|
|
 |
| Друштво |
Илегални биоскоп
Уточиште за дијалог
Илегални биоскоп је отворени програм размене ауторских, документарних, политичких, квир, анархистичких, цензурисаних и свих тешко доступних филмова
О неким темама лакше је проговорити преко уметности, а филм посебно може бити добра основа. У моменту кад се по Београду отвара низ нових шопинг центара, лакше је смејати се конзумеризму без граница након гледања документарца „Чешки сан“ о отварању непостојећег хипермаркета и препознати људе који се „навлаче“ на рекламу. Суптилније је скренути на догађања из 1969. са Пазолинијевог дела, него из актуелне стварности. Док траје читава фрка око београдске геј параде, безбедније је потегнути ту тему кроз филм „Wigstock” о њујоршком фестивалу драг краљица.
А сви ови филмови у одговарајућим тренуцима нашли су се на програму „Илегалног биоскопа“.
“Илегални биоскоп” покренут је 2007. у оквиру платформе “Теорија која хода”, а у сарадњи са иницијативом независне културно-уметничке сцене у Београду – Друга сцена. “Базу” има у Магацину у Краљевића Марка, где се сваке недеље од 18 сати окупља део филмске публике у старту некако осуђен на андерграунд кругове.
За разлику од “пиратских биоскопа” који су у Берлину, Копенхагену, Бразилу и Хелсинкију почетком века пробијали лед када је реч о доступности информација и питању ауторских права, у београдској верзији пројекта, како истиче ауторка Марта Попивода, “илегално” се пре свега односи на “производњу простора за садржаје и процедуре који су евакуисани из локалне културне продукције и дистрибуције”.
Илегални биоскоп је замишљен као отворен (само)образовни програм размене и контекстуализације ауторских, документарних, активистичких, политичких, квир, анархистичких, цензурисаних и других маргинализованих и у локалном контексту тешко доступних филмова. Моја основна идеја је била да се пракса дељења и дискутовања филмова међу пријатељима и колегама пренесе из приватног у јавни простор, као и да се произведе нови јавни простор за размену дискурса о филмовима и око филмова које обично нисмо имали прилику да гледамо у биоскопима у Србији - каже за НИН Марта Попивода, уметница и културна радница.
Посебно занимљив моменат је да репертоар “Илегалног биоскопа” креира сама публика. На листи “Илегалног биоскопа” тренутно има више од 1.000 људи различитих профила, а цела прича функционише тако што је свако слободан да предложи филм који би волео да види на великом платну, али уз обавезу да понуди и причу којом ће покренути дискусију о филму. Свако је слободан и да се појави недељом у Магацину и одгледа филм који га занима, као и да се укључи у разговор. Циљ пројекта и јесте та врста интеракције, уздрмавање границе између уредника и публике.
Наравно, постоје и нека правила. Предлагач не сме бити аутор филма (како се пројекат не би употребљавао за самопромоцију), приказивање увек прати дискусија и сви програми су бесплатни. Што се садржаја тиче, не долазе у обзир филмови који на било који начин шире расну, националну, верску или сексуалну нетрпељивост.
Све остало је дозвољено. И пожељно. Зато је “Илегални биоскоп” вероватно једино место у граду где на великом платну можете видети дадаистички кратки филм “Rhytmus 21” из 1921. године, забрањиване “Наказе” Тода Браунинга или „Сало, или 120 дана Содоме” Пјера Паола Пазолинија. Свакако, листа филмова непожељних у “легалним” биоскопима битно се шири са савременом независном продукцијом.
Било је много филмова који су београдској публици приказани само у “Илегалном биоскопу”. То је за мене тужна чињеница, јер значи да велики број филмова из савремене продукције никада нисмо гледали у “правом” биоскопу, односно у условима које је аутор претпостављао када је правио филм. То су обично новији ауторски филмови ниско и средње буџетне продукције, експериментални филмови, као и документарци, који никада не стигну до наших биоскопа. А управо то представља најважнији допринос развоју филма као уметности, насупрот филму као индустрији. Такође, имали смо серију цензурисаних филмова из различитих крајева света. То планирамо и да наставимо, јер сматрамо да је важно стално пратити и опцртавати границе онога што за одређени контекст представља претњу, што је угрожавајуће, непожељно када је реч о уметности, односно филму и видеу у овом случају. Јер, то је често важан друштвени симптом - истиче Попивода.
На „дневни ред“ у „Илегалном биоскопу“ долазили су различити друштвени симптоми, а, како је један од редовних посетилаца приметио, иако дискусија понекад изостане, „поента је да можеш да прикажеш оно што сматраш да вреди и то ономе ко ће моћи да те разуме“.
