Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   19.07.2018. 12:29
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Политика
Друштво
Свет
Одјеци
Људи
Цитати
Недељник
Економија
Лични став
Ин мемориам
Култура
Фељтон
Шах
НИН упитник
Колумне
Реч недеље
Језик
Постекологија

 

Друштво


Шта нам је 1. децембар

Бранислав Глигоријевић, биограф краља Александра, бележи: „Први децембар у дневнику активности регента Александра није посебно обележен неким додатним информацијама, осим пријема делегације Вијећа и његовог одговора на адресу”

Истиче овај рецесијски новембар и као месец деведесетогодишњице окончања Првог светског рата и стварања нових држава Европе на простору поразом нестале Аустроугарске монархије.
Ову годишњицу су уз европско-унијалне обзире славиле и славе земље савезнице из победничке Антанте и тада новостворене земље.
Београд није посебније славио 1. новембар, када га је пре деведесет година ослободила Прва армија генерала Петра Бојовића и када је српска војска и војска југословенских добровољаца, изласком на јужни Јадран и преласком Дрине, Саве и Дунава, започела десетодневно ослобађање свих крајева у којима живе Срби, који ће се завршити српским потписом мира са Мађарском, односно Угарском, јужним делом двоједине краљевине. Овај мир је 11. новембра 1918. са мађарским министром рата у Београду потписао војвода Живојин Мишић, начелник Српске врховне команде, у име савезничког команданта армија Солунског фронта Франшеа д’Епереа.
Србија је 11. новембра, кад и савезници, обележила дан окончања Првог светског рата, али не Мишићевог потписа, већ истодневног главног потписа Петеновог на документу о капитулацији Немачке.
Ова велика годишњица на југословенским просторима обележава се само у Србији.
У Новом Саду је 25. новембра обележена годишњица Велике скупштине од 757 посланика Срба, Буњеваца, Словака, Русина, Шокаца, Хрвата и Немаца из 211 општина Баната, Бачке и Барање, чија је једногласна одлука била: „Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским, па и несловенским народима који с нама заједно живе.”
Црна Гора није 26. новембра славила деведесетогодишњицу Подгоричке скупштине посланика, сазване на сличан начин као и скупштина у Новом Саду, са скоро истом одлуком, формулисаном као уједињење Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом и да се династија Петровић замењује династијом Карађорђевић. Пред ову необележену годишњицу било је најава људи актуелне власти да се ова скупштина, у светлу садашњих прилика, прогласи историјски ништавном, па чак и издајничком.
Македонија сем Илиндана не признаје и не обележава ништа пре њеног васпостављања. Такав је њен однос и према српским војничким гробљима.
Босна и Херцеговина, која се за приступ Краљевини Србији изјашњавала током новембра 1918. године по окрузима и општинама у садашњем претпринциповом европском гувернерству и не помишља на ову годишњицу, која би се могла претворити у нове поделе.
Што се Хрватске и Словеније тиче, оне су за прећуткивање ако не целе годишњице, оно бар главних историјских чињеница, или их, ако се не могу прећутати, дају у сопственом светлу, па и преокренуте у сопствену корист. О томе је већ писано.
Зато је питање како ће се и Србија, и Хрватска и Словенија односити према 1. децембру 1918 – деведесетогодишњици која баш долази.
Први децембар 1918. године чинио нам се као најнеспорнији датум у скоро осмодеценијској историји Југославије. Историје, уџбеници и енциклопедије га бележе као дан проглашења уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у истоимену краљевину, која ће се потом назвати Југославија, а после Другог светског рата Република Југославија, уз разне демократске, федералне и социјалистичке атрибуте.
Међутим, тај датум је сам за себе споран.
Погледајмо у најкраћем нека збивања која су претходила овом датуму.
Августа 1917. године српска влада и Југословенски одбор издали су на Крфу декларацију као једини и неодступни захтев Срба, Хрвата и Словенаца да после рата, по начелу слободног самоопредељења, буду у једној слободној и независној држави, која ће бити уставна, парламентарна монархија са династијом Карађорђевића.
