Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   24.02.2020. 10:15
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Друштво
Политика
Свет
Одјеци
Цитати
Људи
Недељник
Економија
Ин мемориам
Култура
Фељтон
Шах
НИН упитник
Колумне
Реч недеље
Тирнанија
Језик
Штап и шаргарепа
Постекологија

 

Свет


Пламени траг протеста

Одржавање Олимпијских игара у Пекингу у августу ове године постало је повод за до сада невиђене, изузетно организоване и врло непријатељске демонстрације широм света, укључујући и најаве одређених високих међународних и светских званичника да ће бојкотовати догађај

Олимпијска бакља, која је на пут кренула 24. марта из Грчке, треба да пређе 137.000 километара и преко свих континената за 130 дана како би стигла у Пекинг на отварање игара. Бакља је засада на свом путу остављала траг протеста због односа кинеских власти према људским правима и проблема са Тибетом. Паљење олимпијске бакље у Грчкој ометали су протибетански активисти које је подржавала организација Репортери без граница, за коју постоје индиције да има тесне везе са америчком обавештајном службом. Током боравка у Паризу, бакља је угашена три пута, у Сан Франциску носиоци бакље морали су да се крију и буквално беже од демонстраната, а сличне сцене виђене су и у Лондону. Пажљиво испланиране и темпиране демонстрације против кршења људских права које спроводи Кина организоване су и у другим западним престоницама. Истовремено, врши се притисак и води кампања за делимични бојкот Олимпијских игара. Шеф француске дипломатије, који често делује више као амерички амбасадор него француски министар, Бернар Кушнер, позвао је на бојкот церемоније отварања. Кушнер је рекао да би ту идеју требало размотрити на састанку министара спољних послова Европске уније. Кушнеров шеф, француски председник Никола Саркози, и британски премијер Гордон Браун придружили су се иницијативи немачке канцеларке Ангеле Меркел да бојкотује отварање Олимпијаде. Апсурд је, међутим, што она није ни имала у плану да у августу отпутује у Пекинг. И међународне организације јасно су стале на страну потлачених Тибетанаца – Савет Европе позвао је на бојкот игара, а генерални секретар Уједињених нација Бан Ки Мун саопштио је да неће отићи у Пекинг.
Кинеске власти у овој ситуацији налазе се између чекића и наковња. Олимпијада је за њих требало да буде прилика за показивање нове економске силе која је требало у најлепшем светлу да буде представљена свету. На церемоније отварања и затварања позвано је више од стотину светских лидера, што је до сада апсолутни рекорд. Међутим, оно што је за Пекинг требало да буде тренутак славе, од почетка је наткривено сенком оптужби за репресију и кршење људских права и већ је јасно да ће ова Олимпијада бити у знаку медијског пребројавања случајева непоштовања људских права и слобода. Активисти који годинама указују на трагично стање на овим пољима у најмногољуднијој држави на свету и они који се залажу за „слободан Тибет”, олимпијску бакљу схватили су као дар Божији који ће им омогућити да свету скрену пажњу на своју борбу. Реагујући на ова збивања, председник Кине Ху Ђинтао рекао је да је питање Тибета у потпуности унутрашње питање Кине и националног јединства.

Полемика у вези са бојкотом са политичара пренела се и на спортисте, па док једни тврде да игре не треба бојкотовати, јер се оне не смеју повезивати са политиком, други не само да се ватрено залажу за бојкот, него износе и идеје како га интензивирати или, у случају да се већ присуствује играма, јасно исказати своје политичко противљење ставу Пекинга према Тибету, али и људским правима уопште. Најбољи тенисер на свету, Роџер Федерер, изјавио је тако да не верује да ће бојкотовати игре или на неки други начин изражавати своје неслагање са организаторима. „Искрено, не знам довољно о ситуацији. Не знам колико би требало да се ми спортисти мешамо у то. Олимпијада би требало да буде прослава спорта, а не да се користи у политичке сврхе”, рекао је он недавно. Федереров амерички колега Џејмс Блејк верује да би спортисти требало да донесу заједничку одлуку, а не појединачно. „Уколико ми кажу да је исправно отићи, ја ћу учествовати. Ако ми кажу да би требало да останем код куће, остаћу код куће, али бићу разочаран, јер желим да учествујем на Олимпијади”, рекао је он. Има, међутим, спортиста који се залажу и за радикалнији приступ, али они су за сада у мањини. Француски скакач с мотком Роман Менил тражи од осталих спортиста да покажу своју приврженост људским правима и предложио је спортистима да на дресове ставе беџ са натписом „за бољи свет”, а идеју о бојкоту церемоније отварања сматра „врло интересантном”. Олимпијска повеља врло је, међутим, јасна по овом питању и забрањује било какву „демонстрацију политичке, верске или расне пропаганде” на Олимпијади, па би лако могло да се деси да спортисти који се одлуче да искажу свој политички став буду послати кући. Најзанимљивији коментар на ову тему имао је италијански светски првак у пливању Филипо Мањини који је приметио да је на Тибету и у Кини од 1959. године живот изгубио велики број људи. „Не схватам зашто бисмо тек сада протестовали. Само због Олимпијаде?”, рекао је он додајући да су у античка времена „за време Олимпијаде прекидани ратови, а сада хоће да прекину Олимпијаду због сукоба”.

