Srpska elita živi u prošlosti

Ovog utorka počela je vanredna sednica nacionalne Skupštine, tokom koje bi, između ostalog, trebalo da bude izabran i novi guverner Narodne banke Srbije. To je bila dobra prilika da se kroz razgovor sa starim guvernerom, Radovanom Jelašićem, proanalizira ono što je na planu monetarne politike urađeno za vreme njegovog mandata, kao i da se nešto kaže o najvećim iskušenjima za budućeg prvog čoveka centralne monetarne ustanove, ali i šire o problemima razvoja Srbije generalno. Vi ste u Srbiju došli iz jednog bitno drugačijeg privrednog i poslovnog ambijenta i bitno drugačijeg socijalnog miljea. Ne znamo koliko ste za proteklih 10 godina uspeli da upoznate njene građane, ali ste elitu, političku, privrednu i društvenu, “po funkciji”, upoznali jako dobro. Kakvo je vaše mišljenje o toj eliti, da li je ona problem ili šansa Srbije? Jako mnogo razmišljam u poslednje vreme o rečima, nažalost, prerano preminulog jednog bivšeg nemačkog ambasadora u Srbiji koji je bio mnogo iskritikovan, između ostalog i zbog svoje rečenice da je Srbija zaslužila bolju elitu od ove koju ima. Ja mislim da ono što najviše nedostaje srpskoj eliti jeste to što ona konstataciju problema izjednačava sa rešenjem. Naša elita jako dobro zna u čemu su problemi, prave se i odlične analize o tome šta treba da se uradi, ali razlika između uspešnog i neuspešnog nije u tome što jedan zna, a drugi ne šta treba da se radi, nego u tome da uspešan to i uradi, dok neuspešan ostane na nivou konstatacije. Zašto je to jako važno upravo sada za Srbiju? Sad smo već na polovini mandata ove vlade i postavlja se pitanje u kojoj meri će ona biti spremna da neke ključne stvari uradi u drugoj polovini svog mandata, znajući da su izbori sve bliže. Lično sumnjam, recimo, da će tu neki zakon, poput zakona o fiskalnoj odgovornosti, predstavljati značajanu prepreku donošenju nekih populističkih mera. Dakle, ono što nedostaje našoj eliti jeste realizacija; jako se lako pronađu razlozi zašto da se ono što je neophodno ne uradi danas nego da se sačeka još nedelju, mesec, godinu. Lepo je to formulisao potpredsednik MMF-a pre nekih godinu dana rekavši da je cilj politike da učini mogućim ono što je neophodno, a ne da se politika koristi kao izgovor zašto se određene stvari ne mogu uraditi. U nekim tekstovima izneli ste dosta zamerki na svoj rad. Šta smatrate svojim najvećim neuspehom, a šta najvećim uspehom? Ja nastojim da budem samokritičan, to uostalom i priliči ustanovi kao što je centralna banka, a govorim o tome kako bih ljudima koji dolaze posle mene ukazao na predstojeće izazove. Jedan od najvećih neuspeha je sve ono što se, posle šest godina, tiče odnosa javnog mnjenja prema pitanjima kursa i inflacije. Bojim se da i danas mnogi ljudi misle da je inflacija normalna stvar i da je možemo pobediti većim rastom zarada. I dan-danas mnogi, uključujući i medije, životni standard povezuju isključivo sa deviznim kursom a ne sa inflacijom; i dan-danas me jedan dobar broj ljudi mrko pogleda kad im, pod znacima navoda, popujem o tome šta je osnovni cilj Narodne banke Srbije, a to je postići i održati stabilnost cena. Naravno da se ovde čovek bori sa jednim monstrumom od 40 godina, jer su 40 godina ovaj narod varali, lagali, krali pričama da je inflacija elementarna nepogoda, da sve zavisi od kursa i da je mnogo lakše pritisnuti Narodnu banku da drži neki veštački nivo kursa nego povećati produktivnost i efikasnost poslovanja. Što se tiče uspeha, svakako treba istaći događaje vezane za krizu. Mi smo prvi rekli i da će je biti i