Zašto Srbija zaostaje?

Pomalo pojednostavljeno bi se moglo reći da zemlje ostaju nerazvijene i, dakle, zaostaju zato što nisu u stanju da reše neke osnovne probleme i, stoga, završavaju u „rđavoj ravnoteži“, kako se to, recimo, stručno naziva. Srbija je takva zemlja, u politički relevantnom smislu, sada već dve decenije. Kako stoje stvari, promene se ne mogu očekivati u dogledno vreme. Zašto? Rđava ravnoteža je ishod konfiguracije interesa koji se međusobno uslovljavaju. NJih, rđavih ravnotežnih stanja, ima raznih vrsta. Za Srbiju su karakteristična ona gde postoji jedan ili drugi nerešeni spor čijim bi se rešavanjem značajno promenila struktura interesa. Usled čega postoji snažan otpor da se spor reši, što za posledicu ima održavanje postojećeg stanja, pa tako i nerazvijenosti i zaostajanja. Dodatna negativna posledica ovakvog političkog stanja jeste da li probleme rešavaju spoljašnji akteri ili unutrašnji sukobi. Kada se slušaju političari ili se čitaju ljudi sa uticajem u javnosti, lako je zapaziti da se neprestano prigovara stranim silama ili spoljnim faktorima za političke neuspehe i privredno zaostajanje. Isto se može reći i za neprestana razočaranja ishodima unutrašnjih političkih promena; na primer, onima sa kraja osamdesetih godina prošloga veka ili onima iz oktobra 2000. Međutim, sva ta razočaranja i sve te optužbe su samo posledica nesposbnosti da se donesu neke neophodne odluke i napravi nužni izbor. Uzmimo za primer dilemu „Kosovo ili Evropska unija“. Kako sada stoje stvari, njeno razrešenje nije na vidiku, ko što nije bilo ni u poslednjih desetak godina, o daljoj prošlosti da se i ne govori. Tu je reč o izboru između neostvarljivog i nedovoljno poželjnog. Ovo drugo, nedovoljna poželjnost, održava se zato što se uslovljava ovim prvim, dakle neostvarljivim. To je jadna vrsta „rđavih ravnoteža“: dolazi do konstelacije interesa koja čini poboljšanje, napredak, modernizaciju, privredni rast, nazovimo to kako bilo, nedovoljno poželjnim zato što ne postoji politička spremnost da se odustane od nečega što je nedostižno ili neizvodljivo. Jedno, naravno, podržava drugo. Ako nema rešanje dileme, nastaju politički interesi, na primer političke partije, čiji politički značaj upravo zavisi od toga da se izbor odlaže. Takođe, ti interesi utiču na definiciju nedostižne alternative. Recimo, ako se kaže da ljudi i nacija gube identitet ukoliko nije zagarantovan suverenitet nad kosovskom teritorijom, nerešivost je zagarantovana. Jer se nemogućnost, gubitak identiteta, uslovljava neostvarljivošću, kontrola kosovske teritorije. Gubi se iz vida da to nije jedini način da se ostvare interesi koje građani Srbije imaju na Kosovu. Usled toga, biće potrebno da strani činioci razreše tu dilemu, što će naravno rezultirati nezadovoljstvom. Slično je, i verovatno lakše rezumljivo, sa sistemskim promenama i reformama. Ono što se u Srbiji povremeno događa jesu promene koje njihovi autori i nosioci teže da okrenu u sopstvenu korist. To nije ništa posebeno, jer se događa svuda. Uspešne zemlje, međutim, gledaju da koriguju revolucionarne dobiti i rente reformama koje se rukovode dugoročnijim javnim interesima. Ponekad je potrebno da dođe do nekoliko promena partija na vlasti kako bi i javnost i same partije na vlasti stekle dugoročniju perspektivu. Ukoliko toga nema, nastala konfiguracija interesa će težiti da se održava na štetu svih potrebnih reformi. Ovo je, na primer, razlog što je približavanje Evropskoj uniji bilo nedovoljno poželjno, te se na tome nije radilo mnogo u protekloj deceniji. Uzmimo primer. Gotovo svuda se prvobitna privatizacija izrodi u, da to tako nazovem, neefikasnu raspodelu proizvodnih resursa. Na vlastima i javnosti je da to koriguju privrednom politikom i odgovarajućom regulativom. Ukoliko za to nema unutrašnje snage, približavanje Evropskoj uniji, ili uopšte integracija u svetsku privredu, pomaže. Ukoliko i to izostane, može da nastane konfiguracija interesa, kao u Srbiji, gde i političke partije i vlasnici kapitala nemaju interesa da reformama ugroze uspostavljenu ravnotežu interesa. Što ne pogoduje razvoju i vodi zaostajanju. Dakle, Srbija zaostaje zato što nije u stanju da reši osnovne probleme i što je uspostavljena struktura političkih i privrednih interesa koji su antireformski. Ni jedno ni drugo nije lako promeniti, usled čega se ne može mnogo očekivati ni od sledeće decenije.