Последице ове болести на здравље коцкара и њихових партнера су депресија, раздражљивост, изразита промењивост расположења, несаница, поремећаји пробаве, мигрена, али видљивији су занемаривање породице, разводи, откази, банкроти и емиграција
Када министар Велимир Илић јавно поручи да се клади у неколико хиљада евра на изборни резултат странке Г17 плус, треба ли му опростити што није свестан да би исто значило и да је рекао да ће ако ови промаше прогнозу, убризгати хероин у вену? Исто важи и за његовог колегу Драган Шутановца, који просто ужива да се клади у предизборним тркама. Ако вам уз примерак дневног листа “Блиц” стигне ваучер за електронску кладионицу, како ћете одолети да не окушате срећу? Како ћете убедити дете да не гледа наводни квиз, у ствари чисто коцкање “Узми или остави” на телевизији Б92 или редовна такмичења у популарном покер теxас холд’ем-у на каналу ФОX телевизије?
Примери застрашујуће неодговорности према коцкању показују да ни за пропаганду задужени људи не презају да рекламирају једну болест зависности као пожељно друштвено добро. Зашто и не би. Коцкарница у Србији има на све стране. Ретко ћете пронаћи школу поред које не постоји макар једна замрачена кладионица која сваком адолесценту, бунтовном по природи, обећава вештачка светла и под њима сасвим другачији свет игре. Из списка “приређивача игара на срећу”, како се то службено зове, а којим Министарство финансија располаже за 2006. годину, на хиљаде је уплатних места, чији тајновити власници су вероватно једини људи у Србији који располажу податком о броју патолошких коцкара у Србији. Јер их уредну евидентирају при уласку у казино да би их редовно обавештавали о новим могућностима да промене живот.
У слободним проценама говори се о броју од око две стотине хиљада патолошких коцкара, односно 2,5 одсто становништва. У неколико центара који се баве лечењем ове болести, јаве се у просеку три нова случаја недељно. Чак трећина коцкара који су посетили лекара, претходно је покушала самоубиство, а већина од 80 одсто, почини кривично дело узроковано коцкарским дуговима. Разлика између тренутне слике коцкара и тренутка када су лекари почели да се баве овом болешћу је једино у томе што пре само неколико година није била замислива данас уобичајена слика патолошког коцкара од 15 година.
Сад, многи се неће сложити да је кладионица исто што и коцкарница, посебно не родитељи који верују да је боље да њихов син, љубитељ спорта, проводи време у кладионици него на улици, али је неколико доказа који оповргавају ту тезу. Најпре, свака кладионица данас има покер и апарате за електронски рулет који су, како бивши коцкари тврде, најопаснији узрок обољења. А онда, и лекари се слажу да нема разлике између кладионице, казина, па чак и Државне лутрије Србије.
“Ако неко мора да одигра Бинго или Лото сваке недеље, без обзира колико плати тикет, он је коцкар”, каже Дејан Станковић, бивши коцкар, аутор књиге “Улог” и председник новосадског центра “Инспирација” у коме се лече коцкари из целог региона.
“Ако сам уплатио тикет, онда ћу целу недељу провести уз телевизор угрожавајући тако свој однос са блиским људима. Мрежа је свуда постављена, а ми као рибе пливамо у њој.”
У свега неколико центара у којима се лечи ова болест зависности кажу да зависници увек долазе на лечење под притиском породице и то када су већ у дебелим дуговима, продали сву имовину, подигли кредит и потрошили или починили кривично дело. Исто је толико оних који су под претњама зеленаша чије камате од по 50 одсто нису никако могли да отплате, оставили децу и супруге и одселили се у другу земљу или на други континент. У такозваној рекреативној фази коцкања, када коцкар још није потпуно обузет игром, породица често не сматра да је у проблему иако се осећа угрожено. Онда лучење допамина, хемијске супстанце која настаје у централном или периферном делу нервног система, делује као неуротрансмитер и синтетише адреналин и норадреналин, постаје све чешће и снажније, те претвара коцкање у страст. Врло брзо цео живот почиње да се врти око куглице из рулета, а коцкар коначно и по уџбенику постаје зависник.
