Kad kocka postaje bolest

Kada ministar Velimir Ilić javno poruči da se kladi u nekoliko hiljada evra na izborni rezultat stranke G17 plus, treba li mu oprostiti što nije svestan da bi isto značilo i da je rekao da će ako ovi promaše prognozu, ubrizgati heroin u venu? Isto važi i za njegovog kolegu Dragan Šutanovca, koji prosto uživa da se kladi u predizbornim trkama. Ako vam uz primerak dnevnog lista “Blic” stigne vaučer za elektronsku kladionicu, kako ćete odoleti da ne okušate sreću? Kako ćete ubediti dete da ne gleda navodni kviz, u stvari čisto kockanje “Uzmi ili ostavi” na televiziji B92 ili redovna takmičenja u popularnom poker texas hold’em-u na kanalu FOX televizije? Primeri zastrašujuće neodgovornosti prema kockanju pokazuju da ni za propagandu zaduženi ljudi ne prezaju da reklamiraju jednu bolest zavisnosti kao poželjno društveno dobro. Zašto i ne bi. Kockarnica u Srbiji ima na sve strane. Retko ćete pronaći školu pored koje ne postoji makar jedna zamračena kladionica koja svakom adolescentu, buntovnom po prirodi, obećava veštačka svetla i pod njima sasvim drugačiji svet igre. Iz spiska “priređivača igara na sreću”, kako se to službeno zove, a kojim Ministarstvo finansija raspolaže za 2006. godinu, na hiljade je uplatnih mesta, čiji tajnoviti vlasnici su verovatno jedini ljudi u Srbiji koji raspolažu podatkom o broju patoloških kockara u Srbiji. Jer ih urednu evidentiraju pri ulasku u kazino da bi ih redovno obaveštavali o novim mogućnostima da promene život. U slobodnim procenama govori se o broju od oko dve stotine hiljada patoloških kockara, odnosno 2,5 odsto stanovništva. U nekoliko centara koji se bave lečenjem ove bolesti, jave se u proseku tri nova slučaja nedeljno. Čak trećina kockara koji su posetili lekara, prethodno je pokušala samoubistvo, a većina od 80 odsto, počini krivično delo uzrokovano kockarskim dugovima. Razlika između trenutne slike kockara i trenutka kada su lekari počeli da se bave ovom bolešću je jedino u tome što pre samo nekoliko godina nije bila zamisliva danas uobičajena slika patološkog kockara od 15 godina. Sad, mnogi se neće složiti da je kladionica isto što i kockarnica, posebno ne roditelji koji veruju da je bolje da njihov sin, ljubitelj sporta, provodi vreme u kladionici nego na ulici, ali je nekoliko dokaza koji opovrgavaju tu tezu. Najpre, svaka kladionica danas ima poker i aparate za elektronski rulet koji su, kako bivši kockari tvrde, najopasniji uzrok oboljenja. A onda, i lekari se slažu da nema razlike između kladionice, kazina, pa čak i Državne lutrije Srbije. “Ako neko mora da odigra Bingo ili Loto svake nedelje, bez obzira koliko plati tiket, on je kockar”, kaže Dejan Stanković, bivši kockar, autor knjige “Ulog” i predsednik novosadskog centra “Inspiracija” u kome se leče kockari iz celog regiona. “Ako sam uplatio tiket, onda ću celu nedelju provesti uz televizor ugrožavajući tako svoj odnos sa bliskim ljudima. Mreža je svuda postavljena, a mi kao ribe plivamo u njoj.” U svega nekoliko centara u kojima se leči ova bolest zavisnosti kažu da zavisnici uvek dolaze na lečenje pod pritiskom porodice i to kada su već u debelim dugovima, prodali svu imovinu, podigli kredit i potrošili ili počinili krivično delo. Isto je toliko onih koji su pod pretnjama zelenaša čije kamate od po 50 odsto nisu nikako mogli da otplate, ostavili decu i supruge i odselili se u drugu zemlju ili na drugi kontinent. U takozvanoj rekreativnoj fazi kockanja, kada kockar još nije potpuno obuzet igrom, porodica često ne smatra da je u problemu iako se oseća ugroženo. Onda lučenje dopamina, hemijske supstance koja nastaje u centralnom ili perifernom delu nervnog sistema, deluje kao neurotransmiter i sintetiše adrenalin i noradrenalin, postaje sve češće i snažnije, te pretvara kockanje u strast. Vrlo brzo ceo život počinje da se vrti oko kuglice iz ruleta, a kockar konačno i po udžbeniku postaje zavisnik. Psihoterapeut Snežana Alčaz iz Zavoda za bolesti zavisnosti kaže da se na terapiju javljaju tri do četiri nova slučaja nedeljno. Reč je o uzrastima od 17 do 50 