|
|
 |
| Економија |
Интервју: Горан Јешић, председник општине Инђија
Напуштам политику
Централизација и монополизација, београдизација чак, одсуство реформи, мањак демократије, и на централном и на локалном нивоу - то је слика актуелних прилика у Србији данас, бар кад је „кичица” у рукама Горана Јешића, председника општине Инђија
Горан Јешић свакако није типичан челник „локалне самоуправе” у данашњој Србији, више је председник-предузетник и менаџер. Такође, није ни председник - партијски апартчик, има лични кредибилитет и интегритет.
Како је Инђија, једна од најуспешнијих општина у Србији, прошла кроз кризну 2009. годину?
Ми фактички прошле године нисмо направили ниједан озбиљан посао. Додуше, дошла је „Цинкарна Цеље“ са инвестицијом од 30 милиона евра и „Грунфос” са сто милиона евра, али то је све договорено неколико година раније, а сада се само реализује. Али, нових инвеститора није било. Тек су у последњем тромесечју почели да се јављају неки нови потенцијални инвеститори.
Локалне самоуправе су ове године биле у посебно лошем положају. Није постојала политика владе која би јасно дала слику шта се дешава са јавним финансијама. У закону о буџету за 2009. годину, усвојеном крајем 2008, писало је да плате у јавном сектору могу да порасту девет одсто. А већ у априлу 2009. године, трансфери локалним самоуправама су сасечени за 40 одсто. Тако смо ми прошле године остали без готово четвртине буџета, јер нам је држава ускратила 75 одсто трансфера и то усред године. А ми смо имали већ уговорене обавезе.
Шта је са ИТ парком?
ИТ парк је први упао у кризу. Ми смо Ембаси групи дали бесплатно земљиште, и рок од годину дана да ако га не ставе у функцију и не дефинишу шта је то прва фаза, аутоматски га враћају и плаћају закуп земљишта за време од годину дана. Они су имали проблем са њиховим главним партнерима, Таргетом, ИБМ-ом итд. Али, од ове индијске компаније консултаната сам сазнао да су завршили план регулације, исплатили све обавезе и да имају озбиљну намеру да у марту ове године наставе посао и почну са изградњом прве фазе објекта.
Да се вратимо општинама, каква је генерално ситуација у њима?
Јако лоша. Мислим да је преко 80 одсто општина у разним врстама блокаде и пред ликвидацијом. Не могу да испуне обавезе према електропривреди, према добављачима гаса, према вртићима, не могу плате да исплате.
Поред тога, општине су ушле у неке мале пројекте и створиле су одређене обавезе према извођачима радова. То је углавном финансирано средствима која су добијале од државе. И када су трансфери драстично смањени оне су се нашле у великим проблемима.
Зар вам се не чини да су и општине бар делом криве за то пошто су јако мало урадиле на реформисању комуналних система?
Јавна комунална предузећа у целој Србији су монополисти на тржишту. Држава треба или да их приватизује или да те послове да под концесију. Немогуће је да ви имате монопол у сакупљању смећа и да тражите субвенцију од страних или локалних власти да то решите. Али у великом броју градова јавна предузећа зависе од субвенција, што је сумануто. Ако производите воду, морате је продати по тржишним условима, а не третирати као социјалну категорију. Иначе је за пет година више нећете имати. Та „Палмина“ демагогија не може да опстане у нормалном времену. Не може вода бити два динара. У Инђији вода кошта 80 динара. Ми можемо да донесемо политичку одлуку да субвенционишемо инвестиције, али све остало мора да плати потрошач.
Да би комунални системи радили без субвенција морају бити ослобођени политичког утицаја, а не да буду места где се после сваких избора удомљавају чланови партија. На та места морају доћи способни менаџери, а менаџмент општине према комуналним службама мора да се односи као према предузећима.
Нису ли ти проблеми последица превелике централизације?