С јасном левом идеолошко-политичком оријентацијом и отвореним простором за покретање социо-културних тема које нису добродошле у локалним медијима и јавности, “Илегални биоскоп” постао је нека врста уточишта филмофила, теоретичара филма и медија, филозофа, али и свих оних који, засићени холивудском продукцијом, желе да виде нешто другачије, стварније, аутентичније, као и различитих маргинализованих група. Ипак, инсистирајући на таквом приступу, успео је и да изазове екстремистички настројене организације, које су га таргетирале као “анархистичку и левичарску ћелију”. Чак је неколико пута дошло до јавне најаве угрожавања сигурности публике “Илегалног биоскопа” на форумима - када су приказивани филмови са ЛГБТ или анархистичком тематиком, па је, на пример, својевремено из безбедносних разлога била одложена пројекција филма „Stonewall“ Најџела Финча, који говори о догађајима који су пре четрдесет година произвели експлозију радикалнијег и ефектнијег ЛГБТ активизма широм САД. Овај проблем решен је тако што се сад у потенцијално угрожавајућим ситуацијама тражи заштита полиције, а „Илегални биоскоп“ остао је отворен простор не само за ЛГБТ организације, већ и за анархисте, панкере…
Међутим, упркос свом “илегалном” статусу, овај пројекат брзо је пробио оквире београдске сцене - током 2008. и 2009. “Илегални биоскоп” је имао специјална издања у Истан-булу и Загребу, а прошле године покренуто је и париско издање у уметничком центру “Les laboratoires d’Aubervilliers”, које је освојило пажњу тамошњих медија и публике. Ових дана почео је с радом и “Илегални биоскоп” у Билбау у Шпанији. Такође, постоји интерес одређених институција и организација да се покрене у Амстердаму и Новом Саду… Оно што бисмо волели поред овога, јесте ширење иницијативе на друге градове у Србији - каже Марта Попивода.
Што се Београда тиче, недавно се појавио још један пројекат сличне концепције - “Филмови који нас гледају” приказују се понедељком у КЦ Град. У манифесту стоји: “Кад гледамо филмове, чинимо то необавезно. Али када филмови гледају нас, обавезани смо да им одговоримо.” А, према уредницима овог програма, у такве филмове једнако спадају “Конан Варварин”, Буњуелов “Дискретни шарм буржоазије” и “Инвазија отимача тела” Дона Зигела, који ће бити приказани у априлу.
Међутим, док је код “Илегалног биоскопа” акценат на “неспецијалистичким” дијалозима и укључивању што ширег круга људи у улози публике и уредника, “Филмови који нас гледају” имају за циљ да допринесу теоријском интересовању за филм и обраћају се “свакоме кога филм интересује као нешто више од пуке забаве”.
- Отуда тежиште нашег пројекта није сама пројекција филма, већ нарочито предавање и дискусија који за њом следе. Сматрамо да је теоријска анализа филма битна јер филмови, као производ времена у коме настају имају много тога да нам кажу и, будући да се обраћају масовној публици, имају велики утицај на друштвено-политичку јавност.
Може се рећи да филмови представљају рефлексију јавности о самој себи, а та рефлексија никада није тек естетска већ је увек и политичка и психолошка. Зато се никада не трудимо да одгонетнемо “шта је аутор хтео да каже”, већ се бавимо оним што је рекао чак упркос сопственим намерама, оним што је оставило трага на јавност без обзира на било чију намеру - истичу аутори овог серијала.
Владан Миланко, иницијатор пројекта, идеју о “Филмовима који нас гледају” образлаже као пандан једном циклусу ТВ-емисија и серији књига “Чудовишта која смо волели” Ранка Мунитића.
О пандану у смислу да нам је Мунитићев пројекат један од узора, али да ипак ми не покушавамо да га поновимо, већ да на истом трагу урадимо нешто другачије, да се не бавимо само светом фантазије, већ конкретним друштвеним, политичким и другим импликацијама које филмске фантазије имају. Можемо и да кажемо да се Мунитић бавио филмским чудовиштима, а да ми не зазиремо од тога да путем филма дођемо и до нефилмских чудовишта.
Филмска “Чудовишта која смо волели” и њихова публика некада се крију и у просторима Дома омладине и КЦ Rex, чији филмски програм често има ангажован тон и подразумева дискусију на задату тему. Поред трибина Шок коридора и љубитеља фантастике, у Дому омладине се редовно одржавају различите филмске ревије – од контроверзне “Мерлинке” до “Хроника урбаног насиља”, а програм “филмских викенда” често носи актуелне културно-друштвене теме. Осим тога, ови активни гледаоци могу да рачунају на Фестивал ауторског филма, Седам величанствених, као и пратеће програме Феста и Синеманије.
И мада ће публика за ове програме сигурно увек бити у мањини и вероватно нико није увек расположен да поподне проведе уз руски вестерн или геј мјузикл, битно је да у граду ипак постоји алтернатива свему ономе што се сервира на регуларним биоскопским репертоарима. Само је треба потражити.
Ана Калаба
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Моамер ел Гадафи, у писму Бараку Обами
Упркос свему овоме, ви ћете увек остати наш син, шта год да се деси. И даље се молимо да наставите да будете председник САД и победите на новим изборима.
Прочитајте све мисли  |
|
| Друштво |
 |
|
 |
|