Психотерапеут Снежана Алчаз из Завода за болести зависности каже да се на терапију јављају три до четири нова случаја недељно. Реч је о узрастима од 17 до 50 година, претежно мушкарцима који су имали другу врсту зависности или повећану потребу за такмичењима. Све чешће је реч и о женама које су депресивне, а онда и усамљене. Сви су различитих занимања, образовања и интелигенције.
“Лечење дуго траје и на групним психотерапијама, конгнитивним и бихевиоралним, евентуално уз помоћ медикамента и укључивања породице. Родитељи нису свесни да је реч о болести, а мајке често правдају синове пред супрузима. Кроз терапију они науче да размишљају другачије, да виде шта је иза добитка и губитка, да постану свесни последица које коцкање има по њих и породицу. Има људи који иду сваки дан у коцкарнице и улажу исту суму, коцкају се рекреативно, али брзо то коцкање постаје патолошко и живот крене да се врти око тога, а породица бива жртвована. Како је новац често окидач за коцкара да то учини, улога породице је, између осталог, да му током терапије и неко време после не позајмљује новац више ни по цену затвора. Стид због сопствених поступака код коцкара присутан је неко време, а пауза може трајати од неколико дана до неколико година, али увек постоји повећана осетљивост и могућност да се врате. Не треба да пролазе поред кладионица и казина, не треба ни да прате резултате ако им је клађење проблем”, каже докторка Алчаз.
Станковић се, међутим, не слаже са забранама, јер сматра да после осећаја стида који обавезно уследи у току терапије, ограничавања само погоршавају стање безвредности.
“Коцкари никада немају иницијативу. Они на терапију долазе због компромиса с породицом која је потонула заједно с њима. Забрана поседовања толико новца да би макар могао пристојно да функционише нема ефекта, јер се оболела особа осећа безвредно. С друге стране, већ је много пута показао да ће уколико жели, пронаћи начин да позајми новац. Забрана је само одлагање тренутка када ће се поново коцкати. Реч је обично о интелигентним особама које себи постављају питање: како апарат може да ме победи? Решење је разговор са особом коју сматрају интелигентном и која им њихове разлоге предочи као лажне изговоре. Најчешћи разлог је да мора да се коцка да би повратио новац. Кад схвати да није тако, стиче се поверење, а онда се подвуче црта за све што је урадио и пружи му се прилика, као провокација, да поново учини нешто добро. Свако има свој шаблон, не постоји шифра једнака за све, али чаше свих коцкара су пуне, питање је само шта ће их прелити”, каже Станковић.
У његовом случају, чашу је прелила смрт његовог партнера у коцкарским ноћима. Потресна прича о самоубиству човека кога су три жене напустиле, који чак није имао ниједан финансијски проблем због коцке, јер је био исувише имућан, али није видео излаз из своје болести. Лекари нису успели да установе генетске предиспозиције за коцку, можда и зато што свако у породичној прошлости има бар једног коцкара. Сва хемијско-биолошка открића завршавају се на допамину, чији поремећај између осталог може да изазове и шизофренију и психозе, Паркинсонову болест и наркоманију тако што дроге активирају допаминске рецепторе. Социјалне сличности међу коцкарима углавном су такве да је тешко пронаћи материјални разлог због кога се улази у тај мрачни круг. Једни су спортисти или бивши спортисти са повећаним интересовањем а и појачаним импулсом за игру. Углавном немају претходних финансијских тешкоћа и потичу из релативно добро ситуираних породица. Макар финансијски, имају предиспозиције да не буду несрећни. Ипак, патолошко коцкање са клептоманијом, пироманијом и још неколико ретких болести, спада у болести поремећаја контроле импулса у којој је један од главних окидача новац. Дакле, онда кад има новац у руци, патолошки коцкар мора да га претвори у улог.
Двадесетосмогодишњи Н. из добростојеће је породице због чега никада у својој коцкарској каријери није имао проблем са новцем, али је престао свакодневно да се коцка када је схватио да је 15 сати непрекидно седео поред апарата на коме је у том тренутку био у дугу 150 хиљада динара и истовремено лагао оца да је болестан и не може на посао. Тврди да је бивши зависник, иако два пута месечно одлази на турнире у покер теxас холд’ем-у које организују и клубови из Београда и Новог Сада. Последњи је био у Сарајеву, те је захваљујући спонзорима, свим такмичарима смештај и превоз био плаћен. Н. каже да улаже тек по стотину евра, да га то ни у ком смислу не угрожава, осим што се његова девојка и даље понекад буни.