kakva će ona biti i da nema razloga za strah kad je reč o stabilnosti našeg bankarskog sistema i da nije potreban novac poreskog obveznika. Da navedem i to da dok su drugi povećavali državnu administraciju mi smo smanjili broj zaposlenih za 60 odsto; da nije bilo NBS ni dan-danas ne bi bili na beloj šengenskoj listi, pošto ne bi imali pasoš; dok su se političari svađali sa susednim zemljama - gde očito ima značajnih pozitivnih pomaka poslednjih meseci - nama su nedeljno dolazile na razmenu kolege i mi odlazili kod njih, itd. Kad se sve sabere i oduzme, da li ste zadovoljni stanjem u kome ostavljate monetarni sistem Srbije, posebno bankarski sistem? Jesam, moram da kažem. Naš bankarski sistem svaka tri meseca prolazi takozvane stres testove koje smo mi ustanovili, a prošao je i one sprovedene u saradnji sa Međunarodnim monetarnim fondom, odnosno Svetskom bankom. Kad je reč o monetarnoj politici ja se nadam da će ubrzo doći vreme kad će ljudi na sopstvenom primeru konstatovati da kao što u dobrim vremenima, u vremenima ekonomskog buma, apresijacija dinara nije doprinela nižoj inflaciji (mislim na razdoblje od sredine 2006. do septembra 2008. godine), tako i danas, posle slabljenja dinara za 35 odsto - između septembra 2008. i jula ove godine - imamo nižu inflaciju nego onda kada smo imali apresijaciju... Dakle, i u Srbiji se pokazalo da cene određuje ponuda i tražnja, a daleko od toga da je kurs ključna determinanta kretanja cena. Vaša ostavka je ipak izazvala brojna nagađanja i spekulacije. Još jednom, dakle, zašto ste ostavku podneli baš tada? Prvo i prvo, to je bilo na godišnjicu prvog mandata, koji je otpočeo krajem februara 2004. godine, tj. tačno pre šest godina. Inače mandat guvernera će po novom zakonu trajati isto tako šest godina, prema tome, ja sam odradio ceo jedan takav mandat. S druge strane, ja ovaj posao nisam prihvatio zato što me zanima funkcija, nego sam to smatrao profesionalnim izazovom. Imao sam potrebu da idem dalje, kao što to stalno pričam i svojim kolegama, a ubeđen sam da je to dobro i za ovu instituciju. Stalno govorite da je glavni zadatak Narodne banke borba protiv inflacije. Ipak, imali smo baš na tom planu velikih skokova, inflacija je oborena na osam, pa je posle došla blizu 18 odsto. Kako to objašnjavate. Treba biti svestan da smo mi nekoliko puta menjali kako monetarni režim, tako i fiskalnu politiku. Da bismo završili program sa MMF-om, u periodu kraj 2004. – sredina 2006. godine, njihov eksplicitni zahtev bio je da se kurs programski slabi da bi se na osnovu toga povećala konkurentnost, tj. izvoz, ali da ne dođe istovremeno do inflacije. Međutim, do sredine 2006. godine smo promašili oba cilja. Dakle, imali smo, s jedne strane, visoku inflaciju, a s druge, konstantno povećanje tekućeg platnog deficita. Posle toga smo režim promenili, prvo smo prešli na implicitno, a posle i na eksplicitno ciljanje inflacije. Tada je došlo do jačanja kursa zato što je bilo značajnog priliva direktnih stranih investicija, naravno taj novac smo morali da povučeno kako inflacija ne bi prešla nivo od 20 do 30 odsto. Naravno da je to dosta koštalo. Da navedem jedan konkretan primer: Fajnenšel tajms je pre neki dan objavio vest da će zbog značajnog jačanja švajcarskog franka u drugom kvartalu ove godine švajcarska centralna banka zabeležiti gubitak od 5,7 milijardi evra. Naravno i nas je to na isti način koštalo. Dakle, bez obzira na to što smo povećali devizne rezerve i referentnu kamatnu stopu, tekuća potrošnja je bila pregrejana i to pre svega na bazi neosnovanog povećanja