Замишљало се како ће се ослобођење и уједињење извршити тако што ће српска и савезничка војска истерати аустријску из тих крајева, освојити их и прогласити државу по одредбама Крфске декларације.
Са српском и савезничким офанзивама Аустроугарска се брже распадала изнутра, него што је војно губила положаје. И њени народи, осећајући крај царства, ослобађали су се сами и стварала своје одборе и своја већа. Ти одбори и та већа су се одмах постављали као „државе” са којима би тек требало преговарати и погађати се да пристану на уједињење са Србијом. Тако је 29. октобра 1918. у Загребу основано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, састављено већином од посланика угарског парламента у Пешти и Царевинског већа у Бечу, који су тамо гласали и за ратне кредите и рат са Србијом. Они су сада изјавили жељу да српска војска не прелази преко Дрине, Саве и Дунава. И пре него што су те жеље стигле, српске армије су већ прешле и Дрину, и Саву и Дунав.
Италијанска војска је, по Лондонском уговору, започела своје нападе 24. октобра 1918. на армије аустријског генерала Боројевића и брзо их победила у бици код Виторио Венета. Аустроугарска војска се на овом фронту повлачила у расулу, уз све мање отпоре.
Већ првих недеља октобра италијанска војска је прошла Трст и започела надирање у два правца. У правцу Истре и Далмације, које су јој обећане Лондонским уговором, и према Загребу и Qубљани.
Народно вијеће из Загреба је тражило помоћ од Српске врховне команде, али и од регента Александра Карађорђевића да им пошаље дипломатског заступника.
Српска врховна команда им је хитно послала пукове у Загреб, у Qубљану и у Сушак, а потом и у Сплит. Војвода Степа Степановић је добио заповест да прво запоседне Плоче, а потом и јужну Далмацију.
Престолонаследник Александар је за дипломатског изасланика Србије код Народног вијећа именовао пуковника Душана Симовића.
Са пуковником Душаном Симовићем прваци Народног вијећа су покушали да започну преговоре о уједињењу, постављајући предуслов првог формирања државе СХС на целом јужнословенском простору из Аустроугарске.
Не околишући, пуковник Симовић им је рекао: „Србија, која је у овом рату дала 1,5 милион жртава за ослобођење и уједињење своје једнокрвне браће преко Дунава, Саве и Дрине, не може ни у ком случају дозволити да се не њеним границама формира нека нова држава, која би у свој састав узела све њене сународнике, и да, после четворогодишњих мука и потпуног пораза непријатеља, остане у позадини и све плодове добијене победе препусти другима, који су у рату учествовали на непријатељској страни. Србији – по праву оружја, а на основу уговора о примирју с Мађарском, који је потписао војвода Мишић, као опуномоћеник команданта савезничких војски на Солунском фронту, ђенерала Франшеа д’Епереа, припада следећа територија: Банат до линије Оршава – Карансебеш – Марош – Арад – испод Сегедина; Бачка до линије Хоргош – Суботица – Баја; Барања до линије Батасек – Печуј – Барч, и даље реком Дравом до Осијека; Срем и Славонија до линије железничке пруге Осијек – Ђаково – Шамац; цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке. Ван те територије ви се можете опредељивати по вољи; да идете са Србијом или да формирате засебну државу.”
После сазнања шта је у мировном уговору, дошло је до поделе у Народном вијећу, које је у гневу распустио Стјепан Радић, започевши своју борбу против Србије, против Срба и против Карађорђевића, па у много чему и против интереса Хрвата, улазећи у савезе са Италијанима и Мађарима.
Преокрет, па и отрежњење у Народном вијећу, донео је доктор Јосип Смодлака, делегат Далмације: „Господо, дошао сам из Далмације са поруком Загрепчанима да вам кажем да не можете диктирати услове уједињења са славном Србијом... Ви хоћете да правите ортаклук са једном славном фирмом... И улазећи у ортаклук, ви хоћете да постављате услове, ви који нисте ни пропала фирма... У тај ортаклук Далмација ће ући издвојено ако ви нећете одмах безусловно... Док нас талијанска војска не запоседне...”
