Veseli čudak Mišel Fuko

Kakvo je to društvo mrtvih čudaka koje, retorički bar, podseća na poznato „društvo mrtvih pesnika“ o kome je snimljen film u vreme u kome film još nije bio kao danas - zanat u nestajanju, kao i sama filozofija. Sve je počelo čitanjem, ponovnim čitanjem „Spisa i razgovora“ Mišela Fukoa, koji je doista bio veoma ugledni čudak. Ili tačnije, čitanjem nekih tekstova hiperčudaka Vilijama Barouza koji je izmislio u doba Keruaka i Ginzberga književni stil „kat-an“, koji znači „isecanje u jeziku“ koje za sobom ipak proizvodi smisao. Jer smisao („začarani krug filozofije“) uvek postoji, ali kao neka vrsta anti-platonizma i anti-filozofije. I anti-kruga! I onda sam se prirodno zapitao: šta bi o ovom začaranom krugu napisao Fuko? Jer, u osnovi postojanja (Spinoza je postojanje nazivao supstancijom) nalazi se, prema Spinozi, „žudnja za postojanjem“, koja pošto usahne - gasi se i sam naš život ili postojanje. Ali ovaj poredak između nesvesnog, žudnje, želje i moći - u ovome se slažu Fuko i Delez, o kome ću tek pisati, i sam je tajna, kao da je filozofija iz bilo kog rakursa, perspektive ili pogleda neka vrsta „nauke o tajni“. Kao što je to alhemija ili kabala. I uopšte, gde spada Mišel Fuko? Posle Huserla i Hajdegera? Gde spada ovaj „veseli istoričar“ koji je pisao o istoriji ludila u XIX veku, što i nije bila istorija, nego jedna ničeanska „genealogija bez istorije“, što je najčudnovatije shvatanje genealogije koje poznajemo, bez „arche“ i istorije - što znači bez „temelja“ za kojim su toliko tragali Huserl i njegov učenik koji ga se odrekao iz ideoloških razloga - Hajdeger, što je bilo vrlo ružno. Ono što mislim da je potrebno objasniti kada je u pitanju Mišel Fuko, samo su dve stvari. Ovaj problem utemeljenja filozofije, ostao je otvoren posle Huserla i Hajdegera, i Fukoov otvoreni ničeanizam, koji je iznenadio mnoge i u Francuskoj i u Nemačkoj, koja je u filozofskom smislu bila konzervativnija sredina od Francuske, pošto ovaj problem utemeljenja i subjekta i nije bio francuski, nego problem filozofije u Nemačkoj i njenih frustracija. Jer ovo Fukoovo odbijanje teorijskog zatvaranja u samu filozofiju je ono što Fuko svakako duguje Ničeovoj „Genealogiji morala“ ili „Veseloj nauci“. Zato sam siguran da je posle Ničea na sceni savremene filozofije Fuko bio prvi „veseli istoričar“, „veseli naučnik“ koji je razvio ovaj koncept ili perspektivu filozofije kao „vesele nauke“, nauke bez utemeljenja, pošto je neobično otkriće genealogije bilo u tome da na mestu temelja, početka ili porekla nema ničega, da je to mistično mesto - prazno i nikad isto, kao što bi to voleli logičari, analitičari i logofili (filozofi i metafizičari, tamo negde sve do Hegela; od Platona do Hegela). Prazno mesto subjekta ili znanja. Možda jedino neka barica haosa i pometnje u poretku, možda neki „cvetni nered“, kao što je sumnjao ili naslućivao u svom remek-delu „Dvojež“ - naš pisac Dragan Stojanović. Jer „dvojež“ je ime za onoga ko se dvoumi i sumnja i udvaja se i ne snalazi i ne može da se odluči između reda i nereda, baš kao da je Mišel Fuko, najveći među dvoježima-filozofima. Jer, nisu svi filozofi ovi dvoježi, nego i logofili i platoničari. „Ko govori i ko dela? To je uvek neko mnoštvo, čak i u osobi koja govori, odnosno dela“, zapisao je veseli čudak Mišel Fuko. „I ništa ne možemo dotaći a da ne budemo suočeni sa tom rasutom celinom...“ „Ali pravi istorijski smisao uviđa da živimo bez izvornih orijentira i koordinata, u bezbrojnom mnoštvu izgubljenih događaja... Delatna istorija (što je Fukoov sinonim za genealogiju), tome nasuprot, pogled upravlja na ono što joj je najbliže – na telo, nervni sistem, hranu i probavu, na energije; ona kopa po onome što propada; ukoliko se suočava sa uzvišenim epohama čini to sa podozrenjem – bez zlobe, veselo – uz varvarsku i nepriznatljivu vrevu. Ona se ne boji da pogleda nadole... Istorijski je smisao mnogo bliži medicini nego filozofiji, „istorijsko i fiziološko“, kaže ponekad Niče..., pisao je Fuko. Zar to nije anticipacija „kliničkih i kritičkih eseja“, o kojima je sanjao Delez? Da li je to samo jedan od razloga da se filozofija danas našla na ovom „toboganu entropije“, kako je to rekao Fuko, možda, posle Ničea - prvi među postfilozofima ili čudacima.