zarada i javne potrošnje u celini - što je bila posledica predizbornih obećanja, a što je sa sobom donelo i znatno veću inflaciju. Potvrdu toga imate i danas i to u obrnutom pravcu, jer izmenjeno fiskalno okruženje, odnosno zamrzavanje zarada i penzija, smanjenje javne potrošnje i manji priliv kapitala omogućavaju da se mnogo lakše spusti stopa inflacije. Generalno govoreći, ne mogu da shvatim zašto se u Srbiji tako veliki značaj pridaje monetarnoj politici. Mnogi ljudi su prosto ubeđeni da se monetarnom politikom na srednji i dugi rok mogu napraviti čuda i da ona može da reši i izvoz i uvoz i socijalnu politiku. Naravno na kratak rok možete da uradite i nešto značajno, ali na srednji i dugi rok, to je iluzija. Dakle, ne možete vi sa referentnom kamatnom stopom u zemlji kao što je Srbija da pravite čuda i da sami ispravljate krivu Drinu. I u Evropskoj uniji i u Americi se pokazalo da referentna kamatna stopa ima svoje limite. Ako tome još dodate naše uslove, bilo je, jeste i ostaće da je na srednji vremenski period fiskalna politika ključni suigrač da bi Narodna banka postigla svoj cilj. Ali kurs jeste važan, jer je to cena i to cena jedne važne i retke robe, deviza. Da je kurs sa 87 dinara koliko je evro bio 2006, umesto pada na 75 dinara koliko je bio septembra 2008, skočio na sto dinara, da li vi mislite da bi u tom slučaju inflacija bila ista ili manja, a bila je kao što ste sami primetili dvocifrena? Ja vam kažem da bi bila mnogo veća. Da smo mi tada išli obrnuto i da smo namerno slabili našu valutu - a nismo znali ni tada dokle će da traje to berićetno stanje deviznog priliva - mi bismo onda imali inflaciju ne 17-18 odsto, nego 25-30 odsto. Koliko bi onda bilo povika: a gde je stabilnost cena. Ovako su nas, pod znacima navoda, samo kritikovali da nismo profitabilni, da trošimo mnogo na sterilizaciju - što ni dan-danas niko ne razume da je kao da seljaka kritikujete što ore - a onda bi nas pored toga kritikovali i zbog toga što je inflacija mnogo veća i verovatno bismo bili svetski rekorderi po stopi inflacije Vi ste dosta dugo govirili da kurs nije u nadležnosti Narodne banke... To kažem i danas. Ali intervenišete. Mi smo prošle nedelje intervenisali dva puta sa po 10 miliona evra zato što je promet do 12.30 bio svega 4-5 miliona evra, dok je normalnim danima 40-50 miliona, i prirodno je da se u takvim situacijama pitate da li je kurs, kad se stvara na tako niskom prometu, realan. Ja verujem da u takvim situacijama Narodna banka treba da dolije malo da se banke zaigraju, da se vidi ko je na kojoj strani kako bi ta mašina funkcionisala. Ali za nas je i dalje najvažnija stvar, nezavisno od toga koji je bio kurs, da je tržište i u najturbulentnijim vremenima funkcionisalo. Nije bilo menjača koji su zatvarali radnje i govorili - danas nema deviza ili nema dinara, nije bilo ni banaka koje su to radile, dakle jedna stvar je na kom se nivou formira kurs, a druga, i mnogo važnija, da ta trgovina nesmetano funkcioniše. Mi izlazimo na tržište da obezbedimo to nesmetano funkcionisanje i da ne bude prevelikih dnevnih oscilacija. Dosta ste se svađali sa privrednicima oko kursa, vi ste ih upućivali na terminsku trgovinu i takozvani hedžing, ali od toga je malo šta bilo. Zašto, da li su krive banke ili su preduzeća lenja? I jedno i drugo. Kad pitate banke one kažu - mi to nudimo, kad pitate preduzeća ona uvek kažu - to ovi nama ne nude, odnosno košta preskupo. Ali, tome doprinosi i zakonska regulativa. Izmenama Zakona o deviznom poslovanju, koji bi u proceduri trebalo da se nađe septembra-oktobra, preduzećima