Главна политичка порука коалиције Заједно и ДОС-а била је децентрализација. И на флајерима које смо објавили током деведесетих писало је да ћемо вратити имовину локалним самоуправама, аутономним покрајинама... од тада је прошло 10 година ми то нисмо урадили, нити имамо намеру то да урадимо. Кључно је да не постоји политичка воља да се изврши децентрализација. У ствари, ми имамо децентрализацију у функционалном смислу, локалне самоуправе могу да формирају своја пореска одељења и када им се врати имовина у том функционалном смислу неће бити пуно другачије него у окружењу. Али, постоји проблем децентрализације у политичком смислу. Односно, уопште не постоји демократија на локалном нивоу, већ партократија. Свих 15.000 општинских одборника има своје оставке у партијским централама у Београду. Сваки одборник у Србији, да би то постао, из било које странке, у било којој скупштини, морао је да потпише бланко оставку. Сваки градоначелник у Србији могао је то да постане искључиво тада када је његов предлог из општинског одбора отишао у Београд, да би централа дала сагласност да ли он може да буде градоначелник - у Власотинцу, Инђији... Тако да ти људи у локалним парламентима више зависе од централе у Београду него од грађана.
Управо се недавно говорило о централизацији Демократске странке, како гледате на то?
Послужићу се речима једног професора Факултета политичких наука који је рекао да је први постулат децентрализације да онај ко децентрализује мора бити децентрализован.
Ви сте члан Главног одбора ДС-а, то је важно тело.
Њега чини 500 људи. Главни одбор изгледа тако што изађе председник странке и исприча шта има док су медији присутни. Онда се акламативно изјашњава да се медији избаце напоље и то се обавезно уради. Никада се ниједан медиј у Србији није упитао - извините, зашто ми не можемо до краја да присуствујемо седници. Затим почиње дискусија, прво говоре министри, али прича се о слободним темама. Као кад имате писмени рад, слободан избор теме. Не доносе се одлуке на Главном одбору. Оне се вероватно доносе на председништву странке, а главни одбор служи да се ми међу собом испричамо – не доноси се никаква важна одлука. Чак и када је тако важна тема, као што је централизација партије, у питању. Ми о томе треба да причамо, да чујемо и мишљење стручњака - на том одбору било је и стручњака који би нешто рекли на ту тему - можемо да се сукобимо или не, али дискусија не тече тим током. Просто, председник каже шта мисли, након тога министри причају свако на своју тему, и онда ми чланови Главног одбора свако своју тему. Тако изгледа главни одбор ДС.
Да ли због ваше прилично аутономне позиције имате подршку у странци, смета ли то вама лично да напредујете и како се то одржава на вашу општину?
Да ли имамо бољу проходност, пошто сам је такав какав јесам? Не немамо, имамо гору. Локална самоуправа, Инђија, има проблем са људима са којима се ја знам сто година. Са људима са којима сам, рецимо, студирао па су данас неки од њих министри. Тако да није баш да неко то моје понашање перципира као демократичност унутар странке. Ми смо добили највише пројеката од стране Европске агенције за реконструкцију. Испостави се да локална самоуправа Инђије може да испуни високе критеријуме Европске уније и добије озбиљне пројекте, а не може да добије пројекте Министарства за локалну самоуправу, где поднесеш један папир и понудиш пројекат! Али, на крају крајева, ми се нисмо ни борили да неко у Београду доноси одлуке за мене у Инђији, него просто да направимо систем: колико, мајсторе, направиш пара, толико ћеш и добити. Нажалост, још увек функционише систем: уколико си добар са централом странке, можеш да направиш више за своју средину.
Када је ухапшен Горан Кнежевић, биши председник Зрењанина, изјављивали сте да сте ви следећи.
Није то била моја изјава. Данима се по новинама спекулисало да сам ја следећи, а онда је један лист на насловној страни објавио да сам ја за себе рекао „ја знам да сам следећи“. Ја уопште нисам дао такву изјаву. Али, тај лист је у блиској вези са неким људима из наше партије, тако да сам ја питао председника откуд то тамо, а он ми је рекао да има проблем са тим новинама.
С друге стране, нас су пуно контролисали. Управа за бору против организованог криминала, УБПОК, шест месеци је била код нас и ништа није пронашла. Буџетска инспекција нас је прошлог лета „чешљала” четири месеца. Послата је директно са задатком да нешто нађе, али није ништа нашла. За десет година уназад ништа није пронађено. То је доказ да смо добро радили. Ја сам променио 5-6 влада на месту председника општине, тако да је нама врло значајно то што ништа нису пронашли. Друга ствар, тужилац у Инђији до скора је био неки радикал... ја сам сретан што је он био тамо, иако нам је сто пута слао контроле, јер смо по сто пута морали све да проверавамо и пазимо да све буде по закону. То је за нас било добро.