На доктора Смодлаку надовезао се Мате Дринковић: „Морамо ипак гласно признати да је српска Краљевина изашла у овом рату побједницом, а ми да смо побијеђени. Срби, који би у тој хрватској држави били, а којих има 20 посто, зацијело би, и то с правом, тражили и надаље сједињење са Србијом. Талијани би тражили испуњење Лондонског уговора, и тако би дошли међу Талијане и Србију која заиста онда не би имала разлога да се ради нас излаже талијанском непријатељству... Стојимо пред дилемом, или да прихватимо самосталну републику, која би обухватила 4 жупаније, или да прионемо уз Србију. Ту нема више дилеме...”
После Дринковића говорио је доктор стоматологије Анте Павелић: „Стварање државне заједнице са Србијом биће више у интересу угрожене Хрватске него Србије, која своју државу већ има. Штавише, кад Србија не би хтјела сједињење, ми би Хрвати и Словенци морали то упорно захтијевати, понајвише у нашем интересу. Тко погледа географску карту, видјет ће да је териториј на који могу рачунати Хрвати неподесан за снажну државу. Сједињењем са Србијом, Хрватска се више не сматра непријатељском територијом и поштеђена је плаћања ратне штете. Ми нисмо побијеђени, који ће морати платити ратне трошкове, изградити порушено и поправљено, издржавати побједитељеве инвалиде и сиротињу, него смо и ми, братством са Србијом, доспјели међу побједитеље.”
Наравно, у преокрету ни Велика Србија није заборављена. О њој је говорио Јован Бањанин: „Кад бисмо ми сад изашли пред Европу са тезом о три народа, три индивидуалности, Србија би добила велике компензације и била би Велика Србија, а Хрвати и Словенци би били сматрани као непријатељски народи у саставу побијеђене Аустроугарске. Ми, Хрвати, бисмо доживјели највећу несрећу и непоправљиву катастрофу – били бисмо подијељени између Италије, Аустрије, Мађарске и Србије. То је истина која се ничим не може побити. Зато ми све своје присталице морамо увјерити у прихватљивост српске монархије... Уосталом, погледајте данашње наше новине, које пишу ‘Ако су Хрвати и Срби један народ – онда је то јасно... Ако су Срби само православни Хрвати, како читамо у књигама многих наших старих праваша, онда је краљ Петар православни Хрватж...”
После свега изабрана је делегација која ће поћи у Београд да преда адресу – предлог о уједињењу престолонаследнику Александру. Да се предухитри надирање Италије.
Делегација се у Београду суочила са великим проблемом. Проблем је био српска демократија. Уједињење није могао прогласити престолонаследник, иако у свему заступник краља Петра. Србија је била уставна парламентарна монархија. Уједињење је могао да прогласи само парламент. А Народна скупштина Краљевине Србије је још била на Крфу. Крф је далеко, а Италијани у Словенији и Истри.
После демократског тражења решења, пронађен је леx специалис, као привремено решење: престолонаследник ће у име краља Петра примити адресу са одлуком Народног вијећа о уједињењу са Краљевином Србијом у уставну и парламентарну Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и сагласити је са својом жељом да до уједињења дође, кад га потврди Народна скупштина Србије.
Тако је 1. децембра 1918. у Крсмановића кући на Теразијама, привременом двору регента Александра, извршено в.д. уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Примање адресе је било без помпе, без сјаја и без већег присуства српских политичара и других виђеника српских (присутни Стојан Протић и Момчило Нинчић). Камерно „уједињење”, на коме је бројнија делегација Народног вијећа.
„Уједињење” је било за спољни утисак, да задржи Италијане. Прогласа ради.
В.д. уједињење је трајало 28 дана. У Београду 29. децембра, на последњем своме заседању, Народна скупштина Краљевине Србије је примила проглас и изгласала уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
Бранислав Глигоријевић, биограф краља Александра, бележи: „Први децембар у дневнику активности регента Александра није посебно обележен неким додатним информацијама, осим пријема делегације Вијећа и његовог одговора на адресу.”




Милован Витезовић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Васпитан сам тако да моје емоције изазивају људи и интеракције са њима. Према новцу не гајим осећања.

Бојан Кришто, досадашњи директор ЈП Аеродром „Никола Тесла“, пошто се нашао на удару јавности због високе плате коју је себи доделио

Прочитајте све мисли

Друштво