i bankama će se eksplicitno dati mogućnost da kupuju i prodaju devize bez obzira na to da li im one trenutno trebaju za plaćanje. Izričito će se dakle omogućiti terminska trgovina i prodaja deviza. Narodna banka će samo voditi računa da to ne pređe u drugu krajnost, odnosno ne dovede do špekulativnih igara. Ima još nešto, jedan diler iz Londona mi je pričao da zna firme koje otvoreno priznaju da im je lakše i jeftinije da puste 3-4 članka i na taj način pokušaju da utiču na političare da pritisnu Narodnu banku da drži kurs, nego da plate određenu maržu da bi se obezbedili od deviznog rizika. Moram da primetim i to da od kada sam dao ostavku ni jednog političara nisam čuo da je rekao kako je problem nivo kursa; svi sada govore da to treba da reguliše odnos ponude i tražnje itd. Nadam se da ću taj problem kritike politike kursa, kad odem iz banke, poneti sa sobom i da se on neće prevaliti na novog guvernera. Dosta ste se svađali i sa Vladom. Da li je ta svađa dva glavna kreatora makroekonomskog ambijenta pogoršavala sliku o Srbiji i odbijala investitore? Zna se tu „ko kosi, a ko vodu nosi”. Političari uvek odlučuju, a centralna banka treba da zna dokle može da vuče i razvlači to uže, a da ono ne pukne. Ja sam možda nekoliko puta preterao, ali je ipak najvažnije da građani treba da znaju da se radi o različitim ciljevima dve vlasti. Narodna banka ima svoje, zakonom propisane, ciljeve; nije mi, međutim, poznato da vlada ima zakonom propisane ciljeve, šta treba da uradi. Ja mislim da će biti jako važno, ako i kada bude donet zakon o fiskalnoj odgovornosti i ako i kada bude formiran fiskalni savet, to što će on od Narodne banke preuzeti jedan ogroman teret, jer će biti zadužen da javno saopštava, daje mišljenje i upozorava Vladu na stanje u fiskalnoj politici i javnim finasijama, da saopštava nivo javnoga duga, daje projekcije profesionalno, a ne politički obojeno itd. Koji su vam pritisci bili teži: iz politike, biznisa ili medija? Najteže je sigurno bilo ovo što se radi preko medija, jer vi ne znate da li to dolazi delimično i iz biznisa, odnosno iz politike. Pošto svi mi znamo tačno ko stoji iza kojih novina. Kad ste me pitali gde sam omanuo, setio sam se kad sam pričao sa nekima iz biznisa, pa kažem da ja pratim medije, a onda mi čovek lepo objasni: to što ti pročitaš ujutru u sedam, to je već kasno, ti treba da znaš dan ranije u četiri šta će uopšte ući u medije. Ali, smatram nepotrebnim i neopravdanim da kao guverner, na teret poreskih obveznika, zaposlim tri marketinška maga koji bi o trošku države - što se često radi u politici - trebalo da kreiraju pozitivnu sliku o meni u medijima. Gde će biti najveće iskušenje po vašem mišljenju za novog guvernera, odakle mu prete najveće opasnosti. Najveće opasnosti mu svakako i nadalje prete od populizma u vezi sa očekivanjima od monetarne politike. Ja zaista ne mogu da shvatim u kom svetu neki poslovni ljudi žive i kako da im se objasni da bi shvatili: Ej, slušaj, Srbija kao država trenutno ne može na svetskom tržištu da se zaduži, ni u evrima ni u dolarima, ispod sedam odsto. Na osnovu čega ti očekuješ da dobiješ kredit po 2-3-4 odsto. Svako ko ispod toga dobije novac treba da zahvali državi, tačnije poreskom obvezniku što je spreman da ga podrži, a ne da kritikuje. Drugo, jako se lako ulazi u sve te programe - podrži ovog, subvencioniši onog, daj ovome nešto, ali pitanje je kako će se iz toga izaći. Ovde su i inače ogromna očekivanja vezana za to šta će majka država da uradi i političari to vole da rade, ali tog novca ima sve manje