. U tom slučaju ne bi bilo nerealno da se većina Srba izjasni za promenu ustava. Albanska strana onda bi rekla da je Srbija zbog proterivanja stanovništva i kršenja ljudskih prava izgubila pravo na suverenitet na Kosovu. - Postoje dve pravne osnove za jednostranu secesiju: jedna je kolonizacija, a druga je situacija u kojoj se narod maltretira i teroriše. Eksploatacija naroda navodila se kao razlog za pravdanje rata protiv Beograda i dolazak Unmika na Kosovo. Posle njegovog dolaska, ovo opravdanje je izgubilo na snazi pogotovo što je Srbija pronašla put ka demokratiji i nema nagoveštaja da bi moglo da dođe do nove elementarne diskriminacije manjina. Ruski predsednik Vladimir Putin smatra da nezavisnost Abhazije i Severne Osetije ne može da se izbegne ako se ona prizna Kosovu. Da li se slažete sa tim? - Ako Savet bezbednosti UN jednostrano prizna Kosovo kao državu, onda će svi secesionistički i pobunjenički pokreti reći: ne marimo za svoju državu i njeno stanovništvo, već ćemo putem internacionalizacije konflikta navesti Savet bezbednosti UN na intervenciju i jednostrano priznanje suvereniteta. To bi dovelo do nerešivog haosa nepredvidivih etničkih konflikata. Der Standard – Beč