godina, pretežno muškarcima koji su imali drugu vrstu zavisnosti ili povećanu potrebu za takmičenjima. Sve češće je reč i o ženama koje su depresivne, a onda i usamljene. Svi su različitih zanimanja, obrazovanja i inteligencije. “Lečenje dugo traje i na grupnim psihoterapijama, kongnitivnim i bihevioralnim, eventualno uz pomoć medikamenta i uključivanja porodice. Roditelji nisu svesni da je reč o bolesti, a majke često pravdaju sinove pred supruzima. Kroz terapiju oni nauče da razmišljaju drugačije, da vide šta je iza dobitka i gubitka, da postanu svesni posledica koje kockanje ima po njih i porodicu. Ima ljudi koji idu svaki dan u kockarnice i ulažu istu sumu, kockaju se rekreativno, ali brzo to kockanje postaje patološko i život krene da se vrti oko toga, a porodica biva žrtvovana. Kako je novac često okidač za kockara da to učini, uloga porodice je, između ostalog, da mu tokom terapije i neko vreme posle ne pozajmljuje novac više ni po cenu zatvora. Stid zbog sopstvenih postupaka kod kockara prisutan je neko vreme, a pauza može trajati od nekoliko dana do nekoliko godina, ali uvek postoji povećana osetljivost i mogućnost da se vrate. Ne treba da prolaze pored kladionica i kazina, ne treba ni da prate rezultate ako im je klađenje problem”, kaže doktorka Alčaz. Stanković se, međutim, ne slaže sa zabranama, jer smatra da posle osećaja stida koji obavezno usledi u toku terapije, ograničavanja samo pogoršavaju stanje bezvrednosti. “Kockari nikada nemaju inicijativu. Oni na terapiju dolaze zbog kompromisa s porodicom koja je potonula zajedno s njima. Zabrana posedovanja toliko novca da bi makar mogao pristojno da funkcioniše nema efekta, jer se obolela osoba oseća bezvredno. S druge strane, već je mnogo puta pokazao da će ukoliko želi, pronaći način da pozajmi novac. Zabrana je samo odlaganje trenutka kada će se ponovo kockati. Reč je obično o inteligentnim osobama koje sebi postavljaju pitanje: kako aparat može da me pobedi? Rešenje je razgovor sa osobom koju smatraju inteligentnom i koja im njihove razloge predoči kao lažne izgovore. Najčešći razlog je da mora da se kocka da bi povratio novac. Kad shvati da nije tako, stiče se poverenje, a onda se podvuče crta za sve što je uradio i pruži mu se prilika, kao provokacija, da ponovo učini nešto dobro. Svako ima svoj šablon, ne postoji šifra jednaka za sve, ali čaše svih kockara su pune, pitanje je samo šta će ih preliti”, kaže Stanković. U njegovom slučaju, čašu je prelila smrt njegovog partnera u kockarskim noćima. Potresna priča o samoubistvu čoveka koga su tri žene napustile, koji čak nije imao nijedan finansijski problem zbog kocke, jer je bio isuviše imućan, ali nije video izlaz iz svoje bolesti. Lekari nisu uspeli da ustanove genetske predispozicije za kocku, možda i zato što svako u porodičnoj prošlosti ima bar jednog kockara. Sva hemijsko-biološka otkrića završavaju se na dopaminu, čiji poremećaj između ostalog može da izazove i šizofreniju i psihoze, Parkinsonovu bolest i narkomaniju tako što droge aktiviraju dopaminske receptore. Socijalne sličnosti među kockarima uglavnom su takve da je teško pronaći materijalni razlog zbog koga se ulazi u taj mračni krug. Jedni su sportisti ili bivši sportisti sa povećanim interesovanjem a i pojačanim impulsom za igru. Uglavnom nemaju prethodnih finansijskih teškoća i potiču iz relativno dobro situiranih porodica. Makar finansijski, imaju predispozicije da ne budu nesrećni. Ipak, patološko kockanje sa kleptomanijom, piromanijom i još nekoliko retkih bolesti, spada u bolesti poremećaja kontrole impulsa u kojoj je jedan od glavnih okidača novac. Dakle, onda kad ima novac u ruci, patološki kockar mora da ga pretvori u ulog. Dvadesetosmogodišnji N. iz dobrostojeće je porodice zbog čega nikada u svojoj kockarskoj karijeri nije imao problem sa novcem, ali je prestao svakodnevno da se kocka kada je shvatio da je 15 sati neprekidno sedeo pored aparata na kome je u tom trenutku bio u dugu 150 hiljada dinara i istovremeno lagao oca da je bolestan i ne može na posao. Tvrdi da je bivši zavisnik, iako dva puta mesečno