i manje. Dokaz je činjenica da je u revidiranom programu sa MMF-om budžetski deficit veći isključivo zbog toga što su manji prihodi. Kao treće, dokle će trajati sadašnja nepovoljna makroekonomska situacija u svetu, odnosno našem regionu. Da se podsetimo, nama su ključna izvozna tržišta Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija; isto tako imamo značajne ekonomske donose i sa Kosovom. Pitanje je kakvo će stanje ubuduće biti u tim zemljama. A, s druge strane, pitanje je i kako će se razvijati situacija u Evropskoj uniji, kojom brzinom će ona izlaziti iz krize. Od toga zavisi da li ćemo iz krize izlaziti brže ili sporije, pa je i zbog toga izuzetno važno da se formiraju realna očekivanja. S tim u vezi moram da primetim da oni koji su rekli da nikad nećemo ući u krizu, sad prvi govore da smo već izašli iz krize. Kako ste do sada sarađivali sa budućim guvernerom pošto je on bio predsednik Saveta NBS, da li ste se slagali oko ključnih stvari ili razmimoilazili u mišljenjima i gde? Po mom mišljenju naš odnos je bio fer i korektan, profesionalan. Ne vidim razloga da ono što smo moji saradnici i ja napravili do sada ubuduće bude suštinski izmenjeno. U osnovnim stvarima, koja je uloga kursa, šta može a šta ne može monetarna politika, tu smo bili na istoj talasnoj dužini. Sad, naravno, uvek može i mora da se razgovara o tome da li obavezna rezerva treba da bude manja ili veća, kojom brzinom treba da se smanjuje, u kom pravcu može da se usmeri, ali to su svakako detalji i novi guverner će imati priliku da sam proveri u praksi svoje ideje. Da li su rešenja koja donose izmene Zakona o Narodnoj banci, promena balansa između guvernera i Saveta, dobra ili ne? Svakako je važno da je još preciznije definisano šta radi Savet, šta Izvršni odbor, a šta guverner. Podsetio bih da je taj zakon predložila Narodna banka, Vlada je dala saglasnost, skoro sve je ispunjeno što smo mi tražili. Nama je i do sada monetarni odbor u praksi funkcionisao kao izvršni odbor, jer smo mi mnoge stvari vezane za bankarski sektor, ne po slovu zakona, nego iz kolegijalnih razloga, diskutovali na Monetarnom odboru. Sigurno da će ovaj zakon doprineti da Narodna banka može bolje i efikasnije da funkcioniše. Ipak, da naglasim - zakon je nužan, ali daleko od toga da je dovoljan preduslov da Narodna banka bude nezavisna institucija, tu će kao i do sada rukovodstvo, to jest njegova spremnost da se odupre poritiscima, imati ključnu ulogu. Sigurno mu neće biti lako. Kakva je vaša ocena situacije u kojoj se trenutno nalazi privreda Srbije, pre svega sa stanovišta njenih perspektiva? U prvih pet meseci dostignuto je rekordno pokriće uvoza izvozom od 63 odsto, izvoz jer porastao za 18, a uvoz za svega oko dva odsto. To su stvari koje dokazuju da se Srbija prilagođava. Naravno da to nije lako, da to još ne ide sa povećanjem zaposlenosti, da uvoznici, kojih tradicionalno ima mnogo više, kritikuju jer su zaboravili vremena kad je dinar jačao, a kad gotovo niko nije spuštao cene... Bilo bi jako važno da se država polako povlači iz subvencionisanja, odnosno da podržava i deli, i levo i desno, i šakom i kapom. U međuvremenu i u Evropi se promenilo shvatanje oko toga u kojoj meri se državna pomoć, na srednji i dugi rok isplati i nadam se da ćemo u tu fazu uskoro ući i mi i postaviti to pitanje da li se to zaista isplati, uzimajući u obzir da i naš javni dug vrlo brzo raste. Ima tu nekoliko stvari koje će biti još važnije u predstojećem periodu, ali političari su ti koji će i nadalje odlučivati o tome kada, koliko i u kojoj meri će se