Tribunal ne promoviše pravdu

Prof. dr Robert J. Donia je na univerzitetu u Mičigenu 1976. doktorirao iz istorije na temu „Bosanski muslimani između 1878. i 1914.” Pred Haškim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u procesima protiv Slobodana Miloševića, Tihomira Blaškića, Momčila Krajišnika, Darija Kordića, Momčila Perišića i drugih svedočio je o istorijskoj pozadini i kontekstu zločina. Predavao je američkim vojnicima o kulturi i istoriji jugoistočne Evrope u okviru priprema američke vojske za učešće u misijama SFOR-a (BiH) i KFOR-a (Kosovo). Predsednik je saveta Međunarodnog instituta za balkanske i bliskoistočne studije - IFIMES sa sedištem u LJubljani. Govori srpski jezik. Autor je knjiga „Sarajevo: biografija grada”; „Bosna i Hercegovina: tradicija, koju su izdali” i „Pod dvoglavim orlom: Muslimani Bosne i Hercegovine 1878 – 1914”. Donia veruje da je Tribunal u Hagu „ispunio svoj primarni zadatak - podizanje optužnica i suđenje počiniocima ratnih zločina na području bivše Jugoslavije od godine 1991. Postigao je to uz visoku cenu a i dugo je trajalo. Suđenja su trajala mnogo duže nego što sam mislio, delimično zbog kompleksnosti, nedostatka kooperacije država učesnica u ratu, a i zbog nekih odluka tužilaca i sudija u toku pojedinih procesa. Verujem, međutim, da Tribunal nije uspeo da promoviše pomirenje. U toj dimenziji sud je promašio.“ Zašto Tribunal nije uspeo u promovisanju pravde? - Često pripadnici zajednice žrtve gaje nerealna očekivanja u pogledu dužine ili broja godina za izrečene kazne. Oni očekuju priznanje, a ne pravdu. Koriste reč „pravda“, a u stvari misle na priznanje onog što su preživeli. Mislim, da vrednovanje istorije na način na koji bi žrtve to želele, nadilazi mogućnosti Tribunala. To je više tema za istoričare. Najvažnije je, ipak, da se ratni zločini procesuiraju sa namerom da se promeni ponašanje budućih potencijalnih počinilaca. Smatram, da postoje određeni dokazi, da je međunarodno pravo zaista promenilo ponašanje potencijalnih učesnika ratnih zločina, počinjenih u Bosni. Da li je na teritoriji bivše Jugoslavije bilo koji pripadnik NATO počinio ratni zločin, koji bi Tribunal u Hagu mogao da procesuira? - Ne znam. To je dobro pitanje... Kao što znate, tužioci su u početku istraživali incidente povezane sa bombardovanjem 1999. i nakon kratke istrage zaključili su, da uslovi ne opravdavaju nastavljanje istrage. Tužioci su došli do istog zaključka i u nekoliko drugih slučajeva. Verujem sudu. Verujem i nadam se, da će tužioci biti slobodni da optuže bilo koju instancu, koja jeste ili koja bi mogla u budućnosti da počini ratne zločine. Kako je na kredibilnost Haškog suda uticala činjenica, da je glavni optuženik Slobodan Milošević umro u zatvoru? - Vrlo malo. Moram da naglasim, da je sud doneo odluku u vezi sa zahtevom odbrane da se optužba odbaci. To je bila veoma temeljito razmotrena odluka, koja je prihvatila većinu, iako ne sve, optužbe protiv Miloševića, uključujući i optužbu za genocid. Smatram, da ta odluka, koju vredi pročitati, identifikuje ključne dokaze, koji bi vodili sudsko veće ka mogućem prihvatanju optužbe za genocid. Sa aspekta suda, ovakav ishod je za žaljenje, ali ne narušava ozbiljno njegovu kredibilnost, niti diskredituje ogromnu količinu informacija o Miloševićevim zločinima, koji su se u toku suđenja razotkrili. Nirnberški proces je trajao nekoliko meseci i ubrzo je, i za poražene i za pobednike postao deo istorije. Procesi pred Haškim tribunalom, međutim, opterećuju odnose bivših protivnika i petnaest godina nakon završetka sukoba? - Ne verujem da brzina procesa ima velikog uticaja na dalje opterećivanje odnosa, koje ste ispravno primetili. Rekao bih, da je s vremenom Tribunal postao prihvaćen, ne toliko od strane nacionalnih političkih lidera, koliko od šire javnosti u državama regije. Po mom mišljenju, veći je problem, da procesi pred ovim sudom nisu bili toliko transparentni i pristupačni koliko bih želeo. Posebno sam zabrinut zbog vesti da je Tribunal odbacio dokaze u istrazi o „žutoj kući“ u Albaniji i o Kosovu, da je uništio dokaze, koje je posedovao o žrtvama u Srebrenici i da je uništio zapisnike o konferencijama sudija u vreme Miloševićeve smrti. Smatram da je ovo kompromitovalo sud i nadam se da će se sud uzdržati od svakog daljeg uništavanja dokumenata. Takvi postupci jedino uzrokuju sumnje kod stanovnika regije, ali i kod mene, da sudije žele da prikriju stvari, za koje ne žele da ih istorija sazna. Slovenija i neke druge zemlje su na Međudržavnom sudu u Hagu, koji na poziv Generalne skupštine UN utvrđuje saglasnost proglašenja nezavisnosti Kosova sa međunarodnim pravom, podržala Kosovo. Kako to komentarišete? - Sa pravnog aspekta ovo je veoma interesantan slučaj, budući da međunarodno pravo snažno podržava srpsku poziciju. Postoje, takođe, razlozi koji srpsku poziciju čine slabijom. Srbija je u proteklih deset godina građane pokrajine, za koju tvrdi da je deo Srbije, tretirala kao da nisu njeni građani. Nije im dozvolila da glasaju na izborima, nije im omogućila da glasaju na referendumu o novom ustavu. Srbija, dakle, traži teritoriju, a ne nudi ljudima, koji tamo žive, osnovna prava. Još važniji razlog zbog kojeg su kosovski Albanci tražili nezavisnost, bilo je masovno kršenje ljudskih prava od strane Srbije na teritoriji Kosova. Sud se stoga suočava sa veoma teškom procenom, da li masovno kršenje ljudskih prava zaista opravdava zahtev pogođenog naroda da traži svoju državu, u kojoj bi predstavljao preovlađujuću većinu. Nema sumnje da je, takođe, dolazilo do kršenja ljudskih prava Srba i drugih manjina, kao i dela Albanaca na Kosovu posle 1999. Stav većine država EU, pa i Slovenije kao i SAD, jeste da je vlast Srbije nad Kosovom završena u junu 1999. i da ne može više da se obnovi sa pragmatičkog aspekta i sa aspekta ljudskih prava i da je stoga zahtev kosovskih vlasti opravdan. Složio bih se sa takvim stavom, naglašavajući da u slučaju Srba na Kosovu poštovanje ljudskih prava mora da bude prva i najvažnija briga.