Spokoj živih

Siroti Mirko Kovač! Pozvan, valjda, da napiše nešto prigodno povodom dvadesetogodišnjice smrti Danila Kiša, nije izdržao: „refleks srca“, kako već veli, naterao ga je da razgoliti sopstvene višegodišnje frustracije koje bi se mogle sažeti u jednostavnom pitanju: „Zašto si se, Danilo, u oporuci opredelio za pravoslavni obred?“ Da nije bio svestan opasnosti od javnog podsmeha, nema sumnje da bi Mirko Kovač u poslednjih dvadeset godina već našao načina da ospori (bar) ovaj deo Kišove oporuke, deo koji Kovaču ne da mira, koji ga progoni i kvari kovačevski složenu biografiju pokojnika. Za neupućene valja primetiti da ovo Kišovo predsmrtno „pravoslavlje“ Kovač relativno često pominje u sličnim „prigodama“, uvek i iznova pokušavajući da pronikne u razloge piščeve odluke koju, na njegovu veliku žalost, nije u stanju promeniti. Jer, nije potreban veliki napor, o hrabrosti da i ne govorimo, pa Amfilohija Radovića proglasiti prokletim lažovom: Mirko Kovač je toliko dobro poznavao pokojnika, e da bi sasvim sigurno znao da Kišu nikada ne bi palo na pamet da izabere duhovnika, a o Amfilohiju da i ne govorimo! I tako dolazimo do te jedne, jedine i „stravične“ pukotine u prisnosti i poznanstvu na relaciji Kiš - Kovač, do tog preneraženog saznanja koje je Kovača ošinulo u momentu objave Danilove poslednje volje i koje ga, evo, već dvadeset godina opseda: Kišova želja je bila da ga sahrane po pravoslavnim običajima! I da je kakve sreće, pa da Kiša sahranjujemo danas, a ne pre dvadeset godina, za Mirka bi Kovača još bilo izvesne šanse budući se, u međuvremenu, „crkava“ pravoslavnih namnožilo i tinjala bi bar izvesna nada da Kiš nije izabrao baš srpsku, te razloga za tlapnju, da se ne lažemo, ne bi ni bilo. Ovako, nesrećnom Kovaču još jedino preostaje zahtev za naknadno grafološko veštačenje oporuke ili ocenu uračunljivosti oporučnika u momentu sastavljanja iste. I da se mene pita, to bi bilo u redu. Mrtvi su, naime, ionako mrtvi: treba voditi računa o spokoju živih