određeni reformski potezi sprovoditi. Mene najviše plaši to što je Vlada, kao što sam rekao, ušla u drugu polovinu svog mandata i da je malo verovatno da će sad pokazati neku spremnost za radikalne reforme, kad je već nije pokazala na početku. Dakle, što se tiče stanja situacija je sigurno mnogo bolja, pitanje je samo da li će biti spremnosti da se još minimum godinu dana preduzimaju neke nepopularne mere. Neće biti lako i zato je ključno, da ponovim, da očekivanja ne budu prevelika. Kakva je u tom kontekstu uloga nacionalne valute. Od početka insistirate na većem korišćenju dinara, ali kako kad od banaka ne mogu da se dobiju dugoročni krediti u dinarima. To je tačno, ali mislim da se firmama još manje sviđa to što im dinari daju pravu, realnu sliku koja se njima ne sviđa, jer kredit košta 13-14-15 odsto, a u devizama košta mnogo manje iako kupujete mačku u džaku zbog kursnih rizika. Mogu da razumem tamo gde nema alternative, ali ne razumem da se ne uzimaju dinarski, nego devizni krediti na 2-3 godine, jer su navodno jeftiniji. Prvi ste govorili o deevroizaciji, ali ekonomisti ne veruju u njene velike domete. Kad je reč o deevroizaciji drago nam je da su i drugi prihvatili tu priču i da je i MMF shvatio da se u uslovima krize sa dinarom lakše diše. Jedino je dinarska kamatna stopa naša prava slika. Naravno da ona nije lepa, nije prijatna, ali ona je takva kakva je. Dakle, u Srbiji, u ovakvim uslovima, ne može dinarska kamatna stopa da bude ispod 11-12 odsto, za koliko se država trenutno zadužuje. Ali kad imate jačanje dinara, s jedne, i povećanje nominalnih zarada, s druge strane, kao što je bilo od sredine 2006. do septembra 2008. godine, naravno da ljudi kažu: o čemu priča, bre, ovaj guverner koji kaže „zadužujte se u dinarima” kad je u evrima, ili švajcarcima, mnogo isplativije. A mesečna rata u švajcarcima danas je veća gotovo za 50 odsto. Jasno, neće nama dinar rešiti sve probleme, ali nam značajno može ublažiti „bolove” kad dođe sledeća kriza, a doći će sigurno. Ključni izazov ovde je ipak kako da građani štede u dinarima. Pošto građani štede u evrima, banke imaju izvore u devizama i ne mogu na bazi tih deviznih sredstava da obezbeđuju dinarske kredite. A građani, da podsetimo, nisu povećali svoju dinarsku štednju ni onda kad je došlo do značajne apresijacije i kad je, povrh toga NBS nudila štedne zapise po godišnjoj kamatnoj stopi od 25 odsto, ali na tome treba raditi. Ali, kakvog to ima smisla? Mnoge zemlje koje su pre 5-6 godina ušle u EU nisu ni blizu prelaska na evro, poput Mađarske, Bugarske ili Rumunije, dok neke, poput Češke to i ne žele. Nama do Evropske unije treba još mnogo godina, pa dok ispunimo uslove i za monetarnu uniju, dakle mi ćemo bar još 15 godina raditi sa dinarom i zato ima smisla deevroizacija. Šta mislite o strategiji razvoja do 2020. godine, gde su joj mane, koliko ona uopšte ima smisla? Moram da primetim da sam strategije redovno viđao od Vlada u drugom poluvremenu njihovih mandata, a najčešće kao neku vrstu pamfleta koji se koristi u predizbornoj kampanji. Ne znam u kojoj meri je to program Vlade, a u kojoj nekog sa strane koji misli o tome šta treba da se uradi. Za mene je još uvek program vlade ono što stoji u papirima Međunarodnog monetarnog fonda. Ne znam ni za jedan bolji i konkretniji, nego što je taj. Ima jako dobrih ideja, ali, što kažu Englezi, suština pudinga se vidi kad se jede. Dakle, videćemo kakva će biti suština ovoga. Dobar početak, sa dugom listom želja. Najvažnije je da vlada kaže ne samo „mi to želimo”, nego i kako, kojim merama, politikom, to