Мањини вероватно ни сам није свестан колико је у праву, јер су САД, чији је председник, Џорџ Буш, иначе рекао да неће бојкотовати отварање Игара, очито одлучиле да поведу веома ризичну геополитичку игру са Пекингом подржавши насилне демонстрације на Тибету и антикинеске демонстрације широм света. Садашња дешавања део су све израженије стратегије за дестабилизацију Кине, коју је пре више месеци почела да спроводи Бушова администрација. Ова стратегија, поред отварања проблема на Тибету, подразумева и покушај покретања антикинеске револуције у Мјанмару и слање НАТО снага у Дарфур у којем кинеске компаније у оквиру споразума са владом у Картуму планирају експлоатацију нафте и гаса. „Операција” на Тибету, која је започета средином прошлог месеца обележавањем 49. годишњице тибетанског устанка против кинеске власти, зелено светло је добила након првог јавног сусрета Џорџа Буша и далај-ламе у октобру прошле године у Вашингтону. Геостратешка стварност, историјске и садашње политичке и параполитичке чињенице указују на то да су се демонстранти и пасионирани активисти још једном показали као наивчине, пропагандисти и уличне силеџије који се залажу за „циљеве” које су створиле, подржале и подстакле англоамеричке обавештајне службе, са намером да нанесу штету једној страној влади, у овом случају кинеској. У позадини бучне и у свету популарне кампање „Спасите Тибет” у којој предњаче познате личности, стоји чињеница да је ЦИА фактор који од самог његовог настанка подржава покрет за независност Тибета. Према многим извештајима и сам далај-лама одавно је тесно повезан са америчком обавештајном агенцијом. Интерес америчке стране у овоме више је него јасан – поред тога што се стварањем проблема на Тибету слаби један од највећих, ако не и највећи ривал на светској сцени, у случају постизања независности овог дела Народне Републике Кине, САД практично долазе у посед значајних нафтних и гасних резерви и великог рудног богатства. Тибет је један од уранијумом и бораксом најбогатијих региона на свету, а ту се налазе и скоро половина светских резерви литијума и највеће резерве бакра и гвожђа у Азији, као и више од 80.000 рудника злата. Тибет је вероватно и највећи извор воде на свету. У овом региону извире седам највећих азијских река из којих се водом снабдева више од две милијарде људи.

САД су велику заинтересованост за Тибет показивале још од краја Другог светског рата, пре свега слањем оперативаца ЦИА на Тибет, који су имали задатак да тамо формирају снажно америчко војно упориште из којег би САД контролисале читаву Азију. Овакве активности цветале су док је контролу над Тибетом имао националистички режим Чанг Кај Шека и тада су САД признавале суверенитет Кине над овим регионом. Долазак комуниста на власт срушио је наде америчких стратега да би могли користити Тибет и Вашингтон је одмах почео са подривањем кинеске власти на терену, што је кулминирало кратким и неуспешним устанком. Покушаји Кине да се уздигне на светској позорници и изађе из деценија изолације пропраћени су грабежљивим махинацијама које предводе САД. Садашње демонстрације само су најновија манифестација ове политике и стога не треба да изненађује да су амерички такмаци за председничку кандидатуру Хилари Клинтон и Барак Обама похрлили да подрже иницијативу за бојкот Олимпијаде и придружили се таласу антикинеских акција.

Краткорочни циљ ове кампање јесте дискредитација кинеског руководства неколико месеци пред почетак Олимпијских игара истовремено скрећући пажњу јавности са сукоба на Блиском истоку – кинеска кршења људских права истичу се, док се умањује патња жртава на Блиском истоку, а хуманитарна криза у овом региону скинута је са насловних страна стављањем у први план дешавања око Тибета. Кина никако не представља земљу на коју се треба угледати када су у питању људска права, али то нису ни САД и њихов верни британски савезник, који сносе одговорност за значајна кршења људских права у Ираку и широм света. САД и њихови савезници, који су склони тортури, политичким убиствима и успостављању тајних притвора, у свету се представљају као модел западне демократије коју треба пренети земљама у развоју, док су са друге стране Русија, Иран, Северна Кореја и Кина.

Иронично је, ако не и трагично, то што учесници кампања попут „Спасите Тибет” или „Спасите Дарфур” чине веома мало, или ништа да „спасу себе”. У поређењу са ватреношћу коју изражавају против Кине, веома мало је гнева усмерено на саму америчку администрацију и изгледа да се ти активисти радије усредсређују на спасавање „сиротих Тибетанаца и Африканаца” у тренутку када њихове сопствене власти флагрантно крше људска права не само својих, него и грађана других држава у свету. Могло би се рећи да су кампање „Сејв Тибет” и „Сејв Дарфур” подједнако лажне колико је лажан и амерички рат против тероризма – и једно и друго користе се искључиво да би јавно мњење добило пропагандно оправдање за ратове, војне интервенције и освајање ресурса.



Филип Родић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

“Знате ли да сам био најбољи студент генерације на Факултету политичких наука са просеком десет. Чак сам био бољи и од Уроша Шуваковића!”

Ивица Дачић, председник СПС-а

Прочитајте све мисли

Свет