Да ли је то одраз неког генералног односа према бизнису, или је више лично? Да ли овде успешни људи изазивају више подозрења или подршке?
Овде не схватају пре свега да се јавна управа мора водити као компанија. То су постулати од пре тридесетак година. Цео процес децентрализације почео је када су настале мултинационалне компаније. Одједном је цео свет био у конкуренцији за инвестиције, одлуке морају да се доносе брзо, а државна администрација је спора, зато се послови пребацују на локалне самоуправе. Али власти у Србији то никако да схвате. Ми стално одлажемо реформе, а оне морају стално да се спроводе.
Оштро критикујете монополе и утицај појединих крупних бизнисмена на политику. Да ли се ту стање поправља?
Поправиће нам ствари Европска унија, а не ми сами. Ко год се из средње класе дочепао пасоша, моћи ће да одвоји неколико стотина евра да оде било где без оног понижавања за визе и видеће да, рецимо, у Београду четврту класу неке робе плаћају као прву, па и скупље, него у Европи. Ја имам ту привилегију да често путујем, знам колико кошта комад гардеробе овде, а колико у Бечу у најскупљој робној кући. Тамо је увек готово упола јефтиније него у Београду. Тако да мислим да ће ЕУ довести ствари у ред и да су они решили да се овде умешају, ово што се дешава је више њихова одлука, него што су томе допринеле наше реформе. Јер, за протеклих десет година нисам видео озбиљне реформе сем банкарског сектора. Ми имамо десет година истог министра здравља, а још нисмо добили реформу здравствених институција... Образовање, које треба да буде будућност ове земље, нисмо ни пипнули. Данас у школама по Србији уче децу за послове у фирмама које више не постоје. Деца завршавају неке средње школице текстилне индустрије и остају на бироу, не могу ништа да раде. Нема системске реформе која би рекла: 2012. ће бити боље, 2014. ћемо у ЕУ. Шта ћемо тамо? У овом тренутку шта ћемо тамо? Да будемо као Румуни па да пола државе оде у Шпанију? Они су отишли тамо пошто имају сличан језик, шта ћемо ми да радимо тамо? Чиме ћемо ми то да се бавимо у ЕУ?
Да ли ви разговарате са својим друговима министрима о тим стварима, имате ли комуникацију са владом?
Не, ја сам локални политичар. Једино место где ја то могу да кажем је на Главном одбору или овако, путем медија. Ја сам додуше и покрајински посланик, али и тај глас се слабо чује у Београду. Комуникација са владом практично не постоји.
Од избора 2008. ниједан министар из ДС-а није посетио Инђију. Летос смо правили вечеру са инвеститорима и у време највеће кризе дошли су нам сви потенцијални инвеститори. Позвали смо и разне министре из владе, одзив је био више него слаб. А они су могли да кажу тим инвеститорима да ће бити боље и да ће направити места за њих да дођу и уложе код нас. Најбољи репер су страни инвеститори, они немају субјективни осећај према твојој земљи и они вам отворено кажу шта мисле.
Делујете некако разочарано, да ли ће по вашем мишљењу ова година бити боља од прошле?
Мислим да ће пре свега за Инђију бити боља зато што имамо пет озбиљних уговора. Све су стране фирме: једна белгијска фирма инвестира 30 милиона евра у прераду и производњу месног брашна, Аустријанцима смо издали дозволу за логистички центар на 15 хектара, Цинкарна Цеље завршава своје погоне, Грунфос и ИТ парк треба да се јаве за грађевинску дозволу и започну прву фазу инвестиције.
Ове године у октобру, са Факултетом техничких наука из Новог Сада, треба да отворимо ИТ колеџ. Наш циљ је да 2015. имамо 1.500 студената. Само ИБМ-у ће требати 8.000 људи за оперативу. Већ смо за тај колеџ купили одличан простор.
Преговарамо и са Сименсом, то траје већ две године. Једну Сименсову фабрику кућних апарата хоћу да довучем из Мађарске. Грунфос и Сименс могу да ангажују гомилу малих предузећа, која само тону, а ја не могу никако да им помогнем. Ако дође Сименс, за све његове добављаче из Инђије, када потпишу уговор, уколико буду узимали кредит, општина ће субвенционисати каматну стопу. Све то ће нам та предузећа вратити кроз таксу, порезе... То је у суштини краткорочна позајмица.