“Имао сам проблема, али сад само уложим стотину евра, па ко победи, носи све. Био сам навучен, посебно на електронски рулет и кладионицу. И сад ако бих уплатио један тикет и добио, знам да бих остао у томе. Али ово је другачије, то је спорт. Ја једноставно волим да играм карте, умем и имам среће. Заинтересовао сам се гледајући на телевизији ФОКС. Новац ми никада није био проблем, али сам схватио да не желим да изгубим породицу. Електронски рулет је најгори. То је удар на мозак. Сањао сам га и на улици стално чуо тај звук”, каже он.
Нове генерације апарата смишљене су тако да наизменично дају и узимају. Повремени добици највећа су мотивација да се игра настави. Патолошки коцкар, а и већина рекреативних, никада не стане када је на добитку.
Доктор Милан Радовановић из клинике “Ентера” објашњава да у лучењу допамина електронски рулет предњачи. “Делује као моћна, господска игра, у којој су већи улози. Са улице се у коцкарницама и кладионицама не види ништа, а то посебно утиче на осећај моћи. Посебно када су клинци у питању. Ту су често и лепе хостесе, које стоје тик уз њих и ословљавају их именом и презименом, бесплатно пиће, људи који им чувају апарат док одлазе по још новца. Старо је правило да коцкарнице послују од рекреативаца.”
У клиници “Ентера” лечење траје годину дана, кошта највише 2.300 евра, а потом се у групи наставља бесплатно. У основи, психосоцијална терапија одређује се према сваком пацијенту појединачно. И њихови се пацијенти суочавају са последицама својих поступака. Оболели понекад доживљавају своје радње свеснима, иако то нису, а понекад су способни проценити да чине оно што је страно њиховој личности и противно њиховој вољи, али се не могу одупрети силном унутрашњем нагону. Зато је важно проценити особу пре коцкања и пре потпуног поремећаја њене личности.
“Нико не престаје да се коцка док добија, тако да на клинику долазе тек када су у патолошкој фази, а породица угрожена. Кад дођу у ту фазу, сви су лажљиви, манипулативни, егоцентрични, не подносе ауторитете, имају фантазије о грандиозности и омнипотенцији, често живе паразитски и немају способност да се баве продуктивним радом. Уколико пацијент жели, то се мења, када се суоче са последицама. Рецидиви се, такође, дају превазићи код оних који то желе, а породица после мора да зна како да препозна кризне ситуације”, каже Радовановић.
У последње време, све је популарније клађење и коцкање преко Интернета. У Америци у којој осим у држави Невади није дозвољен рад коцкарница, овакве се фирме региструју на егзотичним Карипским острвима. Коцкарски бизнис има укупан обрт од око 80 милијарди долара у САД, а и на старом континенту све је распрострањенији вид “забаве” у коме у просеку ужива три одсто Европљана. Србија само мало заостаје за развијеним западним земљама по броју патолошких коцкара, а електронско клађење веома се брзо шири како међу зависним од кладионице, тако и међу зависним од Интернета. Заблуда је, међутим, да, као што се прибегава објашњавати, кризна друштвена ситуација пресудно утиче на број коцкара у земљи. Најважнији је фактор, заправо, број коцкарница и кладионица, њихово присуство у сваком животном простору, њихова друштвена прихваћеност и оправданост свих поступака којима довлаче нове клијенте. Од бесплатних тикета уз примерке новина до лажних обећања о бесконачној срећи израженој у милионима евра на великим билбордима. Према мишљењу докторке Алчаз, другачија законска регулатива ту не би помогла, јер се и ни забрана уласка малолетника у кладионице не поштује. “Предлаже се и превенција, а најпре би требало забранити рекламе и спречити да се кладионице отварају поред школа. Требало би и повећати улоге да млади не би могли тако лако учествовати, али истина је да чак и Лото и Бинго праве нове коцкаре.”