odlazi na turnire u poker texas hold’em-u koje organizuju i klubovi iz Beograda i Novog Sada. Poslednji je bio u Sarajevu, te je zahvaljujući sponzorima, svim takmičarima smeštaj i prevoz bio plaćen. N. kaže da ulaže tek po stotinu evra, da ga to ni u kom smislu ne ugrožava, osim što se njegova devojka i dalje ponekad buni. “Imao sam problema, ali sad samo uložim stotinu evra, pa ko pobedi, nosi sve. Bio sam navučen, posebno na elektronski rulet i kladionicu. I sad ako bih uplatio jedan tiket i dobio, znam da bih ostao u tome. Ali ovo je drugačije, to je sport. Ja jednostavno volim da igram karte, umem i imam sreće. Zainteresovao sam se gledajući na televiziji FOKS. Novac mi nikada nije bio problem, ali sam shvatio da ne želim da izgubim porodicu. Elektronski rulet je najgori. To je udar na mozak. Sanjao sam ga i na ulici stalno čuo taj zvuk”, kaže on. Nove generacije aparata smišljene su tako da naizmenično daju i uzimaju. Povremeni dobici najveća su motivacija da se igra nastavi. Patološki kockar, a i većina rekreativnih, nikada ne stane kada je na dobitku. Doktor Milan Radovanović iz klinike “Entera” objašnjava da u lučenju dopamina elektronski rulet prednjači. “Deluje kao moćna, gospodska igra, u kojoj su veći ulozi. Sa ulice se u kockarnicama i kladionicama ne vidi ništa, a to posebno utiče na osećaj moći. Posebno kada su klinci u pitanju. Tu su često i lepe hostese, koje stoje tik uz njih i oslovljavaju ih imenom i prezimenom, besplatno piće, ljudi koji im čuvaju aparat dok odlaze po još novca. Staro je pravilo da kockarnice posluju od rekreativaca.” U klinici “Entera” lečenje traje godinu dana, košta najviše 2.300 evra, a potom se u grupi nastavlja besplatno. U osnovi, psihosocijalna terapija određuje se prema svakom pacijentu pojedinačno. I njihovi se pacijenti suočavaju sa posledicama svojih postupaka. Oboleli ponekad doživljavaju svoje radnje svesnima, iako to nisu, a ponekad su sposobni proceniti da čine ono što je strano njihovoj ličnosti i protivno njihovoj volji, ali se ne mogu odupreti silnom unutrašnjem nagonu. Zato je važno proceniti osobu pre kockanja i pre potpunog poremećaja njene ličnosti. “Niko ne prestaje da se kocka dok dobija, tako da na kliniku dolaze tek kada su u patološkoj fazi, a porodica ugrožena. Kad dođu u tu fazu, svi su lažljivi, manipulativni, egocentrični, ne podnose autoritete, imaju fantazije o grandioznosti i omnipotenciji, često žive parazitski i nemaju sposobnost da se bave produktivnim radom. Ukoliko pacijent želi, to se menja, kada se suoče sa posledicama. Recidivi se, takođe, daju prevazići kod onih koji to žele, a porodica posle mora da zna kako da prepozna krizne situacije”, kaže Radovanović. U poslednje vreme, sve je popularnije klađenje i kockanje preko Interneta. U Americi u kojoj osim u državi Nevadi nije dozvoljen rad kockarnica, ovakve se firme registruju na egzotičnim Karipskim ostrvima. Kockarski biznis ima ukupan obrt od oko 80 milijardi dolara u SAD, a i na starom kontinentu sve je rasprostranjeniji vid “zabave” u kome u proseku uživa tri odsto Evropljana. Srbija samo malo zaostaje za razvijenim zapadnim zemljama po broju patoloških kockara, a elektronsko klađenje veoma se brzo širi kako među zavisnim od kladionice, tako i među zavisnim od Interneta. Zabluda je, međutim, da, kao što se pribegava objašnjavati, krizna društvena situacija presudno utiče na broj kockara u zemlji. Najvažniji je faktor, zapravo, broj kockarnica i kladionica, njihovo prisustvo u svakom životnom prostoru, njihova društvena prihvaćenost i opravdanost svih postupaka kojima dovlače nove klijente. Od besplatnih tiketa uz primerke novina do lažnih obećanja o beskonačnoj sreći izraženoj u milionima evra na velikim bilbordima. Prema mišljenju doktorke Alčaz, drugačija zakonska regulativa tu ne bi pomogla, jer se i ni zabrana ulaska maloletnika u kladionice ne poštuje. “Predlaže se i prevencija, a najpre bi trebalo zabraniti reklame i sprečiti da se kladionice otvaraju pored škola. Trebalo bi i povećati uloge da mladi ne bi mogli tako lako učestvovati, ali istina je