То је као када земљиште дате испод цене. Ја сам Грунфосу дао земљиште за евро по квадрату, а цена је минимум 15,5 евра. Али, 40 градова и шест држава је било у конкуренцији за ту инвестицију. Њихова инвестиција је 100 милиона евра, а држави ће од ПДВ-а остати 18 милиона. И та инвестиција треба да обезбеди посао за 500 људи. Он ће ту бенефицирану цену земљишта вратити за две године. Ја то нећу дочекати, али хоће неко други.
Зашто нећете?
Па, вероватно ћу отићи пре краја мандата који истиче у мају 2012. године.
А што бисте отишли пре истека мандата?
Идем нешто друго да радим, доста ми је, не могу више.
Напуштате политику, ДС?
Већ 12 година радим овај посао, знате шта је то, још на локалу, то је катастрофа. Прво, сваког дана сте са бирачима, друго, сада општини наносим више штете него што јој користим; треће, немам више мотива, хоћу само Грунфос и спортску халу да завршим... Имам понуде да радим као консултант у иностранству.
Београдизација
Када кажете Београд, мислите на централну власт?
Мислим на све врсте елите у Београду. Од медија до... Има много важних догађаја у Србији које национална телевизија не покрива. Погледајте, рецимо, главне информативне емисије на РТС-у, Б92, Пинку, Фоксу, и пребројте у седам дана колико имате прилога из унутрашњости, а да нису министри ишли тамо. Ми у Инђији већ 11 година заједно са Мајкрософтом дајемо 200 рачунара најбољим ученицима. Уместо књиге рачунар. И уколико не дође неки министар на доделу, то нико не пропрати. То уопште није важно за било кога у Београду ако не дође неко од њих. Тако је и у штампаним медијима. И онда није ни чудо што млади људи дођу на студије у Београд и не пада им на памет да се врате у Лесковац, Ужице... Шта год да раде тамо, то ће остати непримећено, не могу да напредују у својој професији, не могу ништа. Очигледно да једино у Београду може да се напредује било шта да се ради. Зато је, рецимо, источна Србија такорећи празна.
Спорт и мафија
Један сте од првих критичара стања у спорту. Да ли су се ту ствари промениле?
Ма какви. Спорт је озбиљан бизнис, а ја сам у фудбалу цео живот, играо сам га, сада водимо клуб који ће ове године, надам се, бити супер лигаш, градимо нови стадион. Поређења ради, у Хрватској је фудбал 10 пута вреднији бизнис него у Србији, а објективно та хрватска лига је дупло слабија од српске друге лиге. Тамо озбиљни људи воде фудбал, па су рекли: ово су стандарди, ово су услови за стадионе на којима може да се игра, банкарске гаранције за клубове... Када се ти услови испуне, онда постоји фудбалска индустрија која је привлачна за спонзоре. Рецимо, Карлсберг има само две дивизије, једна је рокенрол, друга је фудбал. Уколико немате вечерње утакмице у којима можете да рекламирате пиво, нема Карлсбергових пара, не само његових, него ни других пивара.
Спрема се закон о спречавању нереда на стадионима, а с друге стране има људи који су дубоко инволвирани у то. Човек који је у „Инсајдеру” био један од главних „таргетираних” људи постао је потпредседник Фудбалског савеза. Саво Милошевић, који је институција европског фудбала, добије један глас на изборима за председника Партизана. Тако је данас у свим већим клубовима. Мислим на цело руководство клубова. Министарка спорта као да то не види. А Саво је члан Одбора ДС, човек који је спреман да унесе свој капитал и њега победи неки дечко из Нове Пазове. Немогуће је да Саво Милошевић не може да добије више од једног гласа. А иза њега стоји Предраг Мијатовић који је директор Реала. Политка УЕФА-е је иста као политика ЕУ. УЕФА има спортске фондове за које се аплицира као за фондове у ЕУ.
Миљан Пауновић, Мијат Лакићевић
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Не бих се вратио у политику, али пошто ме још служи здравље, виђам се често са колегама из полиције и саветима им помажем.
Радмило Богдановић,
некадашњи министар полиције
Прочитајте све мисли  |
|
| Економија |
 |
|
 |
|