Када би се повећали улози, међутим, аустријски Гранд казино не би имао интереса да купи онолики хотел “Југославија” и наводно отвори три стотине нових радних места. Напори државе да спречи ширење ове болести завршавају се на катастрофално ниском порезу на покер апарате које је могуће сместити било где. Од Министарства финансија НИН није успео да добије податак колика је накнада коју плаћају такозвани приређивачи игара на срећу, односно колика је зарада коју приказују. Тек Закон о играма на срећу предвиђа да се 40 одсто од тих накнада враћа у буџет, а 60 одсто да иде у хуманитарне сврхе. Али не и за лечење од болести зависности. По истом принципу Хрватска издваја милион и по евра за борбу против коцкања, а чак и Црна Гора целих милион евра. Преговори удружења за борбу против зависности са Гранд казином завршили су се тако што су представници овог великог ланца коцкарница пристали да деле књиге бесплатно у својим казинима, али не и да издвоје две хиљаде евра месечно за одржавање СОС линије. Договор је, разуме се, пропао, јер не постоји коцкар који ће између апарата и књиге изабрати понуђену литературу.
Стручна литература није успела да одговори на питање исконске људске аутодеструктивности, али уважава разлику на професионални тип, друштвени, епизодични, редовни, с ризиком од развоја проблематичног, проблематично и патолошко, али се сви завршавају на последњем. Тако се дефинишу све особе које имају више од пет проблема изазваних коцкањем, тек они који се уместо самоубиства одлуче за лечење, знају да немају више ниједан проблем, ниједну радост нити једно друго осећање које нема везе с коцкањем. Последице коцкања на њихово и здравље њихових партнера су депресија, раздражљивост, изразита промењивост расположења, несаница, поремећаји пробаве, мигрена и остале болести повезане са стресом. Видљивији су, међутим, занемаривање породице, разводи, откази, банкроти, емиграција. Треба ли опростити министрима који то нису знали?
Како је прва коцка бачена?
Коцкање постоји дуги низ година и у културама свих цивилизација, те је имало велики удео у животу најразличитијих слојева. Артефакти коцкања потичу из древне Кине (2300 г.п.н.е.), Индије, Египта и Рима.
Гвоздене коцке датирају из 1500. године п.н.е. вероватно из Тебе, а специфични записи о коцкању откривени су и у Кеопсовој пирамиди. Најстарија коцкарска игра је управо са коцкицама, које су бацали и Марко Поло, Џингис-кан, стари египатски играчи, Стари Грци. Оригиналне коцке су израђене од каменчића, дрвета, костију или зуба животиња. Амерички Индијанци, Астеци и Маје, Африканци и Ескими такође су познавали игре с коцкама. Примитивне културе имале су вештице и шамане, који су користили “магичне” особине коцкица за гатање и пророковање среће.
У 10. веку посебно су популаризоване, а потом су често забрањиване у војсци како би се спречила зависност војника. Историјске одлуке су се неретко доносиле бацањем коцке. Године 1020. краљ Олаф од Норвешке и краљ Олаф од Шведске тако су одлучили коме ће припасти један изоловани део у Хисингу. Шведски је победио у другом бацању. У раном 14. веку налазимо прве записе о коцкању. Краљ Хенри ВИИИ од Енглеске открива да његови војници троше новац чешће коцкајући се него радећи и тренирајући. Идеја о “Блек Џеку” и покеру с папирнатим новцем описана је у Кини око 900. године после Христа. Напредовала је до карата, које је у Европу донео цар Мамелук чији људи су бојили карте дизајном који подсећа на муслиманске тепихе.
Карте произведене у Италији и Шпанији имају знакове којима разликујемо карте према краљевском рангу људи који су имали моћ у Краљевском суду. Пакет карата познат као “Френцх Пацк” је послужио као прототип за 52 карте које су данас у употреби.
Први Лото настаје 1700. године у британској колонији Латер, а Американци користе државни лото којим се финансирала изградња школа. И данас су најчешћи коцкари војници, запослени у казинима и затвореници, мушкарци, адолесценти у патолошком и људи педесетих година у рекреативном смислу.
Драгана Перић
|