da čak i Loto i Bingo prave nove kockare.” Kada bi se povećali ulozi, međutim, austrijski Grand kazino ne bi imao interesa da kupi onoliki hotel “Jugoslavija” i navodno otvori tri stotine novih radnih mesta. Napori države da spreči širenje ove bolesti završavaju se na katastrofalno niskom porezu na poker aparate koje je moguće smestiti bilo gde. Od Ministarstva finansija NIN nije uspeo da dobije podatak kolika je naknada koju plaćaju takozvani priređivači igara na sreću, odnosno kolika je zarada koju prikazuju. Tek Zakon o igrama na sreću predviđa da se 40 odsto od tih naknada vraća u budžet, a 60 odsto da ide u humanitarne svrhe. Ali ne i za lečenje od bolesti zavisnosti. Po istom principu Hrvatska izdvaja milion i po evra za borbu protiv kockanja, a čak i Crna Gora celih milion evra. Pregovori udruženja za borbu protiv zavisnosti sa Grand kazinom završili su se tako što su predstavnici ovog velikog lanca kockarnica pristali da dele knjige besplatno u svojim kazinima, ali ne i da izdvoje dve hiljade evra mesečno za održavanje SOS linije. Dogovor je, razume se, propao, jer ne postoji kockar koji će između aparata i knjige izabrati ponuđenu literaturu. Stručna literatura nije uspela da odgovori na pitanje iskonske ljudske autodestruktivnosti, ali uvažava razliku na profesionalni tip, društveni, epizodični, redovni, s rizikom od razvoja problematičnog, problematično i patološko, ali se svi završavaju na poslednjem. Tako se definišu sve osobe koje imaju više od pet problema izazvanih kockanjem, tek oni koji se umesto samoubistva odluče za lečenje, znaju da nemaju više nijedan problem, nijednu radost niti jedno drugo osećanje koje nema veze s kockanjem. Posledice kockanja na njihovo i zdravlje njihovih partnera su depresija, razdražljivost, izrazita promenjivost raspoloženja, nesanica, poremećaji probave, migrena i ostale bolesti povezane sa stresom. Vidljiviji su, međutim, zanemarivanje porodice, razvodi, otkazi, bankroti, emigracija. Treba li oprostiti ministrima koji to nisu znali? Kako je prva kocka bačena? Kockanje postoji dugi niz godina i u kulturama svih civilizacija, te je imalo veliki udeo u životu najrazličitijih slojeva. Artefakti kockanja potiču iz drevne Kine (2300 g.p.n.e.), Indije, Egipta i Rima. Gvozdene kocke datiraju iz 1500. godine p.n.e. verovatno iz Tebe, a specifični zapisi o kockanju otkriveni su i u Keopsovoj piramidi. Najstarija kockarska igra je upravo sa kockicama, koje su bacali i Marko Polo, DŽingis-kan, stari egipatski igrači, Stari Grci. Originalne kocke su izrađene od kamenčića, drveta, kostiju ili zuba životinja. Američki Indijanci, Asteci i Maje, Afrikanci i Eskimi takođe su poznavali igre s kockama. Primitivne kulture imale su veštice i šamane, koji su koristili “magične” osobine kockica za gatanje i prorokovanje sreće. U 10. veku posebno su popularizovane, a potom su često zabranjivane u vojsci kako bi se sprečila zavisnost vojnika. Istorijske odluke su se neretko donosile bacanjem kocke. Godine 1020. kralj Olaf od Norveške i kralj Olaf od Švedske tako su odlučili kome će pripasti jedan izolovani deo u Hisingu. Švedski je pobedio u drugom bacanju. U ranom 14. veku nalazimo prve zapise o kockanju. Kralj Henri VIII od Engleske otkriva da njegovi vojnici troše novac češće kockajući se nego radeći i trenirajući. Ideja o “Blek DŽeku” i pokeru s papirnatim novcem opisana je u Kini oko 900. godine posle Hrista. Napredovala je do karata, koje je u Evropu doneo car Mameluk čiji ljudi su bojili karte dizajnom koji podseća na muslimanske tepihe. Karte proizvedene u Italiji i Španiji imaju znakove kojima razlikujemo karte prema kraljevskom rangu ljudi koji su imali moć u Kraljevskom sudu. Paket karata poznat kao “French Pack” je poslužio kao prototip za 52 karte koje su danas u upotrebi. Prvi Loto nastaje 1700. godine u britanskoj koloniji Later, a Amerikanci koriste državni loto kojim se finansirala izgradnja škola. I danas su najčešći kockari vojnici, zaposleni u kazinima i zatvorenici, muškarci, adolescenti u patološkom i ljudi pedesetih godina u rekreativnom smislu.