misli da ostvari, iz kojih para će to da se finansira. Inače će ostati samo lista želja. Da budem otvoren, za mene je mnogo važniji proces. Kao što sam na početku ovog razgovora rekao, suština nije u tome da jedan zna a drugi ne, nego u realizaciji. A za nas je već postalo uobičajeno da krenemo pa stanemo, pa se kaže - možda bi bilo bolje da krenemo sa nekim drugim partnerima, drugim putem, pa se opet stane i kaže - ‘ajde da krenemo nekim trećim putem, a suština nije u tome sa kime će se ići, nego šta će se na tom putu uraditi. U poslednje vreme dosta se govori o novom monetarnom modelu. Da li vam je uopšte jasno šta bi taj model mogao da predstavlja? Jedan od ključnih problema Srbije u 2010. je da veliki broj ljudi smatra da je budućnost ove zemlje njena prošlost. Meni taj novi monetarni model mnogo miriše na neku prošlost gde ćemo mi putem monetarne politike rešiti sve probleme koji su se nagomilali u ovoj zemlji. Bilo bi dobro da je ta monerna politika zaista tako moćna. Sigurno nije. Generalno mnogi ljudi kad govore o budućnosti, žele u stvari da prenesu prošlost. A to je nemoguće. Ne treba to nama. To nije budućnost. Ovo je bila jedina zemlja gde ljudi nikad nisu shvatili šta je značio pad Berlinskog zida. I ne žele. Pošto je to bila promena svetskog poretka, gde u toj novoj podeli karata ova zemlja treba da traži svoj novi identitet, svoju novu budućnost, a prošlost je toliko slatka i toliko primamljiva. Što je pre zaboravimo i što pre shvatimo šta se dešava u svetu i uzmemo taj novi pasoš – koga, uzgred, pravi Narodna banka što je potpuno zaboravljeno – i odu i u tu Peštu, i u taj Beč, u Sofiju, Bukurešt, to će biti lakše da ljudi shvate da budućnost nije u našoj prošlosti, nego da ima nešto mnogo lepše i primamljivije.  Afera kofer: Supervizore i ubijaju, zar ne Jedna od najružnijih epizoda iz vašeg mandata bila je “afera kofer”. Da li je to došlo iz biznisa ili je imalo političku pozadinu ili makar podršku? Mislim da to nije imalo političku podršku, već je došlo iz poslovnog interesa. Kada vi vidite da neko osnuje 6-7 preduzeća sa nekoliko desetina hiljada evra u različitim zemljama, da bi posle svega nekoliko nedelja ta preduzeća pokušala da preuzmu banku i to tako da svako kupi manje od 15 odsto koliki je bio zakonski maksimum, i to za nekoliko miliona evra, to jeste signal za uzbunu. Pa još kad vi pitate koje su to firme i ko stoji iza njih, a žali vam se zbog toga ambasador neke četvrte zemlje. Naravno da je tu bio u pitanju značajan poslovni interes. Nema potrebe posle više od četiri godine da pričam o tome koji političari su me molili sa kime i kada i gde da se sretnem samo da bih preneo šta je to što zakon dozvoljava, a šta ne; neću da govorim ni o tome ko me je molio da se ja ne bavim time, nego da to predam Dejanu Simiću, pošto to nije toliko važno da bih se ja time bavio, ali je jako važno da pokažemo dobru volju što smo naravno i uradili. Uzimajući u obzir da su pre nedelju dana ponovo reizabranog predsednika institucije zadužene za superviziju finansijskog sektora u Mađarskoj prebili, a da su šefa supervizije u Rusiji ubili, i mnogo štošta drugo što se dešavalo, da kucnem u drvo, mi smo se još dobro izvukli, naročito uzimajući u obzir da smo zatvorili 29 banaka. Zato što smo profesionalno i odgovorno radili, mogli smo uvek da se krećemo bez obezbeđenja, a bilo je mnogo velikih ekonomskih interesa - mi ovde pričamo o milionima evra - ali to smo mogli uraditi samo zato što smo imali prvoklasne ljude uz sebe, dakle sektor supervizije koji radi